ИСТОРИЈА ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ

Када је у питању кошарка, Чачак је одувек био познат по одличним бековима. Један од играча који се није уклапао у ово правило био је центар Драган Ђукић.     Ђукићи су пореклом из Пећи у Метохији, старином из Црне Горе. Блиски су рођаци са чувеним режисером Радивојем Лолом Ђукићем Вукман Ђукић, официр ЈНА, и његова супруга Стана добили су четворо деце. Синове Драгана и Жижу и ћерке Биљану и Нацу. Драган је рођен 1949. и кошарку је почео да игра у Чачку за КК „Железничар”.   У то време „Желе” је водио њен играч Миодраг Марјановић који је са Ђукићем пуно радио. Проводили су „дане и ноћи” тренирајући. Драган Ђукић је тако за КК „Железничар” одиграо две сезоне (1966-1967). Већ у почетком 1967. КК „Борац” је желео да доведе Ђукића, што је изазвало љутњу „Желоваца”. На крају је Ђукић ипак прешао у „Борац” и за нови тим наступио у септембру 1967. године.   Драган Ђукић, први здесна на обе фотографије, као играч КК „Железничара” из Чачка на гостовању у Нишу За КК „Борац” играо је т

Европско кошаркашко првенство за кадете 1977. године одржано је француском граду Touquet de Berck од 22. до 30. јула. Учествовало је 12 екипа. У финалу је Турска победила Југославију (68 : 66), а у утакмици за треће место СССР Италију (95 : 70).  Коначан пласман: 1. Турска 2. Југославија 3. СССР 4. Италија 5. Шпанија 6. Француска 7. Белгија 8. Грчка 9. Пољска 10. Немачка 11. Израел 12. Бугарска Састав кошаркашке репрезентације Југославије на Европском првенству за кадете 1977. године: 4. Стане Премрл, 5. Драшко Вучетић, 6. Дарко Петронијевић, 7. Сабахудин Билаловић, 8. Жарко Ђуришић, 9. Митја Муха, 10. Богдан Блазник, 11. Давор Доган, 12. Михајло  Почек, 13. Горан Мастиловић, 14. Миленко Савовић, 15. Миленко Манојловић. Тренер Лука Станчић. Чачак је на овом првенству репрезентовао Драшко Вучетић (бек, рођен 1960 у Чачку, висок 188 цм), играч КК „Железничара”, који је претходне године са својом екипом освојио Јуниорско кошаркашко првенство Југославије. На Европском кадетском кошаркашком

Прве генерације кошаркаша Чачак овај спорт су доживљавали као поље за забаву у слободно време, што се све претварало у продужену игру и дружење које је повезивало људе до њихове смрти. Већина њих је стекла и високо образовање и оставила значајан траг у свом граду. Међу такве особе свакако спада и Љубомир Радивојевић „Шаја” (14. јануар 1932 – 31. март 2018), који је најпре био фудбалер, потом успешaн кошаркаш, затим професор математике, шахиста, писац.   Љубомир Радивојевић Радивојевићи су пореклом из Рожаца, са Главаја и славе зимски Аранђеловдан. Љубомиров отац Драгић држао је под закуп Сандића механу у Пријевору, у коме се 25. децембра 1931. родио Љубомир, који је био једанаесто дете Велике и Драгића Радивојевића. Рођење деце у то време није се одмах пријављивало државној администрацији, тако да је Љубомиров долазак на свет званично регистрован 14. јануара 1932, и то је био и остао његов званичан датум   рођења.   Крајем 1932. Драгић Радивојевић са породицом долази у Чачак гд

Социјализам је путем физичког васпитања и употребом тела као носиоца идеолошки исправних значења на масовним јавним вежбама (слетовима), истицао „фискултуру” која се налазила изнад индивидуалних уживања и потврда које је промовисао обичан такмичарски спорт. На тај начин наметала се једна алтернативна форма физичких активности изван поља обичног спектакла, забаве и комерцијализације раширених у капитализму. Презентовао се социјалистички идеал заједнице омладине оба пола ослобођене „окова” експлоатације, усмерених ка заносном одржању чистоће марксистичких идеала и изградњи утопијској друштва у колективном напору који надвисује индивидуална истицања. Један од начина да се спорт омасови, што је за комунисте увек био приоритет у раду, био је развој система такмичења и стварања подмлатка. Најважније је било да се што више омладине обухвати спортом. Пошто је то било време планске привреде, и од спорта се очекивао развој према унапред постављеним плановима. За развој коашрке у Чачку прве  утак

Миољуб Денић је по много чему „отац” чачанске кошарке, у томе су сви сагласни. За сваки колективни спорт који се организује преко клубова подједнако су важни играчи, тренери и функциуори, а Боле денић је на са три поља дао немерљив допринос чачанској кошарци.    Стицајем околности  Миољуб „Боле” Денић (8. јун 1925 – 13. новембар 2014) рођен је у Косовској Митровици. Денићи су велика и разграната породица, старином највероватније из Косовског Поморава, одакле се у другој половини 19. века селе у ослобођену Србију.  У другој половини 19. века у Крагујевцу његов прадеда је био један од првих издавач књига у Краљевини Србији. Из те породице су касније изникли и сценографи позоришта и филма, архитекти, лекари и професори универзитета.   Болов отац, пуковник Милорад Ј. Денић (1882-1972), родио се у Крагујевцу (породична слава Ђурђиц – пренос моштију Св. Ђорђа). Био је учесник ослободилачких ратова 1912-1918, у којима се прославио у многим борбама, да би на крају рата са својом јединицом

Прво гостовање „Црвене Звезде” у Чачку и меч са „Борцем” 7. априла 1951. била је прилика да Чачани на свом терену упореде своју екипу са тимом државног првака у коме је играло неколико репрезентативаца Југославије који су 1950. учествовали на Првом светском првенству у Аргентини. Наиме, кошарка је већ 1951. била најуспешнији колективни спорт у Чачку, и на тај начин постала је занимљивија од фудбала, који је у својој архаичној једноставности увек одушевљавао „народ”, омогућавао масовност и пажњу медија оставши на тај начин најпопуларнији спорт без конкуреције и без обзора на резултате. Међутим, кошарка је у Чачку после Другог светског рата имала континуирани развој, потом и такмичарске успехе не само на нивоу Србије већ и Југославије (јуниори), што је пратила и локална штампа у дискурсу авантуре (лепота и спретност, снага и издржљивост, победе и порази, конкуренција и успех борбе међу мушкарцима, тима против тима), додатно подстичући популарност овог спорта, који није имао дугу традициј

Радисав Ћурчић (Чачак, 26. септембар 1965) је за сада једини кошаркаша из Чачка који је играо у НБА, најјачој светској лиги у време када у Америку није долазило много европских кошаркаша. Радисав Ћурчић као репрезентативац Југославије на светском првенству у Аргентини 1990. Породица Ћурчић је иначе пореклом из Драгачева, из села Миросаљаца и славе Митровдан. Старије порекло је из засека Шолаћ села Орља Глава код Студенице, а према предању потичу из Херцеговине. Радисављев отац доселио се у Кулиновце код Чачка почетком 60-их година 20. века, где је формирао породицу Радисав Ћурчић кошарком је почео да игра у млађим категоријама КК „Железничар” из Чачка код тренера Вукашина Спасојевића и Милана Петронијевића. Са висином од 206 центиметара играо је на позицији центра. Већ 1980. са кадетима КК „Железничара” освојо је треће место на првенству Србије. У први тим КК „Железничара” из Чачка ушао је са 17 година 1982. и одиграо четири првенства (1982-1985, 1986-1987), са паузом током служења вој

Радослав Раде Шљивић један је од најбољих чачанских кошаркаша-шутера. Према свом спортском потенцијалу он није био слабији од најславнијих кошаркаша Чачак, што касније није потврдио каријером у најпрестижнијим клубовима, али је зато био и остао веома поштован играч у свом завичају, што је на крају ипак најважније. Рођен је у Чачку 7. августа 1957, где је заврши основну и средњу школу. Шљивићев отац доселио се у Чачак из Подунаваца код Врњачке Бање као железнички радник (старином су са Косова). Од ране младости био је упућен на кошаркашко игралиште код Железничке станице у Чачку, као простор за дружење, упознавање са кошарком и тадашњим чачанским играчима. Док је био дечак помагао је у тренинзима Миодрагу Марјановићу Марјану (додавао је лопту) који је дневно упућивао око 1.000 шутева на кош. Пресудну улогу у кошаркашком сазревању Радослава Шљивића (као и ставовима према животу), имао је тренер Александар Ацо Јањић (Прељина, 3. фебруар 1936 – Београд, 6. фебруар 2008), који је радио као