ПРВОМАЈСКЕ ПАРАДЕ И РАЗВОЈ КОШАРКЕ У ЧАЧКУ

Социјализам је путем физичког васпитања и употребом тела као носиоца идеолошки исправних значења на масовним јавним вежбама (слетовима), истицао „фискултуру” која се налазила изнад индивидуалних уживања и потврда које је промовисао обичан такмичарски спорт. На тај начин наметала се једна алтернативна форма физичких активности изван поља обичног спектакла, забаве и комерцијализације раширених у капитализму. Презентовао се социјалистички идеал заједнице омладине оба пола ослобођене „окова” експлоатације, усмерених ка заносном одржању чистоће марксистичких идеала и изградњи утопијској друштва у колективном напору који надвисује индивидуална истицања.

Један од начина да се спорт омасови, што је за комунисте увек био приоритет у раду, био је развој система такмичења и стварања подмлатка. Најважније је било да се што више омладине обухвати спортом. Пошто је то било време планске привреде, и од спорта се очекивао развој према унапред постављеним плановима.

За развој коашрке у Чачку прве  утакмице из 1945. године биле су одлучујуће, јер је већ следеће 1946. овај спорт уврштен у званични „фискултурни календар”. Тако су за 1. мај 1946. кошаркаши били део „Смотре фискултурника” у Чачку, да би поводом „Празника рада” организовали и такмичење попут других спортова. За 21. јули у Чачку је заказано Првенство Округа у кошарци, а за 28. јули 1946. године Првенство зона у Крагујевцу.  

За кошарку је осим такмичења подједнако било важно да је уврштена у званичне слетове на којима су дефиловали сви спортисти. Тако је у недељу 23. јуна 1946. у Чачку одржана парада у којој су најпре марширали војници, за њима „фискултурници” и на крају пионири. Ношени су потрети „револуционара” и политичара, транспаренти, пароле, дефиловала је и коњица. „Фискултурници” су марширали подељени по спортским гранама. Међу њима су били и кошаркаши „Борца”, „Радничког” и пионири (заједно са војницима било је укупно око 500 учесника параде). Приказиване су слетске вежбе, затим вежбе са пушкама, потом су по вароши прошли бициклисти и мотоциклисти, а на крају су одржане и утакмице, али без кошаркашких мечева.  

Кошарка се у Чачку тек развијала, а најважнија је била секција овог спорта у Фискултурном друштву „Борац”. Према евиденцији од 1. јула 1946. од укупно 180 чланова, 29 су били кошаркаши и кошаркашице. Они нису много „радили” током пролећа 1946. јер једноставно још нису имали реквизите за свој спорт.  

Утакмице су ипак игране, а такмичење је омогућила чињеница да су у граду биле две кошаркашке секције. Тако је у недељу 21. јула 1946. одиграна утакмица за првенство Округа између „Борца” и „Радничког”. Победио је „Борац” и на тај начин освојио прво место у Округу. 

Социјалистичка држава је после Другог светског рата настојала да све области живота контролише и усмерава, тако да ни спорт није могао да буде само игра и разонода. Пошто је 1947. била прва година испуњавања обавеза Првог петогодишњег плана развоја, и спорт је имао обавезу „напретка”. Најважније је било да се омасови, исправе „пропусти из претходне године”, а као основа за рад послужио је „новогодишњи говор” Јосипа Броза Тита. Кошарка је представљена као један од спортова који би поред осталих дисциплина требало да се даље развија и у Чачку.  

Један од најважнијих догађаја биле су припреме за Свесловенски соколски слет у Прагу, заказан за лето 1948. године. Према упутствима ФИСАС-а и у Чачку је одабрана група „фискултурника” која је четири пута недељно вежбала у склопу припрема за овај догађај.  Ништа мање није био важан и срески слет у Чачку који је требало да окупи младе нараштаје са села и града, из предузећа и школа („радосна манифестација снаге и здравља наше омладине”), али са јасним идеолошко-политичким циљем („спремност за изградњу отаџбине”).  Соколски слет у Прагу требало је да покаже „чврстину” фискултурног покрета словенских земаља, а „фискултурници” да на најбољи начин репрезентују Југославију „пред очима целог света”. Слетске и гимнастичке вежбе биле су приоритетне, али у паузама вежбања омладинци из Чачка играли су кошарку, што је на посредан начин показало која их игра занима и забавља. Многи су се тада први пут упознали са овим спортом, тако да су више играли неку врсту рукомета између два коша, а не праву кошарку, за коју се у новинама наглашавало да је „омиљена игра” у Чачку. 

Слетови, гимнастика, масовност и идеолошко-политички надциљеви социјалистичке државе у телесном васпитању били су у то време доминантни у односу на „обичне” спортове попут кошарке. Најважнији „фискултурни” догађај у Чачку у првој половини  1948. био је срески слет заказан за 23. мај, на коме је планирано да своја умећа покаже чак 2.000 вежбача из града и целог среза, чиме би се јавно показао „прогрес” у фискултури.  На сличан начин популарисан је и Свесловенски соколски слет у Прагу, чији је почетак заказан за 17. јун 1948. године. Преко среских, обласних и републичких слетова одабрани су најбољи вежбачи, укључујући и Чачане, који су затим преко Љубљане отпутовали за Чехословачку. 

Током 1950. кошарка је већ била етаблиран спорт у Чачку, чему су доприносиле и пријатељске утакмице са тимовима из суседних градова за првомајске празнике.  Било је то време када су масовне манифестације, попут прославе Празника рада, били приоритетни догађаји за власт. Огроман дефиле који је 1. маја 1950. организован у Чачку, као и у претходним година, окупио је по извештајима новинара чак око 20.000 људи постројених по занимањима („трудбеници”), који су носили заставе, транспаренте и потрете политичара, уз певање и марширање главним улицама града. Све је приказивано као спонтани израз одушевљења „радног народа” због успеха социјалистичке државе и очувања независности Југославије под вођством друга Тита у веселом такмичарском духу изградње земље. Саставни део свечаности били су фудбалски и кошаркашки турнир.  Све те манифестације биле су део јавних ритуала нове власти, својеврстан комуникацијски канал којим се остваривао утицај на што шири круг људи, с циљем ширења уверења водеће (утопијске) идеологије путем масовне мобилизације и одржања монопола владавине партијско-државног харизматског вођства.

 

Кошаркашице и кошаркаши чачанског „Борца” на првомајској паради у Чачку 1950. године. Марширају девојке (слева надесно) Косара Кубуровић, Љиљана Максимовић, Рада Матовић, Милинка Ћировић, Милица Никшић, а иза њих младићи (слева надесно) Срећко Икодиновић, Дуле Јаковљевић, Трипко Аџић, Ацо Икодиновић, Вова Бондаренко

Међутим, услед развоја модерног друштва у свим социјалистичким државама постепено су стваране области живота које су измицале контроли државе, уз стварање „друге” или „паралелне” културе у односу на званичну идеологију. Тако је званична идеологија и мобилизација друштва постепено све више имала формални, а све мање суштински политички значај, што се најбрже одвијало у Југославији.  У Чачку је 1951, на пример, поново на уобичајени начин организована прослава Празника рада, али без званичних спортских такмичења. Све се свело на митинговање, а затим и спонтано „народно весеље”. 

Спорт по самој својој „природи” поседује аутономију у свим друштвима и одлику да људе током такмичења измести „изван живота”. Зато су кошаркашки првомајски турнири били само део наметнутог и обавезног ритуала социјалистичке државе, док су редовне првенствене утакмице чиниле саму срж интереса за кошарку која је све више постајала део идентитета Чачак који није био омеђен било каквом политичком идеологијом.

Кошаркаши чачанског „Борца” на првомајској паради у Чачку 1950. године: Срећко Икодиновић, Дуле Јаковљевић, Трипко Аџић, Ацо Икодиновић, Вова Бондаренко