Ранков отац Стеван рођен је 1904. у селу Злодолу које се налази између Бајине
Баште и Ужица. У Чачак се доселио са свега 13 година и почео да ради у
угоститељским објектима. Касније је био конобар. Оженио је Чачанку Наталију
Милошевић, чији је отац био столар, са којом је 1939. добио сина Ранка. Живели
су у Палилули, а после две године Наталија се разболела и преминула. Потом је
Стеван узео за жену Ленку Пропадовић, са којом није имао деце. Тако је Ранка
одгајила његова маћеха, коју је доживљавао и поштовао као праву мајку.
Ранко Лаћо Трипковић је
основну школу и Гимназију завршио у родном граду. Иако није ишао Музичку школу одлично је свирао кларинет и познавао ноте. Започете
студије никада није до краја окончао, јер је спорт било много важнији. И не
само кошарка, већ и рукомет којим се веома успешно бавио.
Кошарку је почео да тренира средином педесетих у „Борцу”. Већ као јуниор показивао је велики
таленат, што је уочио и његов тренер Боле Денић који га је 1957. увео у први
тим. Било је то време када се „Борац” трудио да поврати прволигашки статус, што
није било лако. Ранко Лаћо Трипковић био висок за тадашње кошаркашке стандарде,
иако није имао пуна два метра. Ипак годинама је успешно играо на позицији центра.
Заправо, био је тада једни прави центар „Борца”, са елегантним скок-шутом како
су запамтили савременици.
Крајем педесетих година XX века тадашњи веома
талентовани младићи Цоња Копривица, Ранко Трипковић и Радмило Мишовић постали су
носици игре „Борца”. Када им се потом из „Жела” придружио Ћамила Ђелошевић, а
касније појавио и Јоле Фарчић, „Борац” је имао тим који је с правом претендовао
да се врати у Прву савезну лигу. Чачак је у то време заиста „живео” за кошарку,
која је постала и део идентитета младих генерација.
Коначно, после више неуспеха, „Борац” је на квалификацијама у
Иванграду (Беране) 1965. изборио улазак у Прву савезну лигу. Лаћо Трипковић је потом
играо три сезоне у Првој лиги, и званично се опростио од кошарке на ревијалној
утакмици „Борца” и репрезентације Југославије одиграној у Чачку 30. априла
1968. године. Био је то први свечани испраћај било код играча „Борца” до тада.
Репрезентација се спремала за Олимпијске игре у Мексику, тако да је меч са „Борцем” био део припрема. Победила је Југославија 78:61 (36:22), али није одушевила око 1.500 гледалаца у Чачку, који су били љути на Жеравицу јер није позивао Мишовића у тим. Југославија је у Мексику те године освојила своју прву (сребрну) медаљу на Олимпијским играма. Сав приход од утакмице у Чачку уплаћен је за покривање хале. Још се играло на отвореном терену.
Иако се Лаћо Трипковић званично опростио од кошарке 1968, он је
ипак већ 1969. поново заиграо за „Борац”, јер је тренеру Александру Стефановићу
недостајао искусни центар. Било је у плану да наступа и 1970, али то се није
десило и Лаћо Трипковић је дефинитивно напустио кошарку коју је са прекидима
играо скоро 15 година.
Имао је буран темперамент, па је умео да понекад „експлодира” на
терену, као у сусрету „Борца” и „Црвене звезде” 78:86 (32:43) априла 1967. године. Гости су били бољи, а
напетост пред око чак 5.000 гледалаца који су очекивали победу, велика,. Када је
после петог фаула, који направио на Цветковићу, Лаћо Трипковић морао да изађе
са терена разјарено је гурнуо и судију. Цветковић је био најбољи стрелац
првенства у то време, на врхунцу каријере, али је знао и да буде веома театралан
када га фаулирају противнички играчи. Између осталог и због тога је настала велика
гужва, прекид утакмице и све оно што се дешава после таквих сцена.
Управо у то време, 15. октобра 1967, Лаћо Трипковић је оженио Мирјану
Симеуновић. Њен отац био је железничар, и доселили су се из Лаковца у Јездину.
Добили су двоје деце, ћерку Татјану (1968) и сина Александара (1970) који је
као и отац играо кошарку. Најпре у „Железничару”, потом у „Борцу”. Био је део
тима који је 1996. поново изборио улазак у Прву лигу. После тога напушта
активно играње, а његова два сина близанца, Тадија и Викор (2009), тренирају кошарку у
чачанској „Младости”.
Рако Лаћо Трипковић је после окончања кошаркашке каријере радио на
месту грађевинског инжењера у неколико чачанских предузећа: „Ратко Митровић”, „Хидроградња”, СИЗ „Становања”, „Домис”, Велимировић инжењеринг”, „Рамарк”. Није пуно учествовао у раду кошаркашких форума, али је 1989. био у Комисији која је требало да утврди стање у „Борцу” када је клуб доспео у велику кризу.
Цео живот активно се бавио музиком и свирао кларинет у чачанском
оркестру „Кумови” са такође некадашњим кошаркашем „Борца” Бобом Стефановићем.
Ранко Лаћо Тришковић преминуо је 26. јуна 2018. и сахрањен је на
гробљу у Чачку.
Коментари
Постави коментар