Чувена изјава Крешимира Ћосића да се најбоља репрезентација Југославији прави од центара из Далмације и бекова из Чачка, потпуно се уклапа у каријеру Јосипа Фарчића.
Породица
Фарчић пореклом је са Корчуле. Пре Другог светског рата упутили су се на рад у
Македонију, одакле су их протерали Бугари 1941. године, па су отишли у
Славонију.
Тако је Јосип
Фарчић, пореклом из Далмације, рођен 1. јануара 1945. у Сарвашу, насељу у
Осијечко-барањској жупанији данашње Републике Хрватске. Породица је после њега добила
још два сина и три ћерке, али они се нису бавили спортом.
Јосип Фарић
је као најстарије дете у породици постао подофицир ЈНА, са чиним водника.
Стицајем околности распоређен је крајем 1962. у чачански гарнизон, што је одлучујуће утицало
на његову спортску каријеру. У Чачку је добио надинак „Јоле”, да би га касније Београђани прекрстили у „Фаре”.
Наиме,
управо у то време КК „Борац” активно је трагао за квалитетним центром како би
конкурисали за улазак у Прву савезну југословенску лигу. Тако су 1963. тренер
екипе Александар Ацо Стефановић и један од најзначајнијих играча Слободан Цоња
Копривица једне вечери на чачанском корзоу приметили високог момка кога нису
познавали. Када су му пришли у упитали га ко је и одакле je, он им
је одговорио: „Војна тајна”.
У питању
је била ипак само шала. Одмах су успоставили добру комуникацију и исте вечери отишли
у фискултурну салу Гимназије у Чачку да оцене да ли Фарић, висок 205 цм, има
осећај за кошарку, коју никада пре тога није играо. Испоставило се да је сваки
шут који је упутио према кошу био и погодак, што је било огромно изненађење,
јер пре тога тако нешто никада није радио. Било је јасно да су пронашли човека
који има велики таленат, али ништа више од тога.
Према
речима самог Фарчића кошаркашки учитељи Стефановић и Копривица били су невероватно
упорни и од њега створили кошаркаша, и то са таквом упорноћу би и од обичног „дрвета”
исто урадили. Свако јутро пре него што би отишао на посао имао је индивидуални
тренинг, а онда увече са осталим играчима.
На
почетку је све било помало смешно, јер није имао добру координацију покрета у
трчању, а слободна бацања је изводио једном руком, и то левом. Потом је почео
да копира Радивоја Кораћа и слободна бацања шутирао „из колена”. Пошто је имао
велико стопало („број 50”), за њега није било могуће набавити патике, па су му
правили кожне, заправо неку врсту ципела.
На припремном
турниру у Куманову јануара 1964. Јосип
Јоле Фарчић одиграо је прву званичну утакмицу за КК „Борац”. Одмах је постао
стандардни играч, стамени леворуки центар који из игре шутира једном руком.
КК „Борац”
је имао велике амбиције у то време. Најпре су желели да се врате у Прву савезну
лигу из које су испали 1954, што није било лако. „Борац” је 1962. био вицешампиони Источне групе Друге савезне кошаркашке лиге Југославије
(која се играла само те године), затим је био вицешампион Србије 1963. и 1964.
године, али није успео у квалификацијама да се врати у Прву савезну лигу.
Коначно
1965. „Борац” је као првак Србије изборио право да се у квалификацијама у
Иванграду (Беране) такмичи за улазак у Прву савезну лигу. Међу играчима који су
то изборили био је и Јосип Јоле Фарчић. Добре игре нису остале незапажена, па
је 1966. одиграо четири утакмице за репрезентацију Југославије током припрема
за такмичења, али није уврштен у први тим.
Ипак,
спадао је међу солидне центре тадашње Југославије. „Борац” се 1966. захваљујући
између осталих играча и Јосипу Фарчићу вратио међу најбоље југословенске кошаркашке
клубове, и са мањим прекидима ( 1968, 1976/77, 1980/81, 1989/91) остао прволигаш
све до пред крај распада земље.
Улазак у друштво прволигашких тимова донео је за „Борац” нова искушења. Фарчић је као војно лице био у систему ЈНА која је имала свој клуб. То је и био разлог што је већ у пролеће 1967. почео да игра за „Партизан”, пошто је добио прекоманду из чачанског гарнизона за Београд. Био је то само први у низу прелазака играча „Борца” за „Партизан” започет још 1954. одласком браће Ђурић.
Јосип Фарчић
је у „Партизану” играо читаву деценију (1967-1977), са којим је у сезони
1975/1976. освојио и прву првенствену титулу за овај клуб, заједно са још два
играча из Чачка, Драганом Ђукићем и Драганом Кићановићем. За „Партизан” је
одиграо укупно 314 утакмица у свим такмичењима и постигао 3.643 коша, просечно 11,6 по мечу. За репрезентацију Југославије играо је 1975. на
Балканијади у Румунији (на седам утакмица постигао је 29 кошева) и освојио
златну медаљу.
За
разлику од многих других играча који су отишли из Чачка за Београд, Јосип Фарчић
је после завршетка каријере у „Партизану” поново дошао у „Борац”, за кога је
играо у сезони 1977/1978. године. Већ у септембру 1977. на припремној утакмици
између репрезентације Југославије и „Борца” (128:118),
Фарчић је играо за Чачане. „Борац” је те године био сасвим солидан и на крају
је заузео пето место, што му је омогућило да 1978/1979.
игра европски Куп „Радивоја Кораћа”.
Међутим,
тада Јосип Фарчић није више био у Чачку. Кошаркашку каријеру је окончао
играјући за београдски „ИМТ” до 1981. године.
У међувремену је завршио и војну школу, постао официр, и пензионисао се са чином капетана ЈНА. Са супругом Велинком Вером није добио децу. Данас као пензионери живе у Дражевцу поред Београда и узгајају цвеће. Чачак никада није заборавио, који је за њега био и остао први кошаркашки завичај.
Коментари
Постави коментар