ИСТОРИЈА ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ

  Иако кошарку није почео да игра одмах после Другог светског рата, Милован Вуловић „Мишо Крас” (15. август 1931 - 26. фебруар 2019) припада групи пионира чачанске кошарке, као један од оснивача КК „Железничар” који је окупљао школску омладину и децу железничара.   Вуловићи су у Чачак дошли између два светска рата из места Дуб (околина Бајине Баште) и славе Лазареву суботу. Старином су свештеничка породица пореклом са простора данашње Црне Горе.   Илија Вуловић је био трговац и са Љубицом из породице Тошић добио синове Милована и Радмила (дуго је радио у „Водоводу” где је једно време био и директор). Живели су у породичној кући Тошића у Обилићевој улици.   Тошићи су стара чачанска породица која се у град доселила из Прилепа средином XIX века. Били су грађевински предузимачи. Подигли су пуно зграда, па и Аћимовића кућу (некадашња књижара „Раде Азањац”) преко пута зграде Општине Чачак.   Милован Вуловић је основну школу „Степа Степановић” (данашња „Милица Павловић”) и Гим

  Задар је „град кошарке” у пуном смислу ове синтагме. Кошаркашки клуб је основан давне 1930. док је Задар још био део Италије, а традиција се није прекинула ни када је насеље прикључено Југославији после Другог светског рата. КК „Задар” био је укупно шест пута првак Југославије (1965, 1967, 1967/68, 1973/74, 1974/75, 1985/86), и једном победник купа 1969/70. За град средње величине то је велики успех. Заправо, Задар је једини изван великих републичких или регионалних центара успео да освоји титулу шампиона Југославије и сасвим солидно игра европске купове (стизали су до полуфинала). Чачак никада није створио тако богату традицију, али је по заинтересованости младих генерација за кошарку у последњих 80 година, без обзира на изостанак трофеја у сениорској конкуренцији, такође „град кошарке” и једини активан кошаркашки центар јужно од Београда. Чачанима је Задар веома рано постао узор. „Како могу они да буду толико пута прваци, а ми не, када смо готово исти?”, било је питање и конста

  Породица Стефановић из Чачка веома је значајна за развој чачанске кошарке. Тројица браће, Александар, Радомир и Слободан оставили су значајно наслеђе не само у спорту већ и друштвеном животу свога завичаја (свако на свој начин), без којег Чачак сигурно не био „град кошарке”. Радич Стефановић (1901-1969) рано је остао без супруге Руже (1909-1947), тако да је сам водио бригу о тројици синова. Средње дете Радомир Рашко Стефановић рођен је 4. новембара 1932. године. Основну школу и Гимназију у којој се упознао са кошарком, завршио је у Чачку. Потом је уписао француски језик на Филолошком факултету у Београду, али се брзо пребацио на факултет у Скопљу, где је завршио студије књижевности. Рашко је у Скопље отишао због своје девојке Душанке Душице Ивановић (28. септембар 1935 – 12. фебруар 2021), која му је касније постала и супруга. Душанка је била ћерка официра Ђура Ивановића (пореклом из Црне Горе), који је погинуо у Чачку почетком Априлског рата 1941. године. Његова удовица Даница

   Сваки град поседује скуп обележја који га чини другачијим од осталих, а сви они заједно чине идентитет који му обезбеђује трајну препознатљивост . Један од облика идентификације у модерном друштву постао је спорт , који ствара снажан осећај припадања групи кроз однос према другима.   Спорт је постао засебно друштвено поље између осталог јер је производио такмичења, у којима су појединци (као кроз ритуале) могли да теже „херојском статусу” и да под притиском приказују самоконтролу, лепоту и шарм. Спорт је тако почео да се доживљава као мешавина игре, храбрости, интегритета и прибраности , при чему су такмичења привлачи ла животну енергију појединаца и група у тежњи ка надмашивању ривала у стању „вечитог” супарништва.   Такмичења су стварала снажну идентификацију при чему се осећај припадања групи гради кроз однос према другима, а сусрети између ривала из различитих градова и региона често се претварају у ритуални рат. Управо један такав „рат” започео је између Чачка и Бео