Иако кошарку није почео
да игра одмах после Другог светског рата, Милован Вуловић „Мишо Крас” (15.
август 1931 - 26. фебруар 2019) припада групи пионира чачанске кошарке, као
један од оснивача КК „Железничар” који је окупљао школску омладину и децу
железничара.
Вуловићи су у Чачак
дошли између два светска рата из места Дуб (околина Бајине Баште) и славе
Лазареву суботу. Старином су свештеничка породица пореклом са простора данашње
Црне Горе.
Илија Вуловић је био
трговац и са Љубицом из породице Тошић добио синове Милована и Радмила (дуго је
радио у „Водоводу” где је једно време био и директор). Живели су у породичној
кући Тошића у Обилићевој улици.
Тошићи су стара чачанска
породица која се у град доселила из Прилепа средином XIX века. Били су
грађевински предузимачи. Подигли су пуно зграда, па и Аћимовића кућу (некадашња
књижара „Раде Азањац”) преко пута зграде Општине Чачак.
Милован Вуловић је основну
школу „Степа Степановић” (данашња „Милица Павловић”) и Гимназију завршио је у
родном Чачку. Потом је покушао је да упише ДИФ у Београду, а затим је на
наговор Рашка Стефановића уписао студије историје уметности у Скопљу, да би се
после прве године пребацио у Београд где је и дипломирао.
Као и многи други Чачани
у то време и Милован Вуловић се са кошарком упознао у Гимназији, где су
захваљујући сали и у зимско време могли да се баве овим спортом. Стицајем
околности почетком 1949, на предлог Микија Марковића, Милован Вуловић је био и
оснивач КК „Железничара”.
Окупио је прву групу
играча на помоћном терену ФК „Борца”, објаснио им правила кошарке, набавио прву
лопту. Када су наступили први топли дани почели су да уређују игралиште код
Железничке станице. Посекли су и почупали врбе и тополе, уклонили оборе,
изравнали терен и посули га шљаком, поставили прве кошаркашке конструкције.
Тако је настао култни
спортски простор Чачка, „Желово” игралиште,
својеврстан „свети простор” који самим постојањем сведочи о традицији која се
градила у свакој новој генерацији кошаркаша. Иначе, таква спортска баштина
свуда у свету обезбеђује посебан статус клубовима којима се приписује да имају
„дух”, „срце” или „душу”, као и такмичарима који играју за „дрес”. Клубови без
таквих „страсти” нису привлачни за заједницу и навијаче.
Мишо Вуловић је у првој
екипи „Железничара” из 1949. истовремено био играч, капитен и тренер. Играло се из љубави, није било материјалних
погодности осим бесплатних карти за железницу, а није било лако ни обезбедити ручак
за цео тим на гостовањима.
Вуловић је после почетка
студија брзо је напустио активно играње кошарке, али не и спорт и клуб. У дугом
низу година био је члан Председништва КК „Железничар”, председник техничке
комисије и вођа првог тима и почасни председник. Никада није био део неког
другог клуба.
Стицајем околности био
је председник клуба 1973. у време када је београдски „Партизан” уз подршку КСЈ
„преузео” кошаркаша Драгана Кићановића који је званично био члан „Железничара”
чему се Вуловић противио (није се слагао ни да пређе у „Олимпију”), и што је
била кулминација „кошаркашког рата” Чачка и Београда.
Вуловић се после
завршетка студија историје уметности најпре на кратко запослио у пиротском
Музеју, да би од 1961. радио у Народном музеју у Чачку. На месту директора ове
установе провео је више од три деценија (1962-1996). Никада није био члан Савеза
комуниста.
Бавио се најразличитијим
темама, укључујући и историју спорта. Објавио књигу „Знамења слободе :
споменици буна, устанака и ослободилачких ратова” (1994), и коаутор је прве
монографије о КК „Железничару” (1999) као и још 20 мањих радова различите врсте
и садржине. Покренуо је 1969. и уредио првих двадесет пет томова „Зборника
радова Народног музеја“, једног од најстаријих и најквалитетнијих музејских
часописа у Србији.
Одликован је Орденом
рада са сребрним венцем. Добитник је
Октобарске награде Града Чачка и Златне плакете КК „Железничар” поводом 50
година постојања клуба.
Мишо Вуловић је
истовремено био стални гост „Желовог бифеа”, култне кафане и једног од
најпрестижнијих места за окупљање свих Чачана који воле и разумеју се у кошарку.
Седео је уз обавезну цигару и чашу ракије.
У браку са Олгом Ћирковић (1934-2021) из Чачка
Милован Вуловић је добио сина Душана (1963), архитекту по образовању, аутора
многих пројеката који су реализовани у Чачку и другим градовима. Душан је био
играч „Железничара” и председник је клуба у последњих 20 година. Душанов син
Илија (1993) такође је играо у „Железничару”, завршио је Факултет физичке
културе и тренутно је технички директор КК „Железничара”.
Милован Вуловић преминуо је у Чачку 26. фебруара 2019. где је и
сахрањен.
Коментари
Постави коментар