ИСТОРИЈА ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ

  Данас живимо у свету који подразумева редовне утакмице кошаркашких клубова у међународним такмичењима, гостовања на европским турнирима, припремне мечеве у иностранству. Један од „задатака” спорта управо је и појачавање контакта између младих људи из различитих култура и држава.   Међутим, није све увек било тако. Југославија је после Другог светског рата имала убрзан развој физичке културе и спорта на совјетским начелима масовности и аматеризма, као саставном делу идеолошко-политичког утицаја на младе генерације с циљем каналисања енергије омладине према својим циљевима, али у једном затвореном друштву.   Све до 1948. Титова Југославија била је „шампион стаљинизма” у Источној Европи, да би после раскида са Стаљином тражила сопствени пут у социјализам, што је од 1950. условило и постепено отварање према западним либерално-капиталистичким земљама. Социјалистичка Југославија никада није била демократска земља, али је имала либералнији режим у односу на друге комунистичке земљ

  Пуно је тога речено и написано о професору Александру Николићу, укључујући и његов боравак у Чачку, али када је у питању таква личност никада није превише ако се одређене информације понове у неком новом контексту. Наиме, Александар Николић је поред Боре Станковића, Небојше Поповића и Радомира Шапера један од очева југословенске и српске кошарке.   Николићи су пореклом из Брчког и били су веома богата породица. Александров отац Ђорђе бавио се трговином, поседовао је велика имања, банку и хотел у Брчком. Син му се сасвим случајно родио у Сарајеву 28. октобра 1924, када је његова трудна супруга Криста боравила код сестре. Основну школу завршио је у родном Брчком, где је са шест година почео да игра тенис, касније је учио и француски језик који је веома добро говорио.   Рано је остао без оца, да би 1936. прешао у Београд и уписао елитну Гимназију „Краљ Александар Карађорђевић” која је имала и интернат,   где се и упознао са кошарком. Била је то заслуга професора Милана Вукотића

  Чачак је данас у правом смислу „град кошарке”, а историја овог спорта у вароши на Западној Морави добро је документована. Ипак, никада до краја није јасно означено ко је најзаслужнији за развој кошарке у Чачку. Савременици збивања имали су различита сећања, отваране су полемике, истицани појединци, али расправа никада није окончана.   Када се цео „проблем” сагледа са дистанце од скоро осам деценија уочава се најмање шест највећих „криваца” што је кошарка постала омиљени спорт у Чачку. Овога пута неће се говорити о појединцима, већ „групним кривцима”, а први међу њима су Соколи.   Соколски поркрет настао је у Чешкој, проширио се у свим деловима Аустро-угарске који су насељавали Словени, а затим и до независне Србије. Стицајем оклности прва Соколана подигнута је у Чачку (1912-1914). После стварања Југославије 1918. Соколе је помагала држава за чије су се стварање увек залагали, а главна начела њихове организације (стварање телесно и духовно одлучних личности) нису промењена,

Кошарку као спорт заједно сачињавају играчи, тренери, клупски функционери и радници, затим навијачи и новинари. Сви они заједно стварају јединствен скуп различитих вештина, знања и способности, при чему су играчи сасвим природно и оправдано најекспониранији у јавности. Развој спорта донео је и потребу за специјализацијом у многим доменима психо-физичке припреме, при чему су тренери добили низ помоћника без којих се модеран спорт не може замислити. Један од људи који су пре пола века у Чачку имали специфичну улогу у развоју кошаркашких клубова „Борац” и „Железничар” био је и Милан Маринковић из чачанске Циганмале. Милан Маринковић Фамилија Маринковић потиче из села Сеча Река код Косјерића и славе Ђурђевдан. Драгутин Маринковић (1927-1994) доселио се после Другог светског рата у Чачак, где је као аутомеханичар радио у „Ремонту” од заснивања овог предузећа. Иначе његов рођени брат Драгојле Маринковић био је трубач, који је са својим оркестром свирао је и Дражи и Титу. Драгутин је