Чачак је данас у правом смислу „град кошарке”, а
историја овог спорта у вароши на Западној Морави добро је документована. Ипак,
никада до краја није јасно означено ко је најзаслужнији за развој кошарке у
Чачку. Савременици збивања имали су различита сећања, отваране су полемике,
истицани појединци, али расправа никада није окончана.
Када се цео „проблем” сагледа са дистанце од
скоро осам деценија уочава се најмање шест највећих „криваца” што је кошарка
постала омиљени спорт у Чачку. Овога пута неће се говорити о појединцима, већ
„групним кривцима”, а први међу њима су Соколи.
Соколски поркрет настао је у Чешкој, проширио се
у свим деловима Аустро-угарске који су насељавали Словени, а затим и до
независне Србије. Стицајем оклности прва Соколана подигнута је у Чачку
(1912-1914). После стварања Југославије 1918. Соколе је помагала држава за чије
су се стварање увек залагали, а главна начела њихове организације (стварање
телесно и духовно одлучних личности) нису промењена, с тим да је гимнастика остала
основни вид физичке културе. Кошарка је прихваћена као рационалан спорт,
углавном намењен девојкама, јер није промовисао агресивност и вулгарно усхићење
маса попут фудбала, али је ипак била у другом плану, мада су Соколи већ 1936.
постали члан ФИБА, а 1940. организовали Прво кошаркашко првенство Југославије.
Чачани су већ у пролеће 1940. преко девојака у соколској организацији имали
први званичан сусрет са кошарком, али ништа више од тога. Ипак, да није било
Сокола, развој кошарке као и свих других спортова био би свакако успорен.
Други „кривац” за развој кошарке у Чачку су
Немци, и то на два начина. Разбијање Југославије и почетак геноцида над српским
народом изазвао је масовно избеглиштво у окупирану Србију у коју је стигло пуно
људи који су пре рата на простору Хрватске играли кошарку. Београд је спонтано
постао кошаркашки центар, а од јесени 1941. упркос суровој
окупацији кошарка је почела да се игра у форми турнира. Основани су и клубови,
а у једном од њих играо је и Боле Денић, будући „отац” чачанске кошaрке.
Немци нису спречавали ширење овог спорта, са којим су се поједини Чачани
упознали изван своје вароши на принудном раду 1942, попут Александра Керковића,
на које су их отерали управо Немци. Иако окупатор није спречавао играње
кошарке, није имао ни најмањи интерес да на било који начин брине о омладини у
окупираној Србији, па ни да развија спорт.
Иако је била у потпуној служби Немаца, окупациона
влада генерала Милана Недића настојала је да организије цивилни живот и
каналише енергију омладине ка својим идеолошко-политичким циљевима, при чему су
користили и спорт. Из тих разлога толерисано је организовање кошаркашких
клубова, организован њихов савез, помагани турнири. Кошарку је ширила и Недићева
Национална служба рада као спорт који може позитивно да утиче на омладину, па
су тако 1943. постављени и први кошеви у Чачку. Најпре у Пиварској улици у
башти која је касније названа „Први мај”, потом иза фудбалских терена поред
Западне Мораве. Боле Денић је тада из Београда са породицом дошао у Чачак, па
је као већ искусан кошаркаш консултован
око изгледа и димензија терена. Кошарком су тада у Чачку почели да се баве
многи дечаци, а међу њима су били Срећко Недељковић, касније истакнути кардиолог, затим Божо
Продановић који је постао познати сликар. Некако истовремено на предлог Александара
Керковића кошарка је уведена као спорт Заводу за преваспитавање комунистичке
омладине у Смедеревској Паланци, где су Керковића са Бранком В. Радичевићем и
Младомиром Пуришом Ђорђевићем и многим другим Чачанима отерали управо
припадници Недићеве окупационе управе.
Међутим, кошарка се тада није „примила” међу Чачанима.
Четврти „кривац” су Бугари. Наиме, кошарка је у
Бугарској почела да се игра још 1916. године (првенствено као женски спорт),
били су једна од земаља која је допринела стварању организације ФИБА 1932, мада
нису били званични оснивачи попут суседе Грчке и Румуније, и снажно су
користили спорт за ширење
националне дисциплине и поноса између два светска рата. Присуство бугарских студената
у Загребу омогућило је овом граду да постане најјачи кошаркашки центар у
тадашњој Југославији. Током Другог светског рата бугарска војска је окупирала
велики део Србије, укључујући и Чачак, и са собом су донели и кошарку. Наиме, бугарски
војници су 1944. долазили на плажу код „Пања” на Западној Морави у Чачку, а у
паузама у купању убацивали су лопту у кош који су поставили код радионице Тома Пинтера, а на имању Милана и Тома Рајковића,
преко пута садашњег Ауто-мото друштва. Међутим, када би завршили са игром,
обавезно су скидали кош и враћали га са собом у касарну. Утицај је тако био
само посредан, јер су дечаци у Чачку могли само да гледају како се игра
кошарка.
Пети и
највећи „кривац” за развој кошарке у Чачку били су комунисти. За југословенску
револуционарну социјалистичку власт физичка култура била је један од начина за
ширење сопствене идеологије и привлачење омладине комунистичкој партији, па је
и кошарка могла да се искористи за такве намена на начелима масовности и
аматеризма. Масовност је била најважнија, што је условило да се спонтан интерес
омладине ка овом спорту у Чачку већ 1945. подржи, каналише кроз клубове и одржи
путем организовања турнира и првенстава у свим категоријама. Када је 1948.
дошло до раскида са СССР-ом југословенски комунисти су реформисали претходну
ортодоксну стаљинистичку праксу и постепено омогућили да се многе области
друштва самостално развијају, без директог мешања идеологије и политике, што је
условило и стварање многих спортских савеза, укључујући и кошаркашки. Чачак је
стицајем околности на најбољи начин искористио овакав развој догађаја, при чему
су кошаркаши имали велику и ненамерну помоћ најпопуларнијег спорта – фудбала.
Суштински „кривац”
за развоју кошарке у Чачку били су фудбалери, и то на три начина. Сасвим
природно и очекивано омиљени спорт свих дечака био је фудбал, што је условило
да се масовно пријављују за упис у „Борац”. Међутим, није био места за све
заинтересоване, што је условило да се поједини окрену другим спортовима, па и
кошарци.
Масовност и
популарност фудбала условила је и да на један стихијски начин, већ око 1947, концепт
спорта на подлози рекреације и аматеризма потисне физичку културу коју су
испуњавали идеолошки императиви комуниста. На тај начин спорт је веома брзо постао
део свакодневице људи у којој су стадиони постали места са највећом публиком
коју нису могли да контролишу комунисти, да би са ширењем медија популарност
фудбала, као и осталих спортова, додатно порасла. Управо такав развој догађаја
на најбољи начин искористили су кошаркаши Чачка у то доба, јер су на
регионалном, а затим републичком и савезном нивоу почели да постижу запажене
резултате и привлаче публику на стадион.
Али кошарка
је увек била мање популарна од фудбала, тако да ни добри резултати не би имали ефекат
на повећање популарности да није било треће и одлучујуће особине чачанских
фудбалера у то време. Преломна је била
1946. година, када фудбалери „Борца” 1946. нису успели да се квалификују
у савезни ранг такмичења, чиме се отворио се пут за идентификацију младих људи
са спортовима који су доносили победе, а то је у то време била кошарка. Чачански
фудбалери су и у наредној деценији били „ван форме”, играли су у нижеразредним
лигама, да би тек од 1962. постали „стабилан” друголигаш. За Чачане то није
било довољно, јер су се стално жалили када би ФК
„Борац” губио са великом разликом у головима, посебно у мечевима са противницима
из малих места који су после таквих победа поносно говорили како су „тукли
Чачане”. У сваком случају фудбалу није недостајала популарност, али је изостао
успех, што је утицало и на слабију идентификацију омладине са овим спортом.
Кошарка
је без обзира што је била мање популаран и распрострањен спорт него фудбал у
првој деценији после Другог светског рата Чачанима доносила спортске победе и
улазак у Прву југословенску лигу, што је било одлучујуће. Све остало је
историја, која се у Чачку поново ствара сваке нове кошаркашке сезоне и снажно обликује
идентитет града.
Коментари
Постави коментар