ИСТОРИЈА ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ

Вишедеценијска играчка и спортска каријера, верност родном граду, пет првенстава југословенске кошаркашких лиге у којима је био први стрелац , признање ривала и јавности да је један од најквалитетнијих кошаркаша Југославије као и упорно избегавање селектора да га позове у репрезентацију, условили су да Радмило Мишовић на много начина постане симбол кошарке у Чачку и најпопуларнији спортиста града.   Мишовићи су старином из Нове Вароши ( слав е Свете Козму и Дамјана – Врачев е; празнују се 14. новембра) , одакле се селе у Ивањицу, затим на кратко у Трстеник, да би 1913. дошли у Чачак . Као мало која породица у Србији Мишовић и су у више генерација везани за кошарку. Осим Радмила у ужој фамилији овим спортом бавила су се са више или мање успеха   и његова браћа и сестре: Никол а (1937-2008), Пет а р (1938-2001), Ан а – Цуц а (1946-2011), Милев а – Мимиц а (1949-2010).   Радмило Мишовић, рођен 14. марта 1943, завршио је о сновну школу „Филип Филиповић”, у то време смештену

Епитет „легенда” обично се наводи за особе које су неприкосновени ауторитет у области којом се баве. У контексту модерног друштва спорт је омогућио да многи појединци јавно демонстрирају играчке вештине, физичк е способност и и психолошку прибраност  (у сталној напетости супарништва са ривалима) , што обезбеђује посебан статус у друштву. Тако је традиционалан епитет „легенда”, што је увек прича о особи која је урадила нешто несвакидашње, добио нови живот, јер су спортисти добили значајну улогу у уобличавању колективног искуства (модерног предања) којим се потврђују и преносе вредности одређене заједнице.   Један од људи који у Чачку са правом носе епитет легенде свакако је и Милан Пеца Петронијевић, који је за пола века бављења кошарком у Чачку, најпре као играч, потом тренер и функционер, оставио неизбрисиво спортско наслеђе.   Породица Петронијевић пореклом је из Пријевора код Чачка. Спадају у најстарије фамилије овог села и славе Св. Николу. Момир Петронијевић оженио је Ј

Прве године развоја кошарке у Чачку после Другог светског рата биле су одлучујуће за популарност овог спорта у граду на Западној Морави. Ентузијазам младих људи   и љубав према новој игри можда се најбоље може видети на примеру Ђорђа Николића (2. јун 1928 – 30. децембар 1993), играча и у исто време првог тренера „Борца”.   Николићи потичу из села Паковраћа и славе Светог Николу. Милосав Николић, земљорадник, виноградар и трговац вином и ракијом, добио је троје деце са Станицом Петровић из Доње Горевнице. Најстарији син Милан рођен је у Горевници, ћерка Милена у  Паковраћу , а најмлађи син Ђорђе у Чачку где су купили кућу.   Ђорђе је основну школу и Гимназију завршио у Чачку, потом и Технолошки факултет у Београду, као и његов брат Милан и сестра Милена. Брат Милан играо је фудбал у чачанском „Борцу”.   Кошарку је почео да игра већ 1945. године, да би до 1950. био истовремено играч и тренер „Борца”. Потом је прешао у новоосновани „Железничар” у коме је играо до краја 1952. године.   Ђор

Чачак је познат по породицама које су у више генерација давале добре кошаркаше. Једна од таквих фамилија су и Курћубићи из чачанске Палилуле, од којих потичу браћа од стричева Предраг (14. септембар 1936 – 5. мај 1994) и Милан (27. септембар 1955). Породица Курћубић старином је из ивањичког краја и славе Аранђеловдан. Ристо Курћубић, трговац стоком, долази у Чачак почетком XX века. Имао је синове Рада и Божидара. Старији Раде је са супругом Кајом добио ћерку Владанку и сина Предрага, кога су сви у фамилији звали Драган. Предраг Курћубић је основну школу и Гимназију завршио у Чачку, а студије социологије на Филозофском факултету у Београду. Кошарку је почео да игра у „Борцу” где је био и тренер јуниора који су били вицешампиони Србије. Већину тих дечака је довео у „Железничар” у коме је Предраг Курћубић био не само играч, већ и тренер. Од 1959. био је само тренер сениора и увео је низ новина, попут одласка на припреме (Ивањица, Сисевац код Параћина), и додатних оптерећења тела на тренин

Прво Светско првенство у кошарци за јуниоре одржано је од 15. до 25. августа 1979. у четири града у Бразилу: Сао Паоло, Президенте Пруденте, Сао Бернардо, Салвадор у Бразилу. Учествовало је 12 ререзенатција. Репрезентација Југославија имала је променљив успех на овом такмичењу. Најпре су у групној фази победили Аустралију (89-67), потом Уругвај (89-78), па Филипине (106-102). Затим је дошао минималан пораз од Италије (63-64), па је побеђен домаћин Бразил (72-65), а онда су изгубили минималним резултатом од Аргентине (75-77). Уследила је победа над СССР-ом (88-81) и очекивани убедљив пораз од Америке (74-99). Југославија је на крају била четврта, мада је могла више.   Коначни пласман: 1. САД 2. Бразил 3. Аргентина 4. Југославија 5. СССР 6. Италија 7. Канада 8. Уругвај 9. Аустралија 10. Филипини 11. Панама 12. Египат На овом Првој светском јуниорском кошаркашком првенству Чачка су у репрезентацији Југославије представљали Желимир Жељко Обрадовић и Горан Грбовић који је из крушевачког „На