РАДМИЛО МИШОВИЋ – НАЈВЕЋА КОШАРКАШКА ЛЕГЕНДА ЧАЧКА

Вишедеценијска играчка и спортска каријера, верност родном граду, пет првенстава југословенске кошаркашких лиге у којима је био први стрелац, признање ривала и јавности да је један од најквалитетнијих кошаркаша Југославије као и упорно избегавање селектора да га позове у репрезентацију, условили су да Радмило Мишовић на много начина постане симбол кошарке у Чачку и најпопуларнији спортиста града.

 

Мишовићи су старином из Нове Вароши (славе Свете Козму и Дамјана – Врачеве; празнују се 14. новембра), одакле се селе у Ивањицу, затим на кратко у Трстеник, да би 1913. дошли у Чачак. Као мало која породица у Србији Мишовићи су у више генерација везани за кошарку. Осим Радмила у ужој фамилији овим спортом бавила су се са више или мање успеха  и његова браћа и сестре: Никола (1937-2008), Петар (1938-2001), Ана – Цуца (1946-2011), Милева – Мимица (1949-2010).

 

Радмило Мишовић, рођен 14. марта 1943, завршио је основну школу „Филип Филиповић”, у то време смештену у згради Гимназије. Потом је уписао Економску школу, али се због обавеза брзо пребацио на ванредну наставу, да би на крају завршио занат. Међутим, бављење спортом било је много важније, тако да се на послу металостругара у Техничко-ремонтном заводу сасвим кратко задржао. Заправо, Радмило Мишовић се увек бавио оним што је најбоље умео, а то је била кошарка.

 

Већ 1951. почео да игра кошарку за пионирски тим „Борца”. За избор овог спорта одлучујући је био утицај ппородице, друштва из краја и близина кошаркашких терена код Соколане. Прву званичну утакмицу одиграо је 1952. против комшијског „Железничара”, када је дао и први кош. Први тренер био му је Славољуб Кемпо Смиљанић (1931-2004). Потом је на његов развој одлучујуће утицао Боле Денића, када је Радмило почео да игра и за јуниорски тим „Борца”. У прво време узор му је био кошаркаш Борис Кристанчић, нарочито у дриблингу. Касније је изградио сопствени стил игре и веома карактеристичан прецизан шут по којем је био препознатљив. Као и дрес са бројем „11” који је увек носио. Осим невероватног природног талента, иза свега је стајао велики рад и потпуна посвећеност кошарци. Пре свега шуту, јер Радмило никада није био велики одбрамбени играч.

 

Иначе, кошарка није једини спорт којим се бавио Радмило Мишовић. Веома успешно је играо рукомет за чачанске клубове „Ремонт” и „Младост”, затим фудбал у чачанској „Слободи”, тренирао је и гимнастику. У раној фази своје каријере (1959-1964) Радмило Мишовић је био добар рукометаш, пре свега одличан стрелац, као и многи други кошаркаши из Чачка (Копривица, Трипковић, Марјановић), тако да је његова спортска каријера сасвим лако могла да се окрене на другу страну од кошарке.

 

За сениорски тим „Борца” први пут је заиграо у децембру 1958. на турниру у Ужицу, са свега 15 година. Тренер је био Александар Ацо Стефановић, са којим је одлично сарађивао и у наредним годинама. Радмило Мишовић је потом у следеће две деценије 1958-1978. веома успешно наступао за чачански „Борац” и постао не само најпрепознатљивији симбол овог клуба, него и кошарке у Чачку. Суштински, највећи успеси „Борца” подударају се са играчком каријером Радмила Мишовића.

 

Према незваничној процени на свим Радмиловим мечевима присуствовао је око један милион гледалаца (на подручју читаве Југославије). Постигао је приближно 10.000 кошева у свим првенственим и куп утакмицама. За 12 сезона у Првој савезној лиги Југославије одиграо је 249 утакмица и постигао 6.669 кошева, просечно 26,8 по мечу. На 178 одиграних утакмица у Првој лиги био је и најбољи стрелац „Борца.  Кошарка је колективан спорт, тако да су у Радмиловом успеху учествовали сви његови саиграчи, највише Слободан Цоња Копривица са којим се одлично слагао, потом и тренери који су у њега имали неограничено поверење.

 

Умео је и да се „склони” у други план, као у сезони 1972/73. када је за „Борац” играо Драган Кићановић, коме је као младом играчу омогућио да буде најбољи кошгетер клуба и да се такмичи за најбољег стрелца у првенству (Кићан је на крају био други). „Борац” је на завршетку сезоне заузео четврто место, што је највећи успех клуба. Сви су сагласни да је „Борац” тада играо најдопадљивију кошарку у југословенској лиги.

 

Радмилова шутерска доминација у то време била је неприкосновена. Пет пута је био најбољи стрелац Прве лиге: 1968 (645 коша – 30,7 просечно по утакмици), 1969 (625 – 28,4 просечно по утакмици), 1971 (645 – 29,3 просечно по утакмици), 1972 (662 – 31,5 просечно по утакмици) и 1974 (821 – 32,5 просечно по утакмици). На „вечној листи” Прве југословенске кошаркашке лиге Радмило Мишовић је други стрелац (први је Винко Јеловац). Према броју титула најбољег стрелца Прве југословенске лиге испред Радмила је само Радивоје Кораћ (7 првенстава), а иза њега Дражен Петровић (4 првенства), затим Драган Кићановић и Бранко Скроче (3 првенства). Радмило је у три наврата био и најбољи извођач слободних бацања у Првој лиги. Поред тога био је и тренер јуниора „Борца” (1967), као и женске екипе „Борца” (1969), али касније се није окренуо овом послу.

 

Када се пореде сви ривали, Радмило је највише кошева дао београдском „Партизану”, укупно 688 на 22 утакмице, просечно 31,3 по мечу. Стицајем спортских околности, а највише због политике београдских тимова који су на сваки начин настојали да преузму најбоље играче из мањих клубова за себе, победе „Борца” над „Партизаном” и „Црвеном звездом” посебно су памћене.

 

И сам Радмило Мишовић је непуна три месеца, од октобра до средине децембра 1963, био члан београдског „Партизана”, за који је тренирао и играо пријатељске утакмице. Наиме, у то време кошарка је још увек била „летњи спорт”, па је од јесени до пролећа следеће године била „зимска пауза”. „Партизанови” играчи нису срдачно примили Радмила, јер им је био озбиљна конкуренција, а он није подносио усамљенички живот у Београду. Брзо се вратио својој породици, пријатељима и Морави. До краја каријере остао је веран Чачку.

 

Није погрешио, јер је у завичају био неприкосновена „звезда” и на великом броју утакмица био одлучујући стрелац за свој клуб, што је доносило још већу популарност и поштовање у целом Чачку који се поистовећивао са успесима „Борца”. То је највећим делом био идентитет пркоса и отпора према доминацији великих градова Југославије, првенствено Београда, што је појачавало унутрашњу солидарност Чачана којима је Радмило својим играма и успесима потврђивао да су макар у кошарци „метропола”, а не „нека тамо” обична српска варош.

 

Јер, како је то у стиху написао Бора Ђорђевић, „Када је кошарку измислио Творац одмах је основао чачански ’Борац’”, да би потом још јасније објаснио како је Радмило Мишовић једини прави „народни херој” Чачка. Зато није ни чудо што су га за звали „Маршал”, што је била титула коју је носио Јосип Броз Тито, доживотни председник социјалистичке Југославије. Чачани су имали свог „Маршала”, аутентичног идола изван поља политике, кога су ипак највише волели да зову по крштеном имену – Радмило. Надимци нису били потребни.

 

Иако је био невероватан таленат и изузетан стрелац, Радмило Мишовић није остварио репрезентативну каријеру какву је свакако заслуживао. Наиме, 27. октобра 1962. селектор Ранко Жеравица окупио је у Зрењанину „Б" репрезентацију Југославије и позвао Радмила Мишовића који тада имао 19 година. Била је то прилика да се афирмишу млади играчи на турниру у Букурешту (поред Југославије учествовале су екипе Румуније, Мађарске и Украјине тада у саставу СССР-а), како би се селектовали за први сениорски тим. Међутим, Жеравица није Радмила уводио у игру, што га је револтирало, па је настао вербални сукоб. Последице су биле озбиљне, јер га Ранко Жеравица није више звао у репрезентацију. Тако је, стицајем околности, Радмило Мишовић „одиграо” само три утакмице за „Б” репрезентацију Југославије. Затим је на 11. балканским играма у Софији 1966. био у тиму Југославије који је освојио златну медаљу. Међутим, ни тада на пет утакмица није забележио ни један кош, јер због болести није ни улазио у игру.

 

Сукоб са Жеравицом био је потпун, тако да Радмило није играо за Југославију ни када је репрезентација играла пријатељске утакмице у Чачку. Прва кошаркашка међународна утакмица у Чачку (када је у питању мушка репрезентација), организована је у фебруару 1970. године. У тада још увек новој Хали крај Мораве Југославија се састала са Аргентином, и пред око 3.500 Чачана победила минималним резултатом (70:68). Сви су очекивали да Жеравица у тим уведе Радмила, који је у зимском капуту седео на клупи за резервне играче. Према званичном објашњењу Мишовић је био болестан, а Југославија је играла без најбољих играча који су редовно позивани у репрезентацију. Чачанска публика била је изразито незадовољна. Међутим, неправедно изостављање из репрезентације додатно је допринело Радмиловој популарности у родном граду.

 

Чачак је у  време Радмиловог успона био мала варош, али са непрекидним растом становника. Од 27.000 из 1961, преко 38.000 до 48.000 1981. године. У таквом насељу сви се знали, нарочито младе генерације, а кошаркашки мечеви били су убедљиво најважнији друштвени догађај. Утакмице „Борца” пратило је од три до пет хиљада људи, што је и за данашње прилике велика посета. Највећа „звезда” био је Радмило Мишовић, не само као најбољи стрелац, већ и човек чији су кошеви често одлучивали победника.

 

Радмило Мишовић је по избору београдских „Вечерњих новости” 1971. био у најбољој петорци првенства, у коју су осим њега уврштени Љубодраг Симоновић, Никола Плећаш, Дамир Шолман и Петар Сканси. Исте године у Чачку је организован и Првомајски ТВ кошаркашки турнир, а Мишовић је одбио да игра за „ТВ екипу”. На исти начин је поступио и 16. априла 1974. када је одбио да буде део тима „Истока” југословенске лиге која је играла против „Запада” (екипе састављене од најбољих играча првенства, подељене по географској локацији клубова). Тада је Радмило јасно саопштио да неће играти због болести, али и да је здрав на исти начин би поступио:„…сматрам да мени као играчу од 31 годину не треба указивати поверење, пошто је моје време већ прошло”. Ипак, у лето 1978, на крају своје играчке каријере, учествовао је на такмичењу у извођењу слободних бацања под називом „ТВ кош”. Телевизија је организовала преносе из Палате спортова на Новом Београду  у оквиру недељног поподнева, тада вероватно најгледаније телевизијске емисије у Југославији. У финале су се пласирали Крешимир- Крешо Ћосић и Радмило Мишовић, који је на крају био и победник у надметању.

 

Све је то условило да Радмилово свечано опраштање од кошарке у Чачку буде велики спектакл. У суботу, 4. новембра 1978, падобранци Аеро-клуба из Краљева спустили су на средишњи чачански трг кошаркашку лопту којом је играна утакмица између „Борца” и сарајевске „Босне”, клуба „побратима”. Пред меч је организован велики „културно-уметнички програм” са оркестром, деца су певала и рецитовала песме посвећене Радмилу Мишовићу, дељене су плакете, целом догађају присуствовале су најзначајније личности из тадашњег друштвено-политичког живота Чачка и региона, изнад града је пролетео спортски авион на чијим крилима је са доње стране великим ћириличним словима било исписано „РАДМИЛО МИШОВИЋ”. После утакмице у Хотелу „Београд” настављена је свечаност коју је водио новинар Петар Лазовић. Чачак у својој модерној историји никада пре нити после овог догађаја није имао спектакуларнију јавну свечаност посвећену некој личности.

 

Међутим, то није био потпуни крај играчке каријере Радмила Мишовића. После једногодишње паузе прихватио је позив „Железничара” за кога је играо у сезони 1979/1980 (15 утакмица, 259 кошева). Однос Чачана према Радмилу није се променио ни када је играо за „Желе”, и редовно је доживљавао овације. Након 1980. није више активно играо кошарку.

 

 

После завршетка играчке каријере наставио је да ради у „Борцу” на разним функцијама. Још док је био играч имао је место „референта спортске дворане”, „директора” КК „Борац”. Био је то заправо начин да му се клуб одужи, јер у то време држава је имала рестриктиван однос према професионалним играчима. По завршетку каријере био је стално запослен у „Борцу” на разним функцијама, све до 31. августа 2010. када званично одлази у пензију. Покретао је разне иницијативе с циљем побољшања статуса „Борца” у граду и кошарке уопште. Оно што је између осталог важно истаћи, Радмило Мишовић је са Зораном Биорцем и Миланом Пецом Петронијевићем још 2011. био и један од иницијатора да се у Чачку формира Музеј кошарке.

 

За своје вишедеценијско бављење кошарком Радмило Мишовић је добио многа јавна признања: Октобарску награду Чачка (1973), као први спортиста коме је уопште уручено ово признање; Орден рада са сребрним венцем (1975); трофеј „Златна левица” (1977) Удружења клубова Прве лиге; Повељу КК „Борца” (1995), највише признање овог клуба; Децембарску награду града Чачка (2008); Повељу за животно дело у области спорта (2009) Удружења спортских новинара Чачка. Проглашен је и за најбољег спортисту Града Чачка у XX веку.

 

О Радмилу Мишовићу написано је на стотине новинских чланака, снимљене многе телевизијске емисије, написане и две књиге: Александар Керковић, РАДМИЛО МИШОВИЋ (1972); Светислав Љ. Марковић, РАДМИЛО (2013).

 

Чачани се слажу да огромна слава никада није променила Радмила Мишовића, који је као најпопуларнији спортиста Чачка увек позиван за најразличитије „друштвено-политичке” акције, како се то некада говорило. Од тога шта спортисти мисле како треба организовати помоћ за изградњу водовода (1972), преко одавања поште преминулом Титу у Хали крај Мораве (1980), до дневно-политиче страначке борбе на локалном нивоу после 1990. године. Није био за тадашњу опозицију, да би 1999. био на челу удружења „Патриотских снага”, када је током ратних дејстава обилазио мобилисане Чачане. Страначко сврставање створило је проблеме са локалном самоуправом другачијих политичких опредељења, што се одразило и на КК „Борац”, који је после 2000. био у веома тешкој ситуацији. Радмило Мишовић, председник КК „Борца”, био је у то време (од 2000. до 2003) и народни посленик из Чачка на листи Странке српског јединства. После избора 2003. повукао се из политичког живота. Од 2007. до 2009. био је и члан Управног одбора Кошаркашког савеза Србије (КСС). Међутим, није био задовољан радом КСС, пре свега односом према клубовима као што је „Борац”, па је дао оставку.

 

Радмило је имао два велика хобија. Најпре голубарство, које наследио од оца Јована и старијег брата Николе, као и пецање на Западној Морави. Због свега онога што је чинио његов живот у Чачку, а то су између осталог били и голубови, Радмило се 1963. брзо вратио из Београда, из кога су код њега често долазили браћа Пива и Дуда Ивковић, чувени кошаркашки тренери и голубари. Иначе, Дуда Ивковић је имао посебну клаузулу уговора са свим клубовима које је тренирао у земљи и иностранству да му обезбеде услове за гајење голубова од којих се никада није одвајао. Радмило је играо кошарку у неко друго време. Када је престао да се бави овим спортом, радници чачанске „Хидроградње” и „Електромораве” подигли су му викендицу за пецање у Видови на обали Западне Мораве (наспрам Међувршја). Био је то поклон Чачка за крај каријере. Пецањем је престао да се бави пре више од једне деценије, а голубовима још 2000. године. Исто важи и за дружење („боемију”) по кафанама, по чему је био познат у младости.

 

Радмило Мишовић се 6. августа 1970. венчао са Весном Марковић, која је такође играла кошарку за „Борац”. Кум на венчању био је Душан Радоњић-Ћука, фудбалер „Борца”. Радмило и Весна живели су у породичној кући Мишовића код цркве у Чачку и добили две ћерке. Ана (1972) живи у Београду, Јована (1978) у Чачку. Као и свих претходних осам деценија, суграђани Радмила сваког дана редовно сусрећу на улици у центру Чачка.