ИСТОРИЈА ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ

  Модерно доба донело је професионализацију и специјализацију спортиста, који се од ране младости посвећују само једној дисциплини која постаје и њихово основно занимање. Некадашњи кошаркаши Чачка имали су сасвим другачију играчку и професионалну каријеру. Бавили су се са по неколико спортова, стицали средње, више и високо образовање, остваривали професионалну каријеру и водили интензиван друштвени живот. Један од таквих личности је и Стојан Качар.   Качари потичу из места Стрмен код Сиска у данашњој Републици Хрватској и славе Светог Игњатија Богоносца (празнује се 2. јануара). Милан Качар (1897-1967) је као аустроугарски војних пребегао на српску страну после битке на Церу 1914. и заувек остао у Србији. Родно место Стрмен тешко је страдало у Другом светском рату, а тамошњи Срби доживели геноцид у оближњем усташком логору Јасеновац. Милан је као државни порески службеник после Првог светског рата радио на подручју Македоније. Ту је упознао Емилију Константиницу (1912-1974) из

  Чачак је рано постао истински „град кошарке”, што је ка „игри испод обручева” привукло на стотине дечака и девојчица. Било је то време искреног аматеризма и неизмерне занесености према овом спорту, али и велике конкуренције. Уопште није било лако и једноставно постати првотимац „Борца”, нарочито на бековској позицији. Они који су успели у својој амбицији, захваљујући пре свега таленту раду и упорности, заувек су и обележили чачанску кошарку. Један од таквих играча био је  и Маринко Машко Пурић (3. мај 1946 – 20. јануар 2003). Пурићи потичу из села Радијевића код Нове Вароши. Старином су из ширег подручја југозападне Србије и славе Светог Стефана. Маринко је рођен у Чачку (отац фотограф Б ранислав – Брана Пурић 1920–1974 , мајка Зорк а Лијескић 1922-2007) . Од 1951. Маринко живи у кући у близини цркве , преко пута Мишовића . Место становања је на неки начин и одредило Маринкову каснију спортску каријеру, јер је било потпуно „нормално” да се као комшија Мишовића и „Моравац” ба