Модерно доба донело је професионализацију и специјализацију
спортиста, који се од ране младости посвећују само једној дисциплини која постаје
и њихово основно занимање. Некадашњи кошаркаши Чачка имали су сасвим другачију
играчку и професионалну каријеру. Бавили су се са по неколико спортова, стицали
средње, више и високо образовање, остваривали професионалну каријеру и водили
интензиван друштвени живот. Један од таквих личности је и Стојан Качар.
Качари потичу из места Стрмен код Сиска у данашњој Републици
Хрватској и славе Светог Игњатија Богоносца (празнује се 2. јануара). Милан
Качар (1897-1967) је као аустроугарски војних пребегао на српску страну после
битке на Церу 1914. и заувек остао у Србији. Родно место Стрмен тешко је
страдало у Другом светском рату, а тамошњи Срби доживели геноцид у оближњем
усташком логору Јасеновац.
Милан је као државни порески службеник после Првог светског рата
радио на подручју Македоније. Ту је упознао Емилију Константиницу (1912-1974)
из Крушева, чији је отац Христо био Цинцарин, а мајка Мари Гркиња. Милан и Емилија
венчали су се у Прилепу, а ћерка Радмила (1936-2017) рођена им је у Битољу. Она
је постала економиста и предавала је књиговодство у Економској школи у Чачку. Удала се у породицу
Стојиљковић и бавила се атлетиком (скок у вис).
Стојан Качар рођен је 8. маја 1941. у Фочи где му је отац тада
радио ка државни службеник. Свега 20 дана по његовом рођењу морали су да
побегну у Србију због прогона усташа и настанили су се у Чачку, где је Стојан завршио
основну и средњу шумарску школу, потом и Вишу воћарску, а затим Пољопривредни
факултет у Земуну. Отац му је после Другог светског рата радио у Чачку, где је био
шеф у Управи прихода.
Као и већина Палилулаца из Чачка и Стојан Качар волео је дружење и
спорт. Већ у основној школи почео је да се бави гимнастиком. Вежбали су у
Соколани. Лети је са друговима носио џакове са брашном у чачанском предузећу
„Житопромет” и тако зарађивао за џепарац. Као гимнастичар вежбао је на „коњу” и
био је део репрезентације Југославије која је 1957. учествовала на
„Спартакијади” у Источном Берлину, тада у саставу Источне Немачке. Бавио се
атлетиком и као сестра Радмила скакао је у вис.
Кошарку је почео да активно игра 1959. на позив тренера „Борца” Бола
Денића, који је зими своје играче тренирао у чачанској Соколани. У „Борцу” је
играо четири сезоне (1959-1962) у време када је клуб имао неколико неуспешних
покушаја да се квалификује у Прву југословенску лигу. Потом је за време студија
играо у ОКК „Београду” (1962). Екипу, у којој је прва звезда био Радивоје Кораћ,
напустио је јер су га заменили непосредно пред једну утакмицу на турниру и
граду Вијаређо у Италији. Сео је у воз без карте, новца и пасоша и уз много
среће допутовао до Београда.
Потом је играо одбојку за „Јединство” из Старе Пазове (1964), да би
следеће две сезоне провео у ЈНА у хрватском Карловцу, где јер био инструктор
смучања и такмичио се у војничком вишебоју.
По окончању служења војног рока вратио се у Београд и запослио у
Институти за заштиту земљишта у Топчидеру и уписао постдипломске студије. На
позив кошаркаша из Чачка долази у КК
„Железничар” у коме игра пет сезона (1967-1971). Било је то време када су своје
каријере завршавали Миодраг Марјановић и Томислав Ђелошевић Ћамила, а започињао
Драган Кићановић. „Железничар” тада успео и да се квалификује за Другу савезну
кошаркашку лигу.
У то време није се могло живети само од спорта, тако да је Стојан
Качар по доласку из Београда у Чачак 1967. најпре радио као новинар-репортер у
„Радио Чачку” (емисије о селу), потом у ПИК „Чачку”, где је од 1968. постао технички
директор хидро-система за наводњавање. Возио је и мотор, не само због спорта већ
и природе посла. После једног пада сломио је ногу, тако да је 1971. прекинуо
активно играње кошарком. Међутим, и после завршетка играчке каријере остао је
везан за кошарку и чачанске клубове. Тако је 1984. био на челу Стручног штаба
„Борца”.
Качар је највећи део живота провео у Чачку, у коме су педесетих и
шездесетих година поред кошаркашких утакмица главна забава биле игранке,
посебно оне на „Желовом” терену. Свирала се забавна музика, а Стојан је умео да
свира и бубњеве. На једној забави је упознао и своју будућу супругу Милену
Глинтић (1941). Она је завршила медицински факултет, специјализирала
педијатрију и била је начелник Дечјег диспанзера у Чачку.
Стојан и Милена Качар добили су две ћерке. Александра (1968) се у
младости бавила каратеом, завршила је медицински факултет, специјализирала
неурофизиологију и ради на Неуролошкој клиници у Београду. Председница је
Удружења за клиничку неурофизиологију Србије. Има ћерку Софију. Катарина Качар
(1973) у младости се бавила кошарком у „Железничару”, завршила је медицину,
специјализирала неурорадиологију, радила у многим београдским клиникама,
објавила низ научних радова. Тренутно ради у Кувајту.
Коментари
Постави коментар