ИСТОРИЈА ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ

  Кошаркашко ривалство Чачка са београдским клубовима има дугу историју. На почетку је и сама могућност да се игра са екипама из главног града Југославије била привилегија, и Чачани се крајем четрдесетих година XX нису стидели да јавно признају како уче од „најбољих”.   Ипак, још давне 1949. године јасно су се показали знаци напретка кошарке у Чачку. На првенству Народне Републике Србије у Панчеву (у питању је био турнир) београдски „Партизан” победио је чачански „Борац” минималним резулатом 34:31 (14:8). Мало је недостајало да се деси велико изненађење, а „Борац” је изгубио понајвше јер је промашио пуно слободних бацања. Био је то први велики турнир за многе играче из Чачка, па су амбијент, публика и значај утакмица утицали на повећану трему.   Кад су биле у питању утакмице млађих категорија играча, Чачани већ тада уопште нису „поштовали” београдске клубове, јер су већ од 1950. били равноправни противник „Црвеној звезди” и „Партизану”. Јуниорска такмичења увек су била важна за

 Чачанска кошарка позната је по браћи и рођацима који су се истовремено бавили овим спортом. Међу њима посебно место припада браћи Ратку (18. септембар 1941) и Александру Јоксићу (28. фебруар 1943 – 7. јануар 1993). Породица Јоксић пореклом је из села Липнице код Чачка и славе Светог Николу. Већ као дете Јосип Јоксић (1911 – 1969) дошао је у Чачак 1918. где је био трговачки помоћник у радњи Алексића. На селу му је остало да живи петоро браће. Јосип се у Чачку оженио са Милијаном Васовић (1921 – 2012) родом из Граба у Драгачеву са којом је добио два сина, Ратка (1941) и Александра (1943). Ратко Јоксић Ратко Јоксић рођен је Улици Кнеза Милоша у Чачку, где је завршио основну школу „Вук Караџић”, Гимназију и Вишу техничку школу (машински смер). Једно време радио је као професор математике у Школи ученика у привреди у Чачку, а на ДИФ-у у Београду завршио је тренерску школу. Кошарком је почео да се бави још у основној школи, да би га друг Миодраг Марјановић довео у КК „Железничар” за

  Чачак је одавно потврдио да је „град кошарке” у коме се ова игра воли још од 1945. године. Међутим, на самом почетку није све било лако и једноставно, јер су већ већи градови имали много бољу позицију за развој кошарке, као што је то био случај са Крагујевцем после Другог светског рата.   Наиме, већ 1945. одржано је такмичење „градских репрезентација” Србије без Војводине (Београд, Крагујевац, Пирот и екипа Космета), у време када је регистровано 320 играча у 11 насеља. На Чачак тада нико није рачунао да има кошаркашки потенцијал.   По много чему Крагујевац је био и остао најзначајнији, а не само највећи град у Шумадији, што се природно пресликавало и на спорт. Зато су сусрети кошаркашких клубова из Чачка и Крагујевца још од 1945. имали одлике ривалства и надметања два насеља, потпуно различита по броју становника. Крагујевац је већ 1948. имао 31.500 становника, што је Чачак досегао тек 1971. године. Тада је Крагујевац већ имао 71.000 становника.   „Борац” је прву такмич

  Александар Керковић, рођен 2. маја 1922, данас је настарији кошаркаш у Србији. Спада у пионире кошарке у Чачку. Стицајем околности Чачак је већ 1945. године створио две кошаркашке екипе, „Борац” и „Раднички” тим   „Фабрике хартије” који је основао Александар Цале Керковић. Фамилија Керковић је пореклом из Мокре Горе и славе Никољдан. Александров деда Ђорђе и отац Радомир живели су у Ужицу. Отац Радомир био је војно лице, носилац Албанске споменице и у браку са Милицом Цветковић добио је синове Александра и Љубомира и ћерке Радмилу и Слободанку. Александар се родио у Краљеву, али је убрзо са породицом прешао у Чачак где је учио основну школу , a Гимназију у Горњем Милановцу и Чачку. Непосредно пред Други светски рат Александар је постао близак комунистичком покрету, као и његов брат од стрица Саво Керковић (1909-1943), који је проглашен за народнох хероја. Погинуо је на Гламочком пољу заједно са Иво Лола Рибаром. Кошарка је током окупације Србије у Другом светском рату доживела

  Кошарка је од свог настанка била један од најистакнутијих тимских спортова карактеристичних за урбана подручја, који је по својим својствима репрезентовао модеран стил живота. Због изузетних успеха репрезентације Југославије током епохе социјализма кошарка је постала и део популарне културе, што је додатно појачало индентификацију омладине са победничким спортом. Идентификација је постојала и на нивоу градова, као и међусобно ривалство које је увек било важна карактеристике спорта , при чему се сусрети између тимова из различитих региона често претварају у ритуални рат. Конкуренција Чачка и Краљева има дугу традицију, и може се пратити већ од стварања нововековне српске државе. Супарништво је настављено и у социјалистичкој Југославији, и тицало се пре свега борбе за место регионалног административног центра, а спорт је постао веома важан облик надметања . Кошаркашка традиција Чачка и Краљева није безначајна. У Чачку је већ 1945. формиран „Борац”, затим 1949. и „Железничар