Чачак је одавно потврдио да је „град кошарке” у
коме се ова игра воли још од 1945. године. Међутим, на самом почетку није све
било лако и једноставно, јер су већ већи градови имали много бољу позицију за
развој кошарке, као што је то био случај са Крагујевцем после Другог светског
рата.
Наиме, већ 1945. одржано је такмичење „градских
репрезентација” Србије без Војводине (Београд, Крагујевац, Пирот и екипа
Космета), у време када је регистровано 320 играча у 11 насеља. На Чачак тада
нико није рачунао да има кошаркашки потенцијал.
По много чему Крагујевац је био и остао
најзначајнији, а не само највећи град у Шумадији, што се природно пресликавало
и на спорт. Зато су сусрети кошаркашких клубова из Чачка и Крагујевца још од
1945. имали одлике ривалства и надметања два насеља, потпуно различита по броју
становника. Крагујевац је већ 1948. имао 31.500 становника, што је Чачак
досегао тек 1971. године. Тада је Крагујевац већ имао 71.000 становника.
„Борац” је прву такмичарску утакмицу одиграо у
јуну или јулу 1945. године (сећања се разилазе) управо у Крагујевцу са „Црвеном
заставом”. „Борац” је наступио са следећим саставом тима: Стојан Стишовић,
Ђорђе Николић, Слободан Новоградић, Миодраг Јежо Пантелић, Добривоје Доцо
Азањац, Милорад Станојевић, Драгослав Николић, Миломир Ненадић, Милан Николић,
Андрија Тодоровић и Александар Керковић. Чачани су овај меч су изгубили, да би
у реваншу као домаћини забележили победу.
Следеће 1946. године Чачани су учествовали
Првенству зона у Крагујевцу, али без успеха. Било је то доба када се кошарка у
средишњем делу Србије играла само у ова два града. Ваљево је кошаркашки клуб основало 1948, Краљево 1949, крајем исте
године и Ужице.
Чачак је поред Крагујевца постепено
постајао регионални кошаркашки центар, што је и био један од разлога да се 17.
августа 1949. у Чачку организован турнир који је трајао четири дана а на коме
се одлучивао првак „уже Србије” за „подмладак” (јуниоре) у мушкој и женској
категорији. Учествовале су мушке екипе „Борца” из Чачка, „Црвене заставе” из
Крагујевца, „Косте Стаменковића” из Лесковца, „Динама” из Зајечара и „Јасенице”
из Смедеревске Паланке. Пред почетак турнира најпре је организован „свечани
дефиле” учесника, потом су одржани „поздравни говори” што је целом догађају
дало озбиљност и значај. У одлучујућој утакмици турнира крагујевачка „Црвена
застава” победила је „Борац” минималном разликом (12:11) и освојила пехар.
Биле су то године када је код
публике у Чачку највеће интересовање владало је за утакмице „Борца” и „Црвене
заставе” и Крагујевца. Победе Чачана над овим ривалом посебно су уздизане, јер
су били велики конкуренти за улазак у Прву југословенску лигу. Ипак, Чачани су
први играли у најквалитетнијем савезном такмичењу, 1952. и 1954. године.
Међутим, демографски и економски потенцијал Крагујевца био је много већи, па је
њихово учешће у „прволигашком друштву” 1959. и 1963. многима изгледало као далекоперспективније.
Зато су међусобне утакмице
Чачана и Крагујевчана већ почетком педесетих добиле „драж” великих дербија,
како у сениорским, тако и у млађим категоријама играча.
Ривалство је „сасвим природно”
производило и инциденте, а Крагујевчани су као већа варош предњачили. Тако је
приликом гостовања „Борца” 1951. у Крагујевцу дошло до озбиљних инцидената.
Домаћи записничари нису добро мерили време, „Борац” се бунио, дошло је до свађе
и уласка публике на терен, па је утакмица прекинута, са предлогом да се поништи. На
крају је Техничка комисија КСС уважила ову жалбу, па је заказана нова утакмица,
у којој су неутралном терену у Београду победили су Чачани. Било је то доба
када је крагујевачка публика правила велике нереде на свим стадионима, како код
куће, тако и на гостовањима, нарочито на фудбалским утакмицама.
Зато су почетком педесетих за
Чачане гостовања у Крагујевцу била „опасна”, а кошаркашке утакмице често су прекидане
пре завршетка. Постојао је устаљени сценарио, са јасном драматургијом. Домаћи
играчи физички би насртали на госте, ударали би их и песницама, публика је
улазила у терен, судије (често некадашњи кошаркаши домаћег тима) нису реаговале
на многе грубости у игри, а играчи „Борца” су демонстративно напуштали терен
незадовољни суђењем.
Све је то изазивало још већи
револт крагујевачких навијача, па је милиција морала да чува Чачане, а једном
приликом је ангажована и војска како би их безбедно извели из града. Потом су
игране нове утакмице на „неутралном” терену. Иако је све било веома непријатно,
фудбалски мечеви клубова из ова два грaда производили су много опасније насиље, укључујући и бодење
ножевима, док су фудбалери грубим стартовима ломили ноге противницима.
Такви догађаји ипак нису постали
правило, али ривалство са Крагујевчанима и даље је било велико, а победе над
њиховим тимовима веома вредне. Ипак, Крагујевац у другој половини педесетих имао
боље кошаркаше него Чачак, углавном су успевали да се пласирају на квалификације
за узлазак у Прву лигу, мада на њима нису имали много успеха.
Чачани и поред свега нису
престајали да воле кошарку, а Крагујевчани су ипак виће волели фудбал. И време
је учило своје, убрзана урбанизација и демографске промене, тако да су напетости
међу навијачима пошуштале. Крагујевчани су тако 1962. на квалификацијама за
улазак у Прву југословенску лигу у свом граду навијали за „Борац” у сусретима
са Зрењанинцима.
Када се „Борац” 1965.
квалификовао за Прву југословенску лигу, ривалство са Крагујевцем је битно
умањено, али није нестало пошто је „Желе” и даље у имао сусрете са клубовима из
овог града.
Временом Крагујевац је постепено
„бледео” на кошаркашкој мапи Србије у којој су клубови из Чачка, па и Краљева,
имали више успеха и много већу подршку својих градова. Краткотрајна епизода крагујевачког
„Радничког” у Јадранској лиги и европским куповима (2009-2014), након које је
клуб „пропао”, потврдила је пресудну важност укорењености кошарке у локалну
средину како би се обезбедио такмичарски континуитет.
Коментари
Постави коментар