ИСТОРИЈА ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ

  Први кошаркашки терен поред Соколане у Чачку припремљен 1945. био је заправо само утабана неравна земљана површина са дрвеним конструкцијама за табле и кошеве. „Борац” је званичне утакмице најпре играо на земљаним теренима код Западне Мораве у близини фудбалских терена, али то је било само привремено решење, јер су се затим поново преместили на простор код Соколане.   Право кошаркашко игралиште почело је да се гради код Соколане 1948. године. Имало је подлогу од шљаке и зидану конструкцију за кошеве, да би 1949. постављене трибине и електрично осветљење. Био је то заправо први прави кошаркашки стадион у граду који је могао да прими 1.500 гледалаца. Стадион је повремено био „дупке пун”, а Чачак је већ тада почео да ствара имиџ „града кошарке”.   Кошаркаши и кошаркашице раде на подизању трибина првог стадиона поред Соколане  Међутим, први урбанистички план Чачка из 1953. предвиђао је подизање стамбене зграде на простору кошаркашког стадиона „Борца” поред Соколане, који је убр

 Кошаркашки тренери који раде са младим играчима најчешће имају одлучујући утицај на њихову каснију спортску каријеру. Један од таквих тренера који је оставио значајан траг у чачанској и српској кошарци је и Александар Јањић (3. фебруар 1936 – 6. фебруар 2008). Пошто му је отац Вукашин био железнички службеник Александар Јањић је стицајем околности рођен у Прељини (као пето од шесторо деце). Основну школу завршио је у Пријевору код Чачка, нижу гимназију у Врању и Чачку, средњу фискултурну  у Земуну, а потом је уз рад завршио Вишу педагошку школу, смер Фискултура, у Београду. Јањић је радио као наставник физичког васпитања у школама „Ратко Митровић” и „Вук Караџић” у Чачку и „20. октобар” у Београду, одакле је отишао у пензију. Кошарку је почео да игра у Чачку, где је био првотимац „Железничара” (1958–1963). Потом се бавио тренерским послом, али искључиво са млађим категоријама играча, најпре у чачанском „Железничару”, а када се преселио у Београд и у „Партизану”. Тако су прве кошаркашк

  Када се говори о чачанској кошарци обевезно се сећамо драматичних утакмица са клубовима из великих градова бивше Југославије. Чачак је на тај начин демонстрирао да је израстао у солодан урбани центар, макар када је у питању спорт. Али то су била искуства играња у Првој југословенској кошаркашкој лиги која је деценијама била међу најквалитетнијим у целој Европи. Сасвим је било другачије када се играло у нижеразредним такмичењима, не само због амбијента, већ и регуларности мечева. Једно од најтежих гостовања за чачанске и све друге клубове у Јужној групи српске лиге, а то је такмичење у коме су годинама играли „Борац” и Железничар”, била је Пећ. Али не зато што је то био град на Космету на коме је и за време социјалистичке Југославије било пуно међунационалних тензија, већ због отворене крађе записничара, мериоца времена, делегата и судија („удружена завера” уз подршку публике). Све је било изнад међунационалних подела, а притисак домаћих навијача се подразумевао. Играње у таквој

 Кошарка у Чачку дуго је била искључиво спорт градских момака, друштвено поље у коме се демонстрирала и потврђивала припадност урбаном начину живота. Први играч из околине града био је Радивоје Живковић (11. октобар 1950). Радивоје Живковић као играч „Борца” Породица Живковић пореклом је из села Трнаве код Чачка и славе Аранђеловдан. Павле Живковић (1922 – 2006) се оженио са Анком Спасојевић из Горачића (1931 – 1986) са којом је добио три сина: Радивоја (1950), Милоша (1954 – 2005) и Драгослава Драгана (1959). Радивоје Живковић је основну школу завршио у родној Трнави, а средњу Машинску уписао је у Чачку, где га је као веома високог момка брзо уочи тренер „Борца” Александар Стефановић који га је 1967. и увео у кошарку. Био је потпуни почетник у овом спорту, али је упорним радом постао одличан кошаркаш. За сениоре „Борца” играо је пет година (1968 – 1972). Доминирао је својом висином (208 цм) на позицији центра, тако да је већ 1968. позван на припреме омладинске репрезентације с