Пређи на главни садржај

АЛЕКСАНДАР АЦО ЈАЊИЋ (1936–2008)

 Кошаркашки тренери који раде са младим играчима најчешће имају одлучујући утицај на њихову каснију спортску каријеру. Један од таквих тренера који је оставио значајан траг у чачанској и српској кошарци је и Александар Јањић (3. фебруар 1936 – 6. фебруар 2008).


Пошто му је отац Вукашин био железнички службеник Александар Јањић је стицајем околности рођен у Прељини (као пето од шесторо деце). Основну школу завршио је у Пријевору код Чачка, нижу гимназију у Врању и Чачку, средњу фискултурну  у Земуну, а потом је уз рад завршио Вишу педагошку школу, смер Фискултура, у Београду.

Јањић је радио као наставник физичког васпитања у школама „Ратко Митровић” и „Вук Караџић” у Чачку и „20. октобар” у Београду, одакле је отишао у пензију.

Кошарку је почео да игра у Чачку, где је био првотимац „Железничара” (1958–1963). Потом се бавио тренерским послом, али искључиво са млађим категоријама играча, најпре у чачанском „Железничару”, а када се преселио у Београд и у „Партизану”.

Тако су прве кошаркашке „кораке” код њега научили касније познати играчи попут Саше Ђорђевића у Београду или Андроића и Шљивића у Чачку. 


Кадетска екипа КК „Железничара”, првак Југославије по повратку у Чачак са турнира у Сплиту, фебруар 1973. године (слева надесно): тренер Јањић, Јосиповић, Југовић, Зоћевић, Цветковић, Лисица (чучи), Јовашевић, тренер Ратко Јоксић, Андроић (држи пехар), М. Цветковић, Д. Цветковић, Ковачевић, Шљивић, Радосављевић и вођа пута Бојановић


Са кадетима „Железничара” освојио је првенство Југославије јануара 1973. године на турниру у Сплиту (заједно са Ратком Јоксићем). Кадете „Железничара” водио је и 1974. када су постали прваци Србије. Спремио је и јуниорски тим „Железничара” који је 1976. освојио првенство Југославије, али га није водио на турниру. 

Ацо Јањић је у браку добио једну ћерку. Преминуо је у Београду 6. фебруара 2008. где је и кремиран.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЈОСИП ЈОЛЕ ФАРЧИЋ

Чувена изјава Крешимира Ћосића да се најбоља репрезентација Југославији прави од центара из Далмације и бекова из Чачка, потпуно се уклапа у каријеру Јосипа Фарчића.   Породица Фарчић пореклом је са Корчуле. Пре Другог светског рата упутили су се на рад у Македонију, одакле су их протерали Бугари 1941. године, па су отишли у Славонију.   Тако је Јосип Фарчић, пореклом из Далмације, рођен 1. јануара 1945. у Сарвашу, насељу у Осијечко-барањској жупанији данашње Републике Хрватске. Породица је после њега добила још два сина и три ћерке, али они се нису бавили спортом.   Јосип Фарић је као најстарије дете у породици постао подофицир ЈНА, са чиним водника. Стицајем околности распоређен је крајем 1962. у чачански гарнизон, што је одлучујуће утицало на његову спортску каријеру. У Чачку је добио надинак „Јоле”, да би га касније Београђани прекрстили у „Фаре”.   Наиме, управо у то време КК „Борац” активно је трагао за квалитетним центром како би конкурисали за у...

ПИОНИРИ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ : ВИДОСАВ ВИДЕ НОВАКОВИЋ (1931-2002)

  Једна од особености Чачка је и вишедеценијско ривалство „Борца” и „Железничара”. Суштински, „Железничар” су 1949. основали некадашњи играчи „Борца”, уједно и пионири чачанске кошарке: Ђорђе Николић, Миодраг Пантелић, браћа Градимир и Драгић Јовановић и Видосав Новаковић (6. децембар 1931 -   29. новембар 2002). Фамилија Вида Новаковића потиче из Мрчајеваца, односно Доње Горевнице код Чачка и славе Ђурђиц. Пореклом су из Бреснице, а старином из Црне Горе. Видова прабаба Дмитра (1818-1878) удата за народног посланика Трифуна Новаковића (1810-1877), била је ћерка Јакова Обреновића (1767-1817) из Бруснице, полубрата кнеза Милоша Обреновића. Видов деда Мијаило (Михаило) Новаковић (1850-1929), народни посланик (1897-1900) и председник мрчајевачке општине (1896-1900, 1901-1902), дошао је на мираз у Доњу Горевницу из Бреснице. Имао три сина: Милорада, Бошка и Живка, Видовог оца. Живко је по занимању био кафеџија и из првог брака имао је сина Грујицу, који је дипломирао агрономиј...

ПРВО ГОСТОВАЊЕ „БОРЦА” У ИНОСТРАНСТВУ 1955. ГОДИНЕ

  Данас живимо у свету који подразумева редовне утакмице кошаркашких клубова у међународним такмичењима, гостовања на европским турнирима, припремне мечеве у иностранству. Један од „задатака” спорта управо је и појачавање контакта између младих људи из различитих култура и држава.   Међутим, није све увек било тако. Југославија је после Другог светског рата имала убрзан развој физичке културе и спорта на совјетским начелима масовности и аматеризма, као саставном делу идеолошко-политичког утицаја на младе генерације с циљем каналисања енергије омладине према својим циљевима, али у једном затвореном друштву.   Све до 1948. Титова Југославија била је „шампион стаљинизма” у Источној Европи, да би после раскида са Стаљином тражила сопствени пут у социјализам, што је од 1950. условило и постепено отварање према западним либерално-капиталистичким земљама. Социјалистичка Југославија никада није била демократска земља, али је имала либералнији режим у односу на друге ком...