ИСТОРИЈА ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ

Међу многим талентованим кошаркашима Чачка с краја шездесетих година XX века посебно место заузима Садик Дида Зејниловић (29. јун 1949 – 29. септембар 2020).   Дидина породица потиче из Берана (Иванграда за време социјалистичке Југославије). Његов отац Раиф Зејниловић био је официр ЈНА на служби у Македонији, где је и упознао своју будућу супругу Софију Палачеву која је била пореклом из Егејске Македоније у саставу Грчке. Наиме, словенско становништво Егејске Македоније масовно је подржавало партизански комунистички покрет како за време Другог светског рата тако и током грађанског рата у Грчкој (1946-1949). Пошто су комунисти изгубили рат, преживели борци су емигрирали у Југославију, а међу њима је била и Софија Палачева. Тако се Садик Зејниловић родио у Струмици 1949. године, одакле му родитељи долазе у Чачак. Поред Садика добили су и сина Сафета.   Садик је у Чачку завршио основну школу и Гимназију и као одличан ђак уписао је и завршио Технолошки факултет у Београду.  

Мало је породица у Србији које су толико везане за кошарку попут Мишовића из Чачка. Најпознатији у јавности целе бивше Југославије свакако је Радмило, најталентованији вероватно је био Петар, кошарку је играла и Милева, а Ана је била веома успешна, као и њен син Дејан Мијатовић који је као тренер освојио низ медаља са млађим категоријама кошаркашке репрезентације Србије. Међутим, све је заправо почело од најстаријег брата у породици, Николе „Роклија” Мишовића (31. март 1937 – 1. новембар 2008), који је први заволео кошарку. Мишовићи су за данашње прилике стара чачанска породица која слави Свете Козму и Дамјана (Врачеви, празнују се 14. новембра). Старином потичу из Нове Вароши, где су живели крајем XVIII века. Због сукоба са локалним Турцима продају имање и селе се у новоосновану Ивањицу у Кнежевини Србији крајем прве половине XIX века, где брзо постају имућна породица. Почетком XX века Никола Мишовић (1884 - 1935) сели се у Трстеник, где је 1906. за жену узео Јелисавету Савету Катић (

Осмо Светско првенство у кошарци одиграно је од 1. до 14. октобра 1878. у Манили (Филипини). Учествовало је 14 репрезентација које су подељене у групе. На крају је формирана финална група у којој су забележени следећи резултати: Бразил 69 : 62    Канада Сједињене Државе 80 : 81 Бразил Филипини 101 : 117 Југославија СССР 112 : 67 Аустралија СССР 110 : 63 Филипини Италија 76 : 108 Југославија Аустралија 78 : 108 Бразил СССР 107 : 85 Канада Југославија 100 : 93 Сједињене Државе Аустралија 69 : 87 Италија Филипини 72 : 119 Бразил Канада 90 : 96 Сједињене Државе Сједињене Државе90 : 92 Бразил Југославија105 : 92 СССР Филипини75 : 112 Италија Аустралија79 : 91 Канада Аустралија 97 : 52 Филипини СССР 76 : 69 Италија Југославија 91 : 87 Бразил Сједињене Државе76 : 97 СССР Канада 99 : 88 Филипини Сједињене Државе 100 : 70 Филипини СССР 94 : 85 Бразил Италија 100 : 83 Канада Аустралија 101 : 105 Југославија Потом је у утакмици за треће мест

Старије генерације чачанских кошаркаша нису били само спортисти, већ личности које су на много животних поља оставиле траг у родном граду. Један од таквих људи свакако је и Ранко Лаћо Трипковић (6. јун 1939 – 26. јун 2018).   Ранков отац Стеван рођен је 1904. у селу Злодолу које се налази између Бајине Баште и Ужица. У Чачак се доселио са свега 13 година и почео да ради у угоститељским објектима. Касније је био конобар. Оженио је Чачанку Наталију Милошевић, чији је отац био столар, са којом је 1939. добио сина Ранка. Живели су у Палилули, а после две године Наталија се разболела и преминула. Потом је Стеван узео за жену Ленку Пропадовић, са којом није имао деце. Тако је Ранка одгајила његова маћеха, коју је доживљавао и поштовао као праву мајку.   Ранко Лаћо Трипковић је основну школу и Гимназију завршио у родном граду. Иако није ишао Музичку школу одлично је свирао кларинет и познавао ноте. Започете студије никада није до краја окончао, јер је спорт било много важнији. И не са

Европско кошаркашко првенство за јуниоре 19 7 8. одржано је у италијанским градовима Розето дели Абруци (Roseto degli Abruzzi) и Тераму (Teramo) од 22. до 30. августа.   Учествовало је 12 тимова, који су подељени у две групе.   Југославија је победила све ривале су својој групи: Румунију (117 : 72), Турску (92 : 73), Бугарску (88 : 73), Пољску (80 : 53) и Чехословачу (89 : 82).   Потом се састала са Шпанијом, другопласираним тимом из друге групе, и изгубила ту утакмицу само са поеном разлике (86 : 87).   Тако је у финалу је СССР победио Шпанију (104 : 100), а у утакмици за треће место Југославија Бугарску (95 : 72).   Коначан пласман: 1. СССР 2. Шпанија 3. Југославија 4. Бугарска 5. Италија 6. Грчка 7. Чехословачка 8. Турска 9. Француска 10. Белгија 11. Румунија 12. Пољска   Састав кошаркашке репрезентације Југославије на Европском првенству за јуниоре 1978. године: 4. Михајло Почек, 5. Слободан Николић, 6. Петар Поповић, 7. Предраг Богос

По много чему европски кошаркашки шампионат 1977. био је врхунац каријере Драгана Кићановића и кошаркашке репрезентације Југославије. Медаље су освајане и касније, Кићановић је имао изузетне успехе и у ранијим такмичењима, али тријумф у Белгији био је потпуно убедљив, што се нарочито потврдило у финалној утакмици против СССР-а који се памти по чувеној „одбојци” Славнића и Кићановића. Кошарка је на начин постала и истакнути део популарне културе социјалистичке Југославије, и „потврда” исправности њеног „трећег пута”, у чему су спортски успеси били нарочито значајни. Двадесетпрво Европско првенство у кошарци одржано је од 15. до 24. септембра 1977. у Белгији. Учествовало је 12 екипа, а све утакмице игране су у Остендеу и Лијежу. Састав кошаркашке репрезентације Југославије на Европском првенству 1977. године: 4. Јошко Папић, 5. Драган Кићановић, 6. Винко Јеловац, 7. Ђуро Крстуловић, 8. Жељко Јерков, 9. Анто Џогић, 10. Зоран Славнић, 11. Крешимир Ћосић, 12. Ратко Радовановић, 13. Же