Пређи на главни садржај

ЗАБОРАВЉЕНИ КОШАРКАШИ ЧАЧКА : САДИК ДИДА ЗЕЈНИЛОВИЋ (1949-2020)

Међу многим талентованим кошаркашима Чачка с краја шездесетих година XX века посебно место заузима Садик Дида Зејниловић (29. јун 1949 – 29. септембар 2020).

 


Дидина породица потиче из Берана (Иванграда за време социјалистичке Југославије). Његов отац Раиф Зејниловић био је официр ЈНА на служби у Македонији, где је и упознао своју будућу супругу Софију Палачеву која је била пореклом из Егејске Македоније у саставу Грчке. Наиме, словенско становништво Егејске Македоније масовно је подржавало партизански комунистички покрет како за време Другог светског рата тако и током грађанског рата у Грчкој (1946-1949). Пошто су комунисти изгубили рат, преживели борци су емигрирали у Југославију, а међу њима је била и Софија Палачева. Тако се Садик Зејниловић родио у Струмици 1949. године, одакле му родитељи долазе у Чачак. Поред Садика добили су и сина Сафета.

 


Садик је у Чачку завршио основну школу и Гимназију и као одличан ђак уписао је и завршио Технолошки факултет у Београду.

 




За „Борац” је почео да игра са 17 година, да би 1968. био у јуниорској репрезентацији Југославије која је на Европском првенству у шпанском граду Виго освојила сребрну медаљу. Тако је Садик Дида Зејниловић са Драганом Ђукићем у Чачка донео прво европско одличје. Била је то веома јака екипа у којој су поред Чачана Ђукића и Зејниловића наступали Винко Јеловац, Драгиша Вучинић, Зоран Славнић, Михајло Мановић, Љубодраг Симоновић, Дамир Шолман, Жарко Зечевић, Иван Сарјановић, Станислав Визјак, Фрањо Луковић. Тренер је био Слободан - Пива Ивковић

 




Сви су очекивали узлазну каријеру Диде Зејниловића који је остао запамћен по изванредном високом скок-шуту и одличној прецизности. Међутим у то време у „Борцу” је била велика конкуренција на позицији бека, тако да није добијао довољно времена да игра на утакмицама. Ипак, Дида Зејниловић није променио клуб, мада су му „Работнички” и Лазар Лечић нудили добре услове у Скопљу (играње и наставак студија технологије). Дида је ипак одлучио да остане у Чачку. Привремено је напустио кошарку када је уписао студије технологије у Београду, да би брзо наставио да игра за „Борац”, а онда је нагло потпуно престао да игра кошарку у 23 години живота, што је била велика штета за спорт Чачка. Према Дидином схватању бродови су били измишљени да би пловили, никако да стоје у луци, тако да није желео да седи на клупи за резервне играче.

 






По завршетку судија запослио се у чачанском предузећу „Цер” и оженио Милу Мрав са којом није добио децу. Нису опстали у браку, а Дида се преселио у Бечеј и запослио у фирми „Фадип”, поново оженио и добио ћерку Софију. На крају се поново вратио у Чачак и пензију дочекао у „Церу” пред само гашење ове фирме.

 

Преминуо је у Чачку где је и сахрањен 29. септембра 2020. године.

 

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

ПРВО ГОСТОВАЊЕ „БОРЦА” У ИНОСТРАНСТВУ 1955. ГОДИНЕ

  Данас живимо у свету који подразумева редовне утакмице кошаркашких клубова у међународним такмичењима, гостовања на европским турнирима, припремне мечеве у иностранству. Један од „задатака” спорта управо је и појачавање контакта између младих људи из различитих култура и држава.   Међутим, није све увек било тако. Југославија је после Другог светског рата имала убрзан развој физичке културе и спорта на совјетским начелима масовности и аматеризма, као саставном делу идеолошко-политичког утицаја на младе генерације с циљем каналисања енергије омладине према својим циљевима, али у једном затвореном друштву.   Све до 1948. Титова Југославија била је „шампион стаљинизма” у Источној Европи, да би после раскида са Стаљином тражила сопствени пут у социјализам, што је од 1950. условило и постепено отварање према западним либерално-капиталистичким земљама. Социјалистичка Југославија никада није била демократска земља, али је имала либералнији режим у односу на друге ком...
Постави коментар
Прикажи све

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЈОСИП ЈОЛЕ ФАРЧИЋ

Чувена изјава Крешимира Ћосића да се најбоља репрезентација Југославији прави од центара из Далмације и бекова из Чачка, потпуно се уклапа у каријеру Јосипа Фарчића.   Породица Фарчић пореклом је са Корчуле. Пре Другог светског рата упутили су се на рад у Македонију, одакле су их протерали Бугари 1941. године, па су отишли у Славонију.   Тако је Јосип Фарчић, пореклом из Далмације, рођен 1. јануара 1945. у Сарвашу, насељу у Осијечко-барањској жупанији данашње Републике Хрватске. Породица је после њега добила још два сина и три ћерке, али они се нису бавили спортом.   Јосип Фарић је као најстарије дете у породици постао подофицир ЈНА, са чиним водника. Стицајем околности распоређен је крајем 1962. у чачански гарнизон, што је одлучујуће утицало на његову спортску каријеру. У Чачку је добио надинак „Јоле”, да би га касније Београђани прекрстили у „Фаре”.   Наиме, управо у то време КК „Борац” активно је трагао за квалитетним центром како би конкурисали за у...
Постави коментар
Прикажи све

ИЗ ИСТОРИЈЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ : МАРИНКО МАШКО ПУРИЋ (1946-2003)

  Чачак је рано постао истински „град кошарке”, што је ка „игри испод обручева” привукло на стотине дечака и девојчица. Било је то време искреног аматеризма и неизмерне занесености према овом спорту, али и велике конкуренције. Уопште није било лако и једноставно постати првотимац „Борца”, нарочито на бековској позицији. Они који су успели у својој амбицији, захваљујући пре свега таленту раду и упорности, заувек су и обележили чачанску кошарку. Један од таквих играча био је  и Маринко Машко Пурић (3. мај 1946 – 20. јануар 2003). Пурићи потичу из села Радијевића код Нове Вароши. Старином су из ширег подручја југозападне Србије и славе Светог Стефана. Маринко је рођен у Чачку (отац фотограф Б ранислав – Брана Пурић 1920–1974 , мајка Зорк а Лијескић 1922-2007) . Од 1951. Маринко живи у кући у близини цркве , преко пута Мишовића . Место становања је на неки начин и одредило Маринкову каснију спортску каријеру, јер је било потпуно „нормално” да се као комшија Мишовића ...
Постави коментар
Прикажи све