Пређи на главни садржај

ЗАБОРАВЉЕНИ КОШАРКАШИ ЧАЧКА : САДИК ДИДА ЗЕЈНИЛОВИЋ (1949-2020)

Међу многим талентованим кошаркашима Чачка с краја шездесетих година XX века посебно место заузима Садик Дида Зејниловић (29. јун 1949 – 29. септембар 2020).

 


Дидина породица потиче из Берана (Иванграда за време социјалистичке Југославије). Његов отац Раиф Зејниловић био је официр ЈНА на служби у Македонији, где је и упознао своју будућу супругу Софију Палачеву која је била пореклом из Егејске Македоније у саставу Грчке. Наиме, словенско становништво Егејске Македоније масовно је подржавало партизански комунистички покрет како за време Другог светског рата тако и током грађанског рата у Грчкој (1946-1949). Пошто су комунисти изгубили рат, преживели борци су емигрирали у Југославију, а међу њима је била и Софија Палачева. Тако се Садик Зејниловић родио у Струмици 1949. године, одакле му родитељи долазе у Чачак. Поред Садика добили су и сина Сафета.

 


Садик је у Чачку завршио основну школу и Гимназију и као одличан ђак уписао је и завршио Технолошки факултет у Београду.

 




За „Борац” је почео да игра са 17 година, да би 1968. био у јуниорској репрезентацији Југославије која је на Европском првенству у шпанском граду Виго освојила сребрну медаљу. Тако је Садик Дида Зејниловић са Драганом Ђукићем у Чачка донео прво европско одличје. Била је то веома јака екипа у којој су поред Чачана Ђукића и Зејниловића наступали Винко Јеловац, Драгиша Вучинић, Зоран Славнић, Михајло Мановић, Љубодраг Симоновић, Дамир Шолман, Жарко Зечевић, Иван Сарјановић, Станислав Визјак, Фрањо Луковић. Тренер је био Слободан - Пива Ивковић

 




Сви су очекивали узлазну каријеру Диде Зејниловића који је остао запамћен по изванредном високом скок-шуту и одличној прецизности. Међутим у то време у „Борцу” је била велика конкуренција на позицији бека, тако да није добијао довољно времена да игра на утакмицама. Ипак, Дида Зејниловић није променио клуб, мада су му „Работнички” и Лазар Лечић нудили добре услове у Скопљу (играње и наставак студија технологије). Дида је ипак одлучио да остане у Чачку. Привремено је напустио кошарку када је уписао студије технологије у Београду, да би брзо наставио да игра за „Борац”, а онда је нагло потпуно престао да игра кошарку у 23 години живота, што је била велика штета за спорт Чачка. Према Дидином схватању бродови су били измишљени да би пловили, никако да стоје у луци, тако да није желео да седи на клупи за резервне играче.

 






По завршетку судија запослио се у чачанском предузећу „Цер” и оженио Милу Мрав са којом није добио децу. Нису опстали у браку, а Дида се преселио у Бечеј и запослио у фирми „Фадип”, поново оженио и добио ћерку Софију. На крају се поново вратио у Чачак и пензију дочекао у „Церу” пред само гашење ове фирме.

 

Преминуо је у Чачку где је и сахрањен 29. септембра 2020. године.

 

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

ПИОНИРИ КОШАРКЕ У ЧАЧКУ : ЂОРЂЕ НИКОЛИЋ (1928-1993)

Прве године развоја кошарке у Чачку после Другог светског рата биле су одлучујуће за популарност овог спорта у граду на Западној Морави. Ентузијазам младих људи   и љубав према новој игри можда се најбоље може видети на примеру Ђорђа Николића (2. јун 1928 – 30. децембар 1993), играча и у исто време првог тренера „Борца”.   Николићи потичу из села Паковраћа и славе Светог Николу. Милосав Николић, земљорадник, виноградар и трговац вином и ракијом, добио је троје деце са Станицом Петровић из Доње Горевнице. Најстарији син Милан рођен је у Горевници, ћерка Милена у  Паковраћу , а најмлађи син Ђорђе у Чачку где су купили кућу.   Ђорђе је основну школу и Гимназију завршио у Чачку, потом и Технолошки факултет у Београду, као и његов брат Милан и сестра Милена. Брат Милан играо је фудбал у чачанском „Борцу”.   Кошарку је почео да игра већ 1945. године, да би до 1950. био истовремено играч и тренер „Борца”. Потом је прешао у новоосновани „Железничар” у коме је играо до к...
Постави коментар
Прикажи све

ЗАБОРАВЉЕНИ КОШАРКАШИ ЧАЧКА – РАНКО ЛАЋО ТРИПКОВИЋ (1939-2018)

Старије генерације чачанских кошаркаша нису били само спортисти, већ личности које су на много животних поља оставиле траг у родном граду. Један од таквих људи свакако је и Ранко Лаћо Трипковић (6. јун 1939 – 26. јун 2018).   Ранков отац Стеван рођен је 1904. у селу Злодолу које се налази између Бајине Баште и Ужица. У Чачак се доселио са свега 13 година и почео да ради у угоститељским објектима. Касније је био конобар. Оженио је Чачанку Наталију Милошевић, чији је отац био столар, са којом је 1939. добио сина Ранка. Живели су у Палилули, а после две године Наталија се разболела и преминула. Потом је Стеван узео за жену Ленку Пропадовић, са којом није имао деце. Тако је Ранка одгајила његова маћеха, коју је доживљавао и поштовао као праву мајку.   Ранко Лаћо Трипковић је основну школу и Гимназију завршио у родном граду. Иако није ишао Музичку школу одлично је свирао кларинет и познавао ноте. Започете студије никада није до краја окончао, јер је спорт било много важнији...
Постави коментар
Прикажи све

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЈОСИП ЈОЛЕ ФАРЧИЋ

Чувена изјава Крешимира Ћосића да се најбоља репрезентација Југославији прави од центара из Далмације и бекова из Чачка, потпуно се уклапа у каријеру Јосипа Фарчића.   Породица Фарчић пореклом је са Корчуле. Пре Другог светског рата упутили су се на рад у Македонију, одакле су их протерали Бугари 1941. године, па су отишли у Славонију.   Тако је Јосип Фарчић, пореклом из Далмације, рођен 1. јануара 1945. у Сарвашу, насељу у Осијечко-барањској жупанији данашње Републике Хрватске. Породица је после њега добила још два сина и три ћерке, али они се нису бавили спортом.   Јосип Фарић је као најстарије дете у породици постао подофицир ЈНА, са чиним водника. Стицајем околности распоређен је крајем 1962. у чачански гарнизон, што је одлучујуће утицало на његову спортску каријеру. У Чачку је добио надинак „Јоле”, да би га касније Београђани прекрстили у „Фаре”.   Наиме, управо у то време КК „Борац” активно је трагао за квалитетним центром како би конкурисали за у...
Постави коментар
Прикажи све