Пређи на главни садржај

ЗАБОРАВЉЕНИ КОШАРКАШИ ЧАЧКА : САДИК ДИДА ЗЕЈНИЛОВИЋ (1949-2020)

Међу многим талентованим кошаркашима Чачка с краја шездесетих година XX века посебно место заузима Садик Дида Зејниловић (29. јун 1949 – 29. септембар 2020).

 


Дидина породица потиче из Берана (Иванграда за време социјалистичке Југославије). Његов отац Раиф Зејниловић био је официр ЈНА на служби у Македонији, где је и упознао своју будућу супругу Софију Палачеву која је била пореклом из Егејске Македоније у саставу Грчке. Наиме, словенско становништво Егејске Македоније масовно је подржавало партизански комунистички покрет како за време Другог светског рата тако и током грађанског рата у Грчкој (1946-1949). Пошто су комунисти изгубили рат, преживели борци су емигрирали у Југославију, а међу њима је била и Софија Палачева. Тако се Садик Зејниловић родио у Струмици 1949. године, одакле му родитељи долазе у Чачак. Поред Садика добили су и сина Сафета.

 


Садик је у Чачку завршио основну школу и Гимназију и као одличан ђак уписао је и завршио Технолошки факултет у Београду.

 




За „Борац” је почео да игра са 17 година, да би 1968. био у јуниорској репрезентацији Југославије која је на Европском првенству у шпанском граду Виго освојила сребрну медаљу. Тако је Садик Дида Зејниловић са Драганом Ђукићем у Чачка донео прво европско одличје. Била је то веома јака екипа у којој су поред Чачана Ђукића и Зејниловића наступали Винко Јеловац, Драгиша Вучинић, Зоран Славнић, Михајло Мановић, Љубодраг Симоновић, Дамир Шолман, Жарко Зечевић, Иван Сарјановић, Станислав Визјак, Фрањо Луковић. Тренер је био Слободан - Пива Ивковић

 




Сви су очекивали узлазну каријеру Диде Зејниловића који је остао запамћен по изванредном високом скок-шуту и одличној прецизности. Међутим у то време у „Борцу” је била велика конкуренција на позицији бека, тако да није добијао довољно времена да игра на утакмицама. Ипак, Дида Зејниловић није променио клуб, мада су му „Работнички” и Лазар Лечић нудили добре услове у Скопљу (играње и наставак студија технологије). Дида је ипак одлучио да остане у Чачку. Привремено је напустио кошарку када је уписао студије технологије у Београду, да би брзо наставио да игра за „Борац”, а онда је нагло потпуно престао да игра кошарку у 23 години живота, што је била велика штета за спорт Чачка. Према Дидином схватању бродови су били измишљени да би пловили, никако да стоје у луци, тако да није желео да седи на клупи за резервне играче.

 






По завршетку судија запослио се у чачанском предузећу „Цер” и оженио Милу Мрав са којом није добио децу. Нису опстали у браку, а Дида се преселио у Бечеј и запослио у фирми „Фадип”, поново оженио и добио ћерку Софију. На крају се поново вратио у Чачак и пензију дочекао у „Церу” пред само гашење ове фирме.

 

Преминуо је у Чачку где је и сахрањен 29. септембра 2020. године.

 

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

ПРВО ГОСТОВАЊЕ „БОРЦА” У ИНОСТРАНСТВУ 1955. ГОДИНЕ

  Данас живимо у свету који подразумева редовне утакмице кошаркашких клубова у међународним такмичењима, гостовања на европским турнирима, припремне мечеве у иностранству. Један од „задатака” спорта управо је и појачавање контакта између младих људи из различитих култура и држава.   Међутим, није све увек било тако. Југославија је после Другог светског рата имала убрзан развој физичке културе и спорта на совјетским начелима масовности и аматеризма, као саставном делу идеолошко-политичког утицаја на младе генерације с циљем каналисања енергије омладине према својим циљевима, али у једном затвореном друштву.   Све до 1948. Титова Југославија била је „шампион стаљинизма” у Источној Европи, да би после раскида са Стаљином тражила сопствени пут у социјализам, што је од 1950. условило и постепено отварање према западним либерално-капиталистичким земљама. Социјалистичка Југославија никада није била демократска земља, али је имала либералнији режим у односу на друге ком...
Постави коментар
Прикажи све

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЈОСИП ЈОЛЕ ФАРЧИЋ

Чувена изјава Крешимира Ћосића да се најбоља репрезентација Југославији прави од центара из Далмације и бекова из Чачка, потпуно се уклапа у каријеру Јосипа Фарчића.   Породица Фарчић пореклом је са Корчуле. Пре Другог светског рата упутили су се на рад у Македонију, одакле су их протерали Бугари 1941. године, па су отишли у Славонију.   Тако је Јосип Фарчић, пореклом из Далмације, рођен 1. јануара 1945. у Сарвашу, насељу у Осијечко-барањској жупанији данашње Републике Хрватске. Породица је после њега добила још два сина и три ћерке, али они се нису бавили спортом.   Јосип Фарић је као најстарије дете у породици постао подофицир ЈНА, са чиним водника. Стицајем околности распоређен је крајем 1962. у чачански гарнизон, што је одлучујуће утицало на његову спортску каријеру. У Чачку је добио надинак „Јоле”, да би га касније Београђани прекрстили у „Фаре”.   Наиме, управо у то време КК „Борац” активно је трагао за квалитетним центром како би конкурисали за у...
Постави коментар
Прикажи све

КО ЈЕ НАЈЗАСЛУЖНИ ЗА РАЗВОЈ КОШАРКЕ У ЧАЧКУ? ПЕТ НАЈВЕЋИХ „КРИВАЦА”

  Чачак је данас у правом смислу „град кошарке”, а историја овог спорта у вароши на Западној Морави добро је документована. Ипак, никада до краја није јасно означено ко је најзаслужнији за развој кошарке у Чачку. Савременици збивања имали су различита сећања, отваране су полемике, истицани појединци, али расправа никада није окончана.   Када се цео „проблем” сагледа са дистанце од скоро осам деценија уочава се најмање шест највећих „криваца” што је кошарка постала омиљени спорт у Чачку. Овога пута неће се говорити о појединцима, већ „групним кривцима”, а први међу њима су Соколи.   Соколски поркрет настао је у Чешкој, проширио се у свим деловима Аустро-угарске који су насељавали Словени, а затим и до независне Србије. Стицајем оклности прва Соколана подигнута је у Чачку (1912-1914). После стварања Југославије 1918. Соколе је помагала држава за чије су се стварање увек залагали, а главна начела њихове организације (стварање телесно и духовно одлучних личности) ни...
Постави коментар
Прикажи све