Пређи на главни садржај

ЗАБОРАВЉЕНИ КОШАРКАШИ ЧАЧКА : САДИК ДИДА ЗЕЈНИЛОВИЋ (1949-2020)

Међу многим талентованим кошаркашима Чачка с краја шездесетих година XX века посебно место заузима Садик Дида Зејниловић (29. јун 1949 – 29. септембар 2020).

 


Дидина породица потиче из Берана (Иванграда за време социјалистичке Југославије). Његов отац Раиф Зејниловић био је официр ЈНА на служби у Македонији, где је и упознао своју будућу супругу Софију Палачеву која је била пореклом из Егејске Македоније у саставу Грчке. Наиме, словенско становништво Егејске Македоније масовно је подржавало партизански комунистички покрет како за време Другог светског рата тако и током грађанског рата у Грчкој (1946-1949). Пошто су комунисти изгубили рат, преживели борци су емигрирали у Југославију, а међу њима је била и Софија Палачева. Тако се Садик Зејниловић родио у Струмици 1949. године, одакле му родитељи долазе у Чачак. Поред Садика добили су и сина Сафета.

 


Садик је у Чачку завршио основну школу и Гимназију и као одличан ђак уписао је и завршио Технолошки факултет у Београду.

 




За „Борац” је почео да игра са 17 година, да би 1968. био у јуниорској репрезентацији Југославије која је на Европском првенству у шпанском граду Виго освојила сребрну медаљу. Тако је Садик Дида Зејниловић са Драганом Ђукићем у Чачка донео прво европско одличје. Била је то веома јака екипа у којој су поред Чачана Ђукића и Зејниловића наступали Винко Јеловац, Драгиша Вучинић, Зоран Славнић, Михајло Мановић, Љубодраг Симоновић, Дамир Шолман, Жарко Зечевић, Иван Сарјановић, Станислав Визјак, Фрањо Луковић. Тренер је био Слободан - Пива Ивковић

 




Сви су очекивали узлазну каријеру Диде Зејниловића који је остао запамћен по изванредном високом скок-шуту и одличној прецизности. Међутим у то време у „Борцу” је била велика конкуренција на позицији бека, тако да није добијао довољно времена да игра на утакмицама. Ипак, Дида Зејниловић није променио клуб, мада су му „Работнички” и Лазар Лечић нудили добре услове у Скопљу (играње и наставак студија технологије). Дида је ипак одлучио да остане у Чачку. Привремено је напустио кошарку када је уписао студије технологије у Београду, да би брзо наставио да игра за „Борац”, а онда је нагло потпуно престао да игра кошарку у 23 години живота, што је била велика штета за спорт Чачка. Према Дидином схватању бродови су били измишљени да би пловили, никако да стоје у луци, тако да није желео да седи на клупи за резервне играче.

 






По завршетку судија запослио се у чачанском предузећу „Цер” и оженио Милу Мрав са којом није добио децу. Нису опстали у браку, а Дида се преселио у Бечеј и запослио у фирми „Фадип”, поново оженио и добио ћерку Софију. На крају се поново вратио у Чачак и пензију дочекао у „Церу” пред само гашење ове фирме.

 

Преминуо је у Чачку где је и сахрањен 29. септембра 2020. године.

 

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЈОСИП ЈОЛЕ ФАРЧИЋ

Чувена изјава Крешимира Ћосића да се најбоља репрезентација Југославији прави од центара из Далмације и бекова из Чачка, потпуно се уклапа у каријеру Јосипа Фарчића.   Породица Фарчић пореклом је са Корчуле. Пре Другог светског рата упутили су се на рад у Македонију, одакле су их протерали Бугари 1941. године, па су отишли у Славонију.   Тако је Јосип Фарчић, пореклом из Далмације, рођен 1. јануара 1945. у Сарвашу, насељу у Осијечко-барањској жупанији данашње Републике Хрватске. Породица је после њега добила још два сина и три ћерке, али они се нису бавили спортом.   Јосип Фарић је као најстарије дете у породици постао подофицир ЈНА, са чиним водника. Стицајем околности распоређен је крајем 1962. у чачански гарнизон, што је одлучујуће утицало на његову спортску каријеру. У Чачку је добио надинак „Јоле”, да би га касније Београђани прекрстили у „Фаре”.   Наиме, управо у то време КК „Борац” активно је трагао за квалитетним центром како би конкурисали за улазак у Прву савезн
Постави коментар
Прикажи све

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЉУБОМИР РАДИВОЈЕВИЋ „ШАЈА” (1932-2018)

Прве генерације кошаркаша Чачак овај спорт су доживљавали као поље за забаву у слободно време, што се све претварало у продужену игру и дружење које је повезивало људе до њихове смрти. Већина њих је стекла и високо образовање и оставила значајан траг у свом граду. Међу такве особе свакако спада и Љубомир Радивојевић „Шаја” (14. јануар 1932 – 31. март 2018), који је најпре био фудбалер, потом успешaн кошаркаш, затим професор математике, шахиста, писац.   Љубомир Радивојевић Радивојевићи су пореклом из Рожаца, са Главаја и славе зимски Аранђеловдан. Љубомиров отац Драгић држао је под закуп Сандића механу у Пријевору, у коме се 25. децембра 1931. родио Љубомир, који је био једанаесто дете Велике и Драгића Радивојевића. Рођење деце у то време није се одмах пријављивало државној администрацији, тако да је Љубомиров долазак на свет званично регистрован 14. јануара 1932, и то је био и остао његов званичан датум   рођења.   Крајем 1932. Драгић Радивојевић са породицом долази у Чачак гд
Постави коментар
Прикажи све

ПРОФЕСОР АЛЕКСАНДАР НИКОЛИЋ (1924-2000) И ЧАЧАК

  Пуно је тога речено и написано о професору Александру Николићу, укључујући и његов боравак у Чачку, али када је у питању таква личност никада није превише ако се одређене информације понове у неком новом контексту. Наиме, Александар Николић је поред Боре Станковића, Небојше Поповића и Радомира Шапера један од очева југословенске и српске кошарке.   Николићи су пореклом из Брчког и били су веома богата породица. Александров отац Ђорђе бавио се трговином, поседовао је велика имања, банку и хотел у Брчком. Син му се сасвим случајно родио у Сарајеву 28. октобра 1924, када је његова трудна супруга Криста боравила код сестре. Основну школу завршио је у родном Брчком, где је са шест година почео да игра тенис, касније је учио и француски језик који је веома добро говорио.   Рано је остао без оца, да би 1936. прешао у Београд и уписао елитну Гимназију „Краљ Александар Карађорђевић” која је имала и интернат,   где се и упознао са кошарком. Била је то заслуга професора Милана Вукотића
1 коментар
Прикажи све