Пређи на главни садржај

ДРАГАН КИЋАНОВИЋ И ТРЕЋЕ УЗАСТОПНО ЗЛАТО КОШАРКАШКЕ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ НА ЕВРОПСКОМ ПРВЕНСТВУ У ЛИЈЕЖУ 1977.

По много чему европски кошаркашки шампионат 1977. био је врхунац каријере Драгана Кићановића и кошаркашке репрезентације Југославије. Медаље су освајане и касније, Кићановић је имао изузетне успехе и у ранијим такмичењима, али тријумф у Белгији био је потпуно убедљив, што се нарочито потврдило у финалној утакмици против СССР-а који се памти по чувеној „одбојци” Славнића и Кићановића. Кошарка је на начин постала и истакнути део популарне културе социјалистичке Југославије, и „потврда” исправности њеног „трећег пута”, у чему су спортски успеси били нарочито значајни.



Двадесетпрво Европско првенство у кошарци одржано је од 15. до 24. септембра 1977. у Белгији. Учествовало је 12 екипа, а све утакмице игране су у Остендеу и Лијежу.



Састав кошаркашке репрезентације Југославије на Европском првенству 1977. године:

4. Јошко Папић, 5. Драган Кићановић, 6. Винко Јеловац, 7. Ђуро Крстуловић, 8. Жељко Јерков, 9. Анто Џогић, 10. Зоран Славнић, 11. Крешимир Ћосић, 12. Ратко Радовановић, 13. Жељко Варајић, 14. Дражен Далипагић, 15. Мирза Делибашић. Тренер: Александар Николић.

 

Пут кошаркашке репрезентације Југославије до полуфинала био је заиста импресиван. Побеђене су Шпанија 79:76 (46:27), Финска 88:80 (41:35), Белгија 111:83 (45:43), Холандија 111:75 (48:43), Чехословачка 111:103 (48:55).

У полуфиналу је у егзибиционој игри савладана Италија 88:69 (45:32).

У финалу 24. септембра 1977. године СССР је потпуно поражен 74:61 (42:27). Та утакмица је дефинитивно потврдила да Југославија има квалитетнију кошарку него Совјети, које смо побеђивали и на претходним првенствима, као што су они нас у ранијимим деценијама. Финале уопште није понудило такмичарску неизвесност, јер је Југославије повремено и егзибиционом игром стизала до 23 поена разлике.

 


Победа је била несумњиво убедљива, тако да је совјетски тренер Гомељски изјавио да његови играчи већ имају комплекс који им је створила репрезентација Југославије. Наш тренер Александар Николић био је незадовољан „одбојком” Славнића и Кићановића, сматрајући да је такво понижење противника непотребно и штетно. Међутим, јавности социјалистичке Југославије нарочито се допадала баш та сцена, која је касније годинама коришћена у многим емисија о спорту, као несумњиви доказ наше супериорности.

 


Коначан пласман:

1.  Југославија

2. СССР

3. Чехословачка

4. Италија

5. Израел

6. Бугарска

7. Холандија

8. Белгија

9. Шпанија

10. Финска

11. Француска

12. Аустрија

 МВП – Дражен Далипагић (Југославиај), најбољи стрелац Kees Akerboom (Холандија).


https://www.youtube.com/watch?v=zx8BIUCqOeM







 

 

 

 

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

ПРВО ГОСТОВАЊЕ „БОРЦА” У ИНОСТРАНСТВУ 1955. ГОДИНЕ

  Данас живимо у свету који подразумева редовне утакмице кошаркашких клубова у међународним такмичењима, гостовања на европским турнирима, припремне мечеве у иностранству. Један од „задатака” спорта управо је и појачавање контакта између младих људи из различитих култура и држава.   Међутим, није све увек било тако. Југославија је после Другог светског рата имала убрзан развој физичке културе и спорта на совјетским начелима масовности и аматеризма, као саставном делу идеолошко-политичког утицаја на младе генерације с циљем каналисања енергије омладине према својим циљевима, али у једном затвореном друштву.   Све до 1948. Титова Југославија била је „шампион стаљинизма” у Источној Европи, да би после раскида са Стаљином тражила сопствени пут у социјализам, што је од 1950. условило и постепено отварање према западним либерално-капиталистичким земљама. Социјалистичка Југославија никада није била демократска земља, али је имала либералнији режим у односу на друге ком...
Постави коментар
Прикажи све

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЈОСИП ЈОЛЕ ФАРЧИЋ

Чувена изјава Крешимира Ћосића да се најбоља репрезентација Југославији прави од центара из Далмације и бекова из Чачка, потпуно се уклапа у каријеру Јосипа Фарчића.   Породица Фарчић пореклом је са Корчуле. Пре Другог светског рата упутили су се на рад у Македонију, одакле су их протерали Бугари 1941. године, па су отишли у Славонију.   Тако је Јосип Фарчић, пореклом из Далмације, рођен 1. јануара 1945. у Сарвашу, насељу у Осијечко-барањској жупанији данашње Републике Хрватске. Породица је после њега добила још два сина и три ћерке, али они се нису бавили спортом.   Јосип Фарић је као најстарије дете у породици постао подофицир ЈНА, са чиним водника. Стицајем околности распоређен је крајем 1962. у чачански гарнизон, што је одлучујуће утицало на његову спортску каријеру. У Чачку је добио надинак „Јоле”, да би га касније Београђани прекрстили у „Фаре”.   Наиме, управо у то време КК „Борац” активно је трагао за квалитетним центром како би конкурисали за у...
Постави коментар
Прикажи све

ИЗ ИСТОРИЈЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ : МАРИНКО МАШКО ПУРИЋ (1946-2003)

  Чачак је рано постао истински „град кошарке”, што је ка „игри испод обручева” привукло на стотине дечака и девојчица. Било је то време искреног аматеризма и неизмерне занесености према овом спорту, али и велике конкуренције. Уопште није било лако и једноставно постати првотимац „Борца”, нарочито на бековској позицији. Они који су успели у својој амбицији, захваљујући пре свега таленту раду и упорности, заувек су и обележили чачанску кошарку. Један од таквих играча био је  и Маринко Машко Пурић (3. мај 1946 – 20. јануар 2003). Пурићи потичу из села Радијевића код Нове Вароши. Старином су из ширег подручја југозападне Србије и славе Светог Стефана. Маринко је рођен у Чачку (отац фотограф Б ранислав – Брана Пурић 1920–1974 , мајка Зорк а Лијескић 1922-2007) . Од 1951. Маринко живи у кући у близини цркве , преко пута Мишовића . Место становања је на неки начин и одредило Маринкову каснију спортску каријеру, јер је било потпуно „нормално” да се као комшија Мишовића ...
Постави коментар
Прикажи све