Пређи на главни садржај

ДРАГАН КИЋАНОВИЋ И ТРЕЋЕ УЗАСТОПНО ЗЛАТО КОШАРКАШКЕ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ НА ЕВРОПСКОМ ПРВЕНСТВУ У ЛИЈЕЖУ 1977.

По много чему европски кошаркашки шампионат 1977. био је врхунац каријере Драгана Кићановића и кошаркашке репрезентације Југославије. Медаље су освајане и касније, Кићановић је имао изузетне успехе и у ранијим такмичењима, али тријумф у Белгији био је потпуно убедљив, што се нарочито потврдило у финалној утакмици против СССР-а који се памти по чувеној „одбојци” Славнића и Кићановића. Кошарка је на начин постала и истакнути део популарне културе социјалистичке Југославије, и „потврда” исправности њеног „трећег пута”, у чему су спортски успеси били нарочито значајни.



Двадесетпрво Европско првенство у кошарци одржано је од 15. до 24. септембра 1977. у Белгији. Учествовало је 12 екипа, а све утакмице игране су у Остендеу и Лијежу.



Састав кошаркашке репрезентације Југославије на Европском првенству 1977. године:

4. Јошко Папић, 5. Драган Кићановић, 6. Винко Јеловац, 7. Ђуро Крстуловић, 8. Жељко Јерков, 9. Анто Џогић, 10. Зоран Славнић, 11. Крешимир Ћосић, 12. Ратко Радовановић, 13. Жељко Варајић, 14. Дражен Далипагић, 15. Мирза Делибашић. Тренер: Александар Николић.

 

Пут кошаркашке репрезентације Југославије до полуфинала био је заиста импресиван. Побеђене су Шпанија 79:76 (46:27), Финска 88:80 (41:35), Белгија 111:83 (45:43), Холандија 111:75 (48:43), Чехословачка 111:103 (48:55).

У полуфиналу је у егзибиционој игри савладана Италија 88:69 (45:32).

У финалу 24. септембра 1977. године СССР је потпуно поражен 74:61 (42:27). Та утакмица је дефинитивно потврдила да Југославија има квалитетнију кошарку него Совјети, које смо побеђивали и на претходним првенствима, као што су они нас у ранијимим деценијама. Финале уопште није понудило такмичарску неизвесност, јер је Југославије повремено и егзибиционом игром стизала до 23 поена разлике.

 


Победа је била несумњиво убедљива, тако да је совјетски тренер Гомељски изјавио да његови играчи већ имају комплекс који им је створила репрезентација Југославије. Наш тренер Александар Николић био је незадовољан „одбојком” Славнића и Кићановића, сматрајући да је такво понижење противника непотребно и штетно. Међутим, јавности социјалистичке Југославије нарочито се допадала баш та сцена, која је касније годинама коришћена у многим емисија о спорту, као несумњиви доказ наше супериорности.

 


Коначан пласман:

1.  Југославија

2. СССР

3. Чехословачка

4. Италија

5. Израел

6. Бугарска

7. Холандија

8. Белгија

9. Шпанија

10. Финска

11. Француска

12. Аустрија

 МВП – Дражен Далипагић (Југославиај), најбољи стрелац Kees Akerboom (Холандија).


https://www.youtube.com/watch?v=zx8BIUCqOeM







 

 

 

 

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

ПИОНИРИ КОШАРКЕ У ЧАЧКУ : ЂОРЂЕ НИКОЛИЋ (1928-1993)

Прве године развоја кошарке у Чачку после Другог светског рата биле су одлучујуће за популарност овог спорта у граду на Западној Морави. Ентузијазам младих људи   и љубав према новој игри можда се најбоље може видети на примеру Ђорђа Николића (2. јун 1928 – 30. децембар 1993), играча и у исто време првог тренера „Борца”.   Николићи потичу из села Паковраћа и славе Светог Николу. Милосав Николић, земљорадник, виноградар и трговац вином и ракијом, добио је троје деце са Станицом Петровић из Доње Горевнице. Најстарији син Милан рођен је у Горевници, ћерка Милена у  Паковраћу , а најмлађи син Ђорђе у Чачку где су купили кућу.   Ђорђе је основну школу и Гимназију завршио у Чачку, потом и Технолошки факултет у Београду, као и његов брат Милан и сестра Милена. Брат Милан играо је фудбал у чачанском „Борцу”.   Кошарку је почео да игра већ 1945. године, да би до 1950. био истовремено играч и тренер „Борца”. Потом је прешао у новоосновани „Железничар” у коме је играо до к...
Постави коментар
Прикажи све

ЗАБОРАВЉЕНИ КОШАРКАШИ ЧАЧКА – РАНКО ЛАЋО ТРИПКОВИЋ (1939-2018)

Старије генерације чачанских кошаркаша нису били само спортисти, већ личности које су на много животних поља оставиле траг у родном граду. Један од таквих људи свакако је и Ранко Лаћо Трипковић (6. јун 1939 – 26. јун 2018).   Ранков отац Стеван рођен је 1904. у селу Злодолу које се налази између Бајине Баште и Ужица. У Чачак се доселио са свега 13 година и почео да ради у угоститељским објектима. Касније је био конобар. Оженио је Чачанку Наталију Милошевић, чији је отац био столар, са којом је 1939. добио сина Ранка. Живели су у Палилули, а после две године Наталија се разболела и преминула. Потом је Стеван узео за жену Ленку Пропадовић, са којом није имао деце. Тако је Ранка одгајила његова маћеха, коју је доживљавао и поштовао као праву мајку.   Ранко Лаћо Трипковић је основну школу и Гимназију завршио у родном граду. Иако није ишао Музичку школу одлично је свирао кларинет и познавао ноте. Започете студије никада није до краја окончао, јер је спорт било много важнији...
Постави коментар
Прикажи све

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЈОСИП ЈОЛЕ ФАРЧИЋ

Чувена изјава Крешимира Ћосића да се најбоља репрезентација Југославији прави од центара из Далмације и бекова из Чачка, потпуно се уклапа у каријеру Јосипа Фарчића.   Породица Фарчић пореклом је са Корчуле. Пре Другог светског рата упутили су се на рад у Македонију, одакле су их протерали Бугари 1941. године, па су отишли у Славонију.   Тако је Јосип Фарчић, пореклом из Далмације, рођен 1. јануара 1945. у Сарвашу, насељу у Осијечко-барањској жупанији данашње Републике Хрватске. Породица је после њега добила још два сина и три ћерке, али они се нису бавили спортом.   Јосип Фарић је као најстарије дете у породици постао подофицир ЈНА, са чиним водника. Стицајем околности распоређен је крајем 1962. у чачански гарнизон, што је одлучујуће утицало на његову спортску каријеру. У Чачку је добио надинак „Јоле”, да би га касније Београђани прекрстили у „Фаре”.   Наиме, управо у то време КК „Борац” активно је трагао за квалитетним центром како би конкурисали за у...
Постави коментар
Прикажи све