Пређи на главни садржај

ПРВО ГОСТОВАЊЕ „БОРЦА” У ИНОСТРАНСТВУ 1955. ГОДИНЕ

 


Данас живимо у свету који подразумева редовне утакмице кошаркашких клубова у међународним такмичењима, гостовања на европским турнирима, припремне мечеве у иностранству. Један од „задатака” спорта управо је и појачавање контакта између младих људи из различитих култура и држава.

 

Међутим, није све увек било тако. Југославија је после Другог светског рата имала убрзан развој физичке културе и спорта на совјетским начелима масовности и аматеризма, као саставном делу идеолошко-политичког утицаја на младе генерације с циљем каналисања енергије омладине према својим циљевима, али у једном затвореном друштву.

 

Све до 1948. Титова Југославија била је „шампион стаљинизма” у Источној Европи, да би после раскида са Стаљином тражила сопствени пут у социјализам, што је од 1950. условило и постепено отварање према западним либерално-капиталистичким земљама. Социјалистичка Југославија никада није била демократска земља, али је имала либералнији режим у односу на друге комунистичке земље Источне Европе под контролом Совјетског Савеза. Поседовање права на слободно кретање и путовање била је важна особеност уочљива већ од почетка педесетих, да би десет година касније то постало масовна појава.

 

Као и у целој Југославији ни у Чачку после 1945. путовања у иностранство нису била уобичајена појава. Организовани излети и екскурзије су постојали, али лична иницијатива није била пожељна. Уобичајена процедура промене пребивалишта унутар истог места, или пресељења у друго насеље, као и стандардна пријава доласка страних држављана, строго су регистровани. Слободно кретање је било ограничено, а почетком педесетих, на пример, ученици и наставници нису могли викендом и за време распуста да се удаље из Чачка (чак ни својој кући), без дозволе директора, са тачним подацима где иду и колико ће се дуго задржати.

 

Зато је одлазак кошаркаша „Борца” 1955. на турнир у Италију заиста био важан догађај за цео Чачак, који се деценијама препричавао. Уосталом, и кошаркашима репрезентативцима Југославије одлазак на Светско првенство у Аргентину 1950. било прво искуство тог типа.

 

Чачански кошаркаши су дуго маштали о  гостовању у Италији. Први меч са неким клубом из иностранства одиграли су 1950. у Чачку са екипом „Трста”, а 1953. јавно су најављивали да ће италијански тим „Виторија Пезаро” КК „Борцу” организовати турнеју по Италији. Овај план није се реализовао, али је таква вест у целој вароши подизала весела очекивања.

 

Коначно 1955. „Борац” је позван да гостује у италијанском граду Вијаређо, на кошаркашком турниру који је окупљао солидне екипе. Пред сам одлазак у иностранство кошаркаши „Борца” су учествовали на једном припремном турниру у Ужицу. Као што је то налагала већ тада устаљена традиција, ужичка публика веома оштро и „некултурно” дочекала Чачане уз непрекидна вербална добацивала и бацање најразноврснијих предмета. На крају је „Прелазни пехар” освојио „Борац”, који због агресивне публике није ни могао да се додели у Ужицу, већ то урађено тек на Железничкој станици у Чачку.

 

Зато је одлазак „Борца” на кошаркашки турнир у италијански град Вијаређо 1955. године где су играли са „Серветом” прваком Швајцарске, „Дерби Лајонсима” (екипа америчких војника стационираних у Италији), „Црвеном звездом” из Београда, „Арисом” из Солуна и домаћином „Спортинг клубом ” из Вијаређа, произвео додатно одушевљење у Чачку.


Тим „Борца на турниру у италијанском граду Вијаређо

 

Била је то потврда квалитета који поседују, доказ да су много бољи од свих тимова из окружења Чачка. За кошаркаше је одлазак на турнир била прилика и да упознају Италију (Трст, Венеција, Болоња, Фиренца, Пиза, Вијаређо), што је многим младим људима проширило цивилизацијске видике и оставило незабораван утисак.

 

Играчи „Борца” на карневалу у италијанском граду Вијаређо

Вођа пута био је председник клуба Драган Ћировић (председник клуба 1952-1956, доживотни почасни председник од 1975), а испред Државне безбедности, без које се таква путовања у то време нису могла организовати, делегиран је Мики Спасић, члан свих управа клуба до своје смрти.

 

 Турнир је освојила „Црвена звезда”, „Борац” је био претпоследњи, утакмице је пратило и по 5.000 гледалаца, а на крају су Чачани присуствовали локалном карневалу. За многе кошаркаше из Чачка био је то први одлазак у иностранство, а свима прве утакмице које су играли изван Југославије. „Борац” је на следеће гостовање у иностранству чекао дугих 10 година, и тада су отишли бугарски град Димитровград где су били гости тима „Хасково”.

 

 

Коментари

Популарни постови са овог блога

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЈОСИП ЈОЛЕ ФАРЧИЋ

Чувена изјава Крешимира Ћосића да се најбоља репрезентација Југославији прави од центара из Далмације и бекова из Чачка, потпуно се уклапа у каријеру Јосипа Фарчића.   Породица Фарчић пореклом је са Корчуле. Пре Другог светског рата упутили су се на рад у Македонију, одакле су их протерали Бугари 1941. године, па су отишли у Славонију.   Тако је Јосип Фарчић, пореклом из Далмације, рођен 1. јануара 1945. у Сарвашу, насељу у Осијечко-барањској жупанији данашње Републике Хрватске. Породица је после њега добила још два сина и три ћерке, али они се нису бавили спортом.   Јосип Фарић је као најстарије дете у породици постао подофицир ЈНА, са чиним водника. Стицајем околности распоређен је крајем 1962. у чачански гарнизон, што је одлучујуће утицало на његову спортску каријеру. У Чачку је добио надинак „Јоле”, да би га касније Београђани прекрстили у „Фаре”.   Наиме, управо у то време КК „Борац” активно је трагао за квалитетним центром како би конкурисали за улазак у Прву савезн

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЉУБОМИР РАДИВОЈЕВИЋ „ШАЈА” (1932-2018)

Прве генерације кошаркаша Чачак овај спорт су доживљавали као поље за забаву у слободно време, што се све претварало у продужену игру и дружење које је повезивало људе до њихове смрти. Већина њих је стекла и високо образовање и оставила значајан траг у свом граду. Међу такве особе свакако спада и Љубомир Радивојевић „Шаја” (14. јануар 1932 – 31. март 2018), који је најпре био фудбалер, потом успешaн кошаркаш, затим професор математике, шахиста, писац.   Љубомир Радивојевић Радивојевићи су пореклом из Рожаца, са Главаја и славе зимски Аранђеловдан. Љубомиров отац Драгић држао је под закуп Сандића механу у Пријевору, у коме се 25. децембра 1931. родио Љубомир, који је био једанаесто дете Велике и Драгића Радивојевића. Рођење деце у то време није се одмах пријављивало државној администрацији, тако да је Љубомиров долазак на свет званично регистрован 14. јануара 1932, и то је био и остао његов званичан датум   рођења.   Крајем 1932. Драгић Радивојевић са породицом долази у Чачак гд

ПРОФЕСОР АЛЕКСАНДАР НИКОЛИЋ (1924-2000) И ЧАЧАК

  Пуно је тога речено и написано о професору Александру Николићу, укључујући и његов боравак у Чачку, али када је у питању таква личност никада није превише ако се одређене информације понове у неком новом контексту. Наиме, Александар Николић је поред Боре Станковића, Небојше Поповића и Радомира Шапера један од очева југословенске и српске кошарке.   Николићи су пореклом из Брчког и били су веома богата породица. Александров отац Ђорђе бавио се трговином, поседовао је велика имања, банку и хотел у Брчком. Син му се сасвим случајно родио у Сарајеву 28. октобра 1924, када је његова трудна супруга Криста боравила код сестре. Основну школу завршио је у родном Брчком, где је са шест година почео да игра тенис, касније је учио и француски језик који је веома добро говорио.   Рано је остао без оца, да би 1936. прешао у Београд и уписао елитну Гимназију „Краљ Александар Карађорђевић” која је имала и интернат,   где се и упознао са кошарком. Била је то заслуга професора Милана Вукотића