Пређи на главни садржај

ПРВО ГОСТОВАЊЕ „БОРЦА” У ИНОСТРАНСТВУ 1955. ГОДИНЕ

 


Данас живимо у свету који подразумева редовне утакмице кошаркашких клубова у међународним такмичењима, гостовања на европским турнирима, припремне мечеве у иностранству. Један од „задатака” спорта управо је и појачавање контакта између младих људи из различитих култура и држава.

 

Међутим, није све увек било тако. Југославија је после Другог светског рата имала убрзан развој физичке културе и спорта на совјетским начелима масовности и аматеризма, као саставном делу идеолошко-политичког утицаја на младе генерације с циљем каналисања енергије омладине према својим циљевима, али у једном затвореном друштву.

 

Све до 1948. Титова Југославија била је „шампион стаљинизма” у Источној Европи, да би после раскида са Стаљином тражила сопствени пут у социјализам, што је од 1950. условило и постепено отварање према западним либерално-капиталистичким земљама. Социјалистичка Југославија никада није била демократска земља, али је имала либералнији режим у односу на друге комунистичке земље Источне Европе под контролом Совјетског Савеза. Поседовање права на слободно кретање и путовање била је важна особеност уочљива већ од почетка педесетих, да би десет година касније то постало масовна појава.

 

Као и у целој Југославији ни у Чачку после 1945. путовања у иностранство нису била уобичајена појава. Организовани излети и екскурзије су постојали, али лична иницијатива није била пожељна. Уобичајена процедура промене пребивалишта унутар истог места, или пресељења у друго насеље, као и стандардна пријава доласка страних држављана, строго су регистровани. Слободно кретање је било ограничено, а почетком педесетих, на пример, ученици и наставници нису могли викендом и за време распуста да се удаље из Чачка (чак ни својој кући), без дозволе директора, са тачним подацима где иду и колико ће се дуго задржати.

 

Зато је одлазак кошаркаша „Борца” 1955. на турнир у Италију заиста био важан догађај за цео Чачак, који се деценијама препричавао. Уосталом, и кошаркашима репрезентативцима Југославије одлазак на Светско првенство у Аргентину 1950. било прво искуство тог типа.

 

Чачански кошаркаши су дуго маштали о  гостовању у Италији. Први меч са неким клубом из иностранства одиграли су 1950. у Чачку са екипом „Трста”, а 1953. јавно су најављивали да ће италијански тим „Виторија Пезаро” КК „Борцу” организовати турнеју по Италији. Овај план није се реализовао, али је таква вест у целој вароши подизала весела очекивања.

 

Коначно 1955. „Борац” је позван да гостује у италијанском граду Вијаређо, на кошаркашком турниру који је окупљао солидне екипе. Пред сам одлазак у иностранство кошаркаши „Борца” су учествовали на једном припремном турниру у Ужицу. Као што је то налагала већ тада устаљена традиција, ужичка публика веома оштро и „некултурно” дочекала Чачане уз непрекидна вербална добацивала и бацање најразноврснијих предмета. На крају је „Прелазни пехар” освојио „Борац”, који због агресивне публике није ни могао да се додели у Ужицу, већ то урађено тек на Железничкој станици у Чачку.

 

Зато је одлазак „Борца” на кошаркашки турнир у италијански град Вијаређо 1955. године где су играли са „Серветом” прваком Швајцарске, „Дерби Лајонсима” (екипа америчких војника стационираних у Италији), „Црвеном звездом” из Београда, „Арисом” из Солуна и домаћином „Спортинг клубом ” из Вијаређа, произвео додатно одушевљење у Чачку.


Тим „Борца на турниру у италијанском граду Вијаређо

 

Била је то потврда квалитета који поседују, доказ да су много бољи од свих тимова из окружења Чачка. За кошаркаше је одлазак на турнир била прилика и да упознају Италију (Трст, Венеција, Болоња, Фиренца, Пиза, Вијаређо), што је многим младим људима проширило цивилизацијске видике и оставило незабораван утисак.

 

Играчи „Борца” на карневалу у италијанском граду Вијаређо

Вођа пута био је председник клуба Драган Ћировић (председник клуба 1952-1956, доживотни почасни председник од 1975), а испред Државне безбедности, без које се таква путовања у то време нису могла организовати, делегиран је Мики Спасић, члан свих управа клуба до своје смрти.

 

 Турнир је освојила „Црвена звезда”, „Борац” је био претпоследњи, утакмице је пратило и по 5.000 гледалаца, а на крају су Чачани присуствовали локалном карневалу. За многе кошаркаше из Чачка био је то први одлазак у иностранство, а свима прве утакмице које су играли изван Југославије. „Борац” је на следеће гостовање у иностранству чекао дугих 10 година, и тада су отишли бугарски град Димитровград где су били гости тима „Хасково”.

 

 

Коментари

Популарни постови са овог блога

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЈОСИП ЈОЛЕ ФАРЧИЋ

Чувена изјава Крешимира Ћосића да се најбоља репрезентација Југославији прави од центара из Далмације и бекова из Чачка, потпуно се уклапа у каријеру Јосипа Фарчића.   Породица Фарчић пореклом је са Корчуле. Пре Другог светског рата упутили су се на рад у Македонију, одакле су их протерали Бугари 1941. године, па су отишли у Славонију.   Тако је Јосип Фарчић, пореклом из Далмације, рођен 1. јануара 1945. у Сарвашу, насељу у Осијечко-барањској жупанији данашње Републике Хрватске. Породица је после њега добила још два сина и три ћерке, али они се нису бавили спортом.   Јосип Фарић је као најстарије дете у породици постао подофицир ЈНА, са чиним водника. Стицајем околности распоређен је крајем 1962. у чачански гарнизон, што је одлучујуће утицало на његову спортску каријеру. У Чачку је добио надинак „Јоле”, да би га касније Београђани прекрстили у „Фаре”.   Наиме, управо у то време КК „Борац” активно је трагао за квалитетним центром како би конкурисали за у...

ПИОНИРИ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ : ВИДОСАВ ВИДЕ НОВАКОВИЋ (1931-2002)

  Једна од особености Чачка је и вишедеценијско ривалство „Борца” и „Железничара”. Суштински, „Железничар” су 1949. основали некадашњи играчи „Борца”, уједно и пионири чачанске кошарке: Ђорђе Николић, Миодраг Пантелић, браћа Градимир и Драгић Јовановић и Видосав Новаковић (6. децембар 1931 -   29. новембар 2002). Фамилија Вида Новаковића потиче из Мрчајеваца, односно Доње Горевнице код Чачка и славе Ђурђиц. Пореклом су из Бреснице, а старином из Црне Горе. Видова прабаба Дмитра (1818-1878) удата за народног посланика Трифуна Новаковића (1810-1877), била је ћерка Јакова Обреновића (1767-1817) из Бруснице, полубрата кнеза Милоша Обреновића. Видов деда Мијаило (Михаило) Новаковић (1850-1929), народни посланик (1897-1900) и председник мрчајевачке општине (1896-1900, 1901-1902), дошао је на мираз у Доњу Горевницу из Бреснице. Имао три сина: Милорада, Бошка и Живка, Видовог оца. Живко је по занимању био кафеџија и из првог брака имао је сина Грујицу, који је дипломирао агрономиј...