РАДИВОЈЕ ЖИЛ ЖИВКОВИЋ

 Кошарка у Чачку дуго је била искључиво спорт градских момака, друштвено поље у коме се демонстрирала и потврђивала припадност урбаном начину живота. Први играч из околине града био је Радивоје Живковић (11. октобар 1950).

Радивоје Живковић као играч „Борца”

Породица Живковић пореклом је из села Трнаве код Чачка и славе Аранђеловдан. Павле Живковић (1922–2006) се оженио са Анком Спасојевић из Горачића (1931–1986) са којом је добио три сина: Радивоја (1950), Милоша (1954–2005) и Драгослава Драгана (1959).

Радивоје Живковић је основну школу завршио у родној Трнави, а средњу Машинску уписао је у Чачку, где га је као веома високог момка брзо уочи тренер „Борца” Александар Стефановић који га је 1967. и увео у кошарку. Био је потпуни почетник у овом спорту, али је упорним радом постао одличан кошаркаш.

За сениоре „Борца” играо је пет година (1968–1972). Доминирао је својом висином (208 цм) на позицији центра, тако да је већ 1968. позван на припреме омладинске репрезентације са којом је 1969. на Балканијади освојио златну медаљу.

 

Радивоје Живковић као играч „Црвене звезде”

 

Следеће 1970. године на европском првенству у Грчкој са јуниорима Југославије заузео је четврто место. На овом такмичењу давао је просечно 5,1 поена по утакмици. Исте године проглашен је за спортисту године у Чачку, а Ранко Жеравица га је уврстио у шири списак кандидата за сениорску репрезентацију.

Радивоје Живковић имао је укупно 19 наступа за јуниорску репрезентацију (134 поена), 21 за „Б” репрезентацију Југославије (149 поена) и 64 за „А” репрезентацију Југославије (253 поена). Са сениорском репрезентацијом освојио је златну медаљу на Медитеранским играма (1975) и две златне медаље на Балканским играма (1974. и 1976).

Све је то условило да се за њега заинтересују престонички клубови. Тако је већ 1972. потписао уговор са београдском „Црвеном звездом”, али без одобрења матичног клуба, тако да је морао да паузира годину дана и пропусти једну такмичарску сезону. Истовремено, није могао да игра ни за репрезентацију Југославије.

Тек од јесени 1973. стекао је право да наступа за „Звезду” у којој је играо до 1981. године. „Звезда” је настојала да створи шампионски тим, па је из Чачка хтела да преузме Живковића и Кићановића, који је ипак отишао у „Партизан”. Тако је Радивоје Живковић постао део прве петорке „Звезде” са Славнићем, Капичићем, Симоновићем и Вучинићем.

Са „Црвеном звездом” освојио је 1973/1974. Куп „Рајмунада Сапортеа” (Куп купова), као и Куп Југославије у сезони 1974/1975. године.

 

Радивоје Живковић као играч „Црвене звезде”

 

Одиграо је укупно 203 утакмице за „Црвену звезду”, постигао 2.838 поена (просечно 13,9 по утакмици). За укупно 12 сезона које је играо у Првој лиги постигао је 2.926 кошева (просечно 11,9 по утакмици).

На крају каријере одиграо је и једну сезону за чачански „Железничар” (1984/1985) у Другој савезној лиги и на 20 утакмица постигао око 400 кошева.

Напоредо са бављењем кошарком Живковић је на Факултету за физичку културу студирао и дипломирао (једно време био је и асистент за кошарку), да би од 1988. постао тренер кошарке у Швајцарској, где и данас живи са супругом Вером (1951) и синовима Миланом и Петром.