Чачак је познат по породицама које су у више генерација давале добре кошаркаше. Једна од таквих фамилија су и Курћубићи из чачанске Палилуле, од којих потичу браћа од стричева Предраг (14. септембар 1936 – 5. мај 1994) и Милан (27. септембар 1955).
Породица Курћубић старином је из ивањичког краја и славе Аранђеловдан. Ристо Курћубић, трговац стоком, долази у Чачак почетком XX века. Имао је синове Рада и Божидара. Старији Раде је са супругом Кајом добио ћерку Владанку и сина Предрага, кога су сви у фамилији звали Драган.
Предраг Курћубић је основну школу и Гимназију завршио у Чачку, а студије социологије на Филозофском факултету у Београду. Кошарку је почео да игра у „Борцу” где је био и тренер јуниора који су били вицешампиони Србије. Већину тих дечака је довео у „Железничар” у коме је Предраг Курћубић био не само играч, већ и тренер. Од 1959. био је само тренер сениора и увео је низ новина, попут одласка на припреме (Ивањица, Сисевац код Параћина), и додатних оптерећења тела на тренинзима врећема са песком на ногама и стомаку. Држао је и предавања о новим начинима организовања одбране и напада.
Када је постао тренер „Железничара” Предраг Курћубић је у тим уврстио низ младих играча: Аца Јањића, Прева Вучићевића, Јована Ћусловића, потом Ћамилу Ђелошевића, Миодрага Марјановића, браћу Јоксић, Лазаревића, Мартића, Оцокољића, касније Смиљанића и Брадића. Били су то кошаркаши који су играли читаву деценију за „Желе”. Међутим, 1962. Курћубић престаје да буде тренер „Жела”
Већ као средњошколац почео је да се бави новинарством и објављивао је чланке у „Чачанском гласу” у коме је потом радио и као професионални новинар (1960-1966). Написао је низ текстова о кошаркашким утакмицама, играчима и навијачима који нису били обични репортерски извештаји, већ и својеврсна анализа спорта који је постао део индентитета Чачка.
После одласка из „Чачанског гласа” заспослио се као комерционални директор у горњомилановачким „Дечијим новинама”, и на том послу остао до своје смрти. „Дечије новине” су у то време постале један од најзначајнијих издавача у Југославији са разноврсном, модерном и динамичном делатношћу. Предраг Курћубић ипак није напустио Чачак, већ је свакога дана путовао до Горњег Милановца. У Чачку је имао свој сто у кафани „Таково” у центру града и круг својих пријатеља.
Као и његова сестра Владанка ни Предраг никада није оформио породицу. Преминуо је 5. маја 1994. у Чачку. Сахрањен је на гробљу у Атеници.
Милан Курћубић (Чачак, 27. септембар 1955) је син Божидара Курћубића и Амелије Ризардо (Rizzardo). Из ове фамилије чачанских Италијана су и мајке познатих кошаркаша Слободана Цоње Копривице и Славка Кемпа Смиљанића. Тако је Милан Курћубић и са стране своје мајке, као и брата од стрица Предрага-Драгана био упућен на кошарку. Важан је и крај у коме се родио и одрастао, у близини „кошаркашке авлије” (иза Пушељића куће, преко пута главне градске Поште) у којој су ову игру заволели многи дечаци. Касније је Милан Курћубић сатима тренирао на спортском полигону ОШ „Милица Павловић” са другим дечацима међу којима је најпознатији постао Драган Кићановић. Иначе, Милан је завршио ОШ „Вук Караџић”, потом и Техничку школу у Чачку.
Миланова сестра Светлана није се бавила кошарком, а њен син Душан Дуле Радовић био је кошаркаш и тренутно је успешан тренер. Водио је низ екипа у Србији и Пољској. Душанов старији син Петар Радовић (2007), члан „Младости” из Чачка, позван је 2022. на припреме кадетске кошаркашке репрезентације Србије.
Милан Курћубић је кошарку почео да игра са 15 година за кадете „Железничара”, потом и сениорски тим. Први тренер био му је Прево Вучићевић. Био је део екипе која је 1976. била првак Друге савезне лиге (исток). Ову генерацију су предводили Петронијевић, Бохињац, Курћубић, Андроић, Медојевић, Стругаревић, потом и Ковачевић, Јовашевић, Зоћевић, Југовић, Ранитовић, Тимотијевић и Марић.
После „Жела” Милан Курћубић прелази у „Борац” у коме је играо читаву деценију (1977-1987), са прекидом због одласка у војску (1981). Припадао је генерацији играча „Борца” који су 1984. заузели шесто место у Првој савезној кошаркашкој лиги Југославије (Андроић, Шаранчић, Арсић, Јојић, Курћубић као старији кошаркаши и млађи играчи Обрадовић, Ивановић, Реџевић, Тољић, Радисавчевић, Стефановић).
Милан „Гари” Курћубић, који је био и капитен „Борца”, званично се и свечано опростио од активног играња кошарке марта 1987. године пред почетак утакмице (није улазио у игру) са „Партизаном” коју су добили гости 90:91 (47:45) и то тројком Обрадовића у последњој секунди.
Иако Милан Курћубић никада није био лидер екипе, увек је био ослонац целог тима, што је другим кошаркашима омогућавало да играју опуштеније и сигурније. Савременици су запамтили да је био „задужен” за добро расположење у друштву. Оно што је најважније био је одличан стрелац, познат по шутирању „тројки”, али и особа веома бурног темперамента, што му је делимично омело спортску каријеру и сметало у животу.
Милан Курћубић је са супругом Божаном добио ћерку Ивану и сина Александра. Ћерка је играла кошарку, сада живи у Холандији и има две ћерке. Син Александар има два сина. Старији Лука тренира кошарку, а млађи Сергеј фудбал.
Коментари
Постави коментар