ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ : МИЛАН ПЕЦА ПЕТРОНИЈЕВИЋ

Епитет „легенда” обично се наводи за особе које су неприкосновени ауторитет у области којом се баве. У контексту модерног друштва спорт је омогућио да многи појединци јавно демонстрирају играчке вештине, физичке способности и психолошку прибраност (у сталној напетости супарништва са ривалима), што обезбеђује посебан статус у друштву. Тако је традиционалан епитет „легенда”, што је увек прича о особи која је урадила нешто несвакидашње, добио нови живот, јер су спортисти добили значајну улогу у уобличавању колективног искуства (модерног предања) којим се потврђују и преносе вредности одређене заједнице.

 

Један од људи који у Чачку са правом носе епитет легенде свакако је и Милан Пеца Петронијевић, који је за пола века бављења кошарком у Чачку, најпре као играч, потом тренер и функционер, оставио неизбрисиво спортско наслеђе.

 

Породица Петронијевић пореклом је из Пријевора код Чачка. Спадају у најстарије фамилије овог села и славе Св. Николу. Момир Петронијевић оженио је Јулку Богосављевић из истог села, и 1949. преселио се у Чачак где су му се родила деца. Ћерка Светлана завршила је математику коју је преко 30 година предавала у Машинској школи. Син Милан родио се 14. новембра 1950. док су становали у Обилићевој улици. Као и многи будући кошаркаши Чачка ишао је у Основну школу „Милица Павловић”, потом је завршио Гимназију. Вишу економску није окончао, највише због активног бављења спортом.

 

Најпре је волео фудбал, тако да је кошарку почео да тренира тек са 15 година код Миодрага Марјановића Марјана, и убрзо постао је члан првог тима КК „Железничар” из Чачка. Било је то време када је чувени тренер Предраг Прево Вучићевић (1937-2002) подмладио тим „Железничара” са Петронијевићем, браћом Стругаревић, Кривокапићем, Вујошевићем, Матовићем, Спасовићем, Рашковићем, који су играли упоредо са старијим играчима, браћом Јоксић, Стојаном Качаром, Смиљанићем, Цицварићем. Иначе Прево Вучићевић је био тренер „Железничара” пуне 22 године и својим радом створио је низ изузетних кошаркаша у Чачку. Крајем шездесетих година XX века то су осим Пеце Петронијевића били Драган Кићановић, Вукашин Спасовић, Милош Бохињац, Зоран Биорац, Рашко Рашковић, Предраг Тимотијевић, Драган Вуковић, а средином седамдесетих Владе Андроић, Раде Шљивић, Милан Курћубић, Драшко Вучетић, Саво Ковачевић, Драган Ранитовић и низ других играча.

 

Тако је почетак тренерске каријере Прева Вучићевима истовремено био и почетак кошаркашке каријере Пеце Петронијевића у КК „Железничар” за који је одиграо укупно 12 првенстава (1967-1979). Због висине је најпре почео као центар, да би касније играо и као крило, бек, плејмејкер.

 

Упоредо са играњем за сениорски тим, Милан Петронијевић је 1969/1970. са јуниорима „Железничара” освојио прво место у Србији, и био је први стрелац на завршном турниру који је организован у Чачку. „Желе” је победио „Партизан” и „Раднички” из Београда, потом и „Слогу” из Краљева. Претходно су на полуфиналном турниру у Ужицу победили домаћу „Слободу” и „Црвену звезду”. Била је то прва титула која је освојио „Желе”.

 

Са сениорима „Железничара” Милан Пеца Петронијевић освојио је 1976. прво место у Другој савезној кошаркашкој лиги Југославије и учествовао је на квалификацијама за улазак у Прву лигу. Иако нису успели, кошаркаши „Железничара” потврдили су да је кошарка заиста најважнији спорт у Чачку.

 

У својој дванаестогодишњој играчкој кошаркашкој каријери Милан Петронијевић је постигао око 3.400 кошева за „Желе”. Поред Миодрага Марјановића, Драгана Кићановића, Радослава Шљивића и Радисава Ћурчића увршћен је у „Желову” „идеалну петорку”.

 

После играчке каријере најпре је био секретар „Железничара” (1978-1989), затим и тренер. Заправо, тренерским послом почео је да се бави још 1972. док је био играч, када је радио са млађим категоријама играча. Био је и полазник тренерског курса у Кални код Књажевца 1974, на којем су присуствовали касније веома познати и успешни тренери Божа Маљковић, Бато Ђорђевић (отац Саше Ђорђевића).

 

Пеца Петронијевић је заменио Прева Вучићевића на месту тренера првог тима „Железничара”, и тај посао обављао је у више наврата (1989-1993, 1998-2007, 2008-2010). „Паузе” у тренирању „Жела” проводио је најпре као помоћни тренер у „Борцу” (1993-1997), а затим и први тренер (1997-1998). Имао је и стални радни однос у КК „Борац” (1993-2002). Од 2002. до 2015. поново је у „Железничару”.

 

Водио је и тим „Борца” на забавној манифестацији „кошаркашки маратон” јула 1994. године, својеврсном карневалу, када су пуна 24 сата играли са „Железничарем” кога је тада водио Милош Бохињац. На крају је „Борац” и „победио” (1677:1658).

 

Тренерски рад са млађим категоријама кошаркаша „Железничара” (које је водио упоредо са тренирањем сениорских екипа) донео је највише успеха Пеци Петронијевићу. Тренирао је млади тим „Железничара” који је 1982. играо финале Купа Југославије. Исте 1982. јуниори „Железничара” под његовим вођством били су трећи у Србији, кадети су 1986. били финалисти првенства Србије, а јуниори су 1988. постали прваци Србије и вицешампиони Југославије. Милан Пеца Петронијевић тренирао је око 1.000 дечака из Чачак и на тај начин оставио заиста неизбрисив траг у историји спорта свога града. Међу младим играчима које је тренирао био је и Радисав Ћурчић, једини Чачанин који је играо у НБА.

 

После пола века проведених у кошарци, у пензију је отишао 2015. године. Проглашен је за „тренера године” у Чачку (1988). Од спортских новинара Чачка 2011. добио је и награду „за вишедеценијски рад на терену и око терена”. Пре више од једне деценије (2011), заједно са Радмилом Мишовићем и Зораном Биорцем покренуо је и идеју да се у Чачку оснује Музеј кошарке.

 

Милан Пеца Петронијевић оженио је Снежану Ковачевић, која је успешно играла кошарку за „Борац” потом и за „Вождовац” из Београда. Активно играње је напустила због студија права које је завршила у Београду.

 

Милан и Снежана добили су двоје деце. Ћерка Јелена постала је фармацеут и успешно је играла кошарку за чачански „Градац”. Син Душан 11 година је играо кошарку за чачански „Железничар”. Данас ради као информацијски инжењер. Душан је оженио Јелену Томашевић, која је такође играла кошарку и са којом је добио две ћерке.

 

Као и претходних седам деценија Милан Пеца Петронијевић, кога сви знају као упорног, доследног и принципијелног човека, са својом најближом фамилијом живи у породичној кући у Улици Цара Лазара и брине се о унукама за које нада да ће постати спортисти.