МИЛАН МАРИНКОВИЋ, ПРВИ ПРОФЕСИОНАЛНИ КОНДИЦИОНИ ТРЕНЕР „БОРЦА” И „ЖЕЛЕЗНИЧАРА”

Кошарку као спорт заједно сачињавају играчи, тренери, клупски функционери и радници, затим навијачи и новинари. Сви они заједно стварају јединствен скуп различитих вештина, знања и способности, при чему су играчи сасвим природно и оправдано најекспониранији у јавности.

Развој спорта донео је и потребу за специјализацијом у многим доменима психо-физичке припреме, при чему су тренери добили низ помоћника без којих се модеран спорт не може замислити. Један од људи који су пре пола века у Чачку имали специфичну улогу у развоју кошаркашких клубова „Борац” и „Железничар” био је и Милан Маринковић из чачанске Циганмале.

Милан Маринковић

Фамилија Маринковић потиче из села Сеча Река код Косјерића и славе Ђурђевдан. Драгутин Маринковић (1927-1994) доселио се после Другог светског рата у Чачак, где је као аутомеханичар радио у „Ремонту” од заснивања овог предузећа. Иначе његов рођени брат Драгојле Маринковић био је трубач, који је са својим оркестром свирао је и Дражи и Титу.

Драгутин је у Чачку оженио Љубинку Тешић (1937-1998) родом из Глумча код Пожеге која је била домаћица. Љубинкин рођак је песник Момчило Тешић (1911-1992).

Драгутин и Љубинка Маринковић добили су троје деце: Милана (23. септембар 1949), Мирослава (1950) и Драгану (1954). Живели су у породичној кући у Циганмали.

Чланска карта САВЕЗА ИЗВИЂАЧА из 1965.

Најстарији син Милан завршио је Основну школу „Милица Павловић”, затим је Техничку школу у Чачку, машински одсек. Био је то природан пут момка који је уз оца механичара.

Драгутин је имао сопствену аутомеханичарску радњу у Чачку и развијао је посао у време када се на приватни успех није благонаклоно гледало (производња ауто-делова), тако да је имао пуно проблема са социјалистичком државом која га је више пута затварала, гасила посао и условила да у једном тренутку остану и без радње и без куће. Све то условило да се Драгутин у једном тренутку пресели у Инђију, док је породица остала у Чачку.

Милан је од 1969. самостално водио аутомеханичарску радњу, а према тадашњим прописима морао је и да положи све потребне мајсторске квалификације (укупно пет). Милану је аутомеханичарски занат остао основно занимање, с тим да се специјализовао за поправку мотора, и стекао лиценцу за јапанске машине „Кавасаки” (од 1979) и „Сузуки” (од 1984).

Бављење спортом било је сасвим природан пут већине градских дечака у то време. Као основац бавио се фудбалом и рукометом, да би на крају почео да весла кајак (на мирним водама). Одлучујући је био утицај Драгана Чакаревића, селектора кајакашке репрезентације Југославије. Милан је био међу јуниорским репрезентативцима Југославије који су тренирали овај спорт, али је једна озбиљна повреда на леду током зимског тренинга на језеру у Међувршју код Пејичине кривине прекинула даље бављење кајаком.

Зато су се отворили други путеви. Кајакашки тренинзи подразумевали су непрекидно подизање кондиције, тако да је Милан Маринковић почео да се такмичи у атлетској гимнастици (бодибилдингу). У период од 1972. до 1977. имао је велике успехе у овом спорту. Титулу „Мистер Херкулес” на југословенском нивоу осваја 1972, а апсолутни првак Југославије у тешкој категорији постао је 1977. године.

Чланак о Милану Маринковићу у „Чачанском гласу” из 1975. године

Потом је престао да се такмичи, али је зато постао судија у овом спорту на међународном нивоу. Између осталог био је судија на такмичењу у атлетској гимнастици између САД и Европе 1980. године. За најбољег судију у бодибилдингу на светском нивоу проглашен је у сезони 1980/1981. године. Дуго је био селектор репрезентације Југославије у овом спорту. Драган Чакаревић, Миливоје Марковић и Милан Маринковић основали су и Савез Југославије за бодибилдинг.

Чланак о Милану Маринковићу у „Чачанском гласу” из 1977. године

Факултет за физичко фаспитање уписао је у Нишу 1971, где је дипломирао код професора др Александра Керковића, једног од пионира чачанске и српске кошарке. После завршетка студија, Маринковић није радио као просветни радник, али је имао низ других активности у спорту. Од професионалног рада на месту спасиоца на чачанском базену, до обављања улоге спортског дописника са међународних такмичења.

Успеси у пољу атлетске гиманстике природно су га довели у позицију да постане први професионални кондициони тренер у историји КК „Борца” у сезони 1973/1974. године, када је клуб играо европски Куп „Радивоја Кораћа”. Исте сезоне „Борцу” је конструисао и направио прве справе за играче за вежбе снаге.

Следеће сезоне, 1974/1975 Маринковић је био кондициони тренер „Железничара”, да би 1976. отишао да служи војни рок на аеродрому „Плесо” код Загреба. Стицајем околности тада је помагао у припремама кошаркашке репрезентације Југославије у Загребу у време тренера Мирка Новосела када је део шампионског тима био и Чачанин Драган Кићановић.

Касније се није професионално бавио овим послом у неком клубу, али је сарађивао са многим спортистима и кошаркашима, па је између осталог помагао и Радисаву Ћурчићу када се спремао за одлазак у НБА лигу. Направио је и справе за Боксерски клуб у Чачку, кога је основао Милорад Лили Радојевић.

Чачак је шездесетих година XX века био динамична варош не само када је у питању спорт и посебно кошарка. Било је то време када су се стварали први рокенрол бендови. Милан Маринковић је одрастао у Циганмали где су свирали музичари Бузуровићи, комшије су му били Никола Кезун, потом и Јарак код кога је научио да свира гитару.

Док је био ученик Техничке школе постао је део чачанског бенда „Последњи остатак романтичног света” (П.О.Р.С.”) у коме су једно време свирали и Радомир Михаиловић „Точкић” (познатији као „Точак”) и Бора Ђорђевић, познатији као „Бора Чорба”. Са растурањем овог оркестра и Милан је „забаталио” музику.

Чачанска група „П.О.Р.С. (Последњи остатак романстичног света)”, Милан Маринковић први здесне стране

Милан Маринковић и Бора Ђорђевић

Милан Маринковић је 1974. оженио Каталину Катицу Шаму, чији је отац био румунско-мађарског порекла из места Хетин, а у Чачку се бавио моделарством за конфекцију за предузеће „1. октобар”. Милан и Катица добили су синове Александра (1975) и Мирослава (1977), који данас са својим породицама живе у Шведској. Александар је добио сина Јакова (2013) још док је живео у Чачку.

Као и свих претходних година и деценија радионица Милана Маринковића није обичан простор за поправку мотора, већ и један неформални чачански форум за размену мишљења и дружење људи свих узраста и социјалних слојева, место где се још увек одржава „дух” чачанске Циганмале и пулс града из времена када се живело на један другачији начин. 

Порта манастира Благовештења у Овчар Бањи, целивање руке патријарху Павлу