Породица
Стефановић из Чачка веома је значајна за развој чачанске кошарке. Тројица
браће, Александар, Радомир и Слободан оставили су значајно наслеђе не само у
спорту већ и друштвеном животу свога завичаја (свако на свој начин), без којег
Чачак сигурно не био „град кошарке”.
Радич
Стефановић (1901-1969) рано је остао без супруге Руже (1909-1947), тако да је
сам водио бригу о тројици синова. Средње дете Радомир Рашко Стефановић рођен је
4. новембара 1932. године.
Основну
школу и Гимназију у којој се упознао са кошарком, завршио је у Чачку. Потом је
уписао француски језик на Филолошком факултету у Београду, али се брзо пребацио
на факултет у Скопљу, где је завршио студије књижевности.
Рашко је
у Скопље отишао због своје девојке Душанке Душице Ивановић (28. септембар 1935 –
12. фебруар 2021), која му је касније постала и супруга. Душанка је била ћерка
официра Ђура Ивановића (пореклом из Црне Горе), који је погинуо у Чачку
почетком Априлског рата 1941. године. Његова удовица Даница остала је са троје
деце у Чачку. Душанка је завршила Хемијски факултет, а синови Милорад и Радомир
војну школу (постали су пуковници ЈНА).
Радомир Рашко Стефановић и Душанка Душица
Стефановић почели су да играју кошарку за „Борац” већ као гимназијалци. Док је
студирао у Скопљу Рашко је играо за тим свог Универзитета на турнеји у Грчкој и
Турској.
Пре
студија имао је и солидну каријеру у свом „Борцу”, јер је био део екипе која је
учествовала на завршном турниру за јуниорског првака Југославије у Карловцу 1950,
потом и сениорског тима који је 1952. играо Прву савезну југословенску лигу,
што је био велику успех за тадашњи Чачак. Заправо, Чачак је био једина варош
јужно од Београда у којој се играла квалитетна кошарка.
Рашко Стефановић
је већ од 1953. престао активно да игра кошарку, али је зато постао кошаркашки судија,
да би касније као новинар писао извештаје са утакмица за „Чачански глас”, београдски
„Спорт”, спортске листове из Загреба. Преносио је и утакмице „Борца” на Радио
Чачку, био дописник Радио Загреба.
Био је
члан СОФК-а за Чачак (Савез организација за физичку културу) шездесетих и члан
управе кошаркашког клуба „Борац” седамдесетих година XX века у време највећих
успеха, четвртог места у Првој лиги и учешћу у европском Купу „Радивоја Кораћа”.
Као технички референт (председник Техничке комисије) „Борца” организовао је и
прославу 30 година постојања клуба, сарадњу са другим клубовима у Југославији,
посебно сарајевском „Босном” и загребачком „Цибоном”.
Рашко Стефановић
се већ 1959. запослио као професор књижевности у ОШ „Вук Караџић”, да би 1962. прешао
у чачанску Гимназији (где је хемију предавала и његова супруга Душица), у којој
био и директор, од 1986. па до смрти 1990. године.
За 28
година рада у Гимназији оставио је снажан утисак код многих генерација ученика
као професор књижевности и новинарства. Сви су га запамтили по госпоственом
држању и одевању и пријатељском, али и озбиљном односу према ученицима.
Чачански рокенрол песник Борислав Бора Ђорђевић („Бора Чорба”) увек је истицао како га је заправо Рашко
Стефановић научио да „чита и пише” (на концертима је понекад изводио Рашка на
бину и јавно му захваљивао). Предавао је књижевност и будућем певачу Мирославу Илићу,
будућем спортском новинару Петру Цоку Лазовићу и многим другима.
Рашко Стефановић као разредни старешина са својим ученицима у Гимназији
Био је
посвећен ученицима који су били на новинарском смеру, усмеравао рад у
гимназијској „Разгласној станици”, водио их на утакмице „Борца” са најбољим
југословенским тимовима како би се учили извештавању. Када су ученици ишли у
школу суботом изборио је скраћење часова како би могли да гледају мечеве
„Борца”.
Рашко и
Душица Стефановић добили су два сина, Братислава (1959) и Душана (1965), који
су једно време били учитељи скијања.
Рашко
Стефановић преминуо је изненада 7. јуна 1990. после повратка са сахране колеге
Микице Милошевића. Следећег дана и он је сахрањен на чачанском гробљу.
Коментари
Постави коментар