Сваки град поседује скуп обележја који га чини
другачијим од осталих, а сви они заједно чине идентитет који му обезбеђује
трајну препознатљивост. Један од облика идентификације у модерном друштву
постао је спорт, који ствара снажан осећај припадања
групи кроз однос према другима.
Спорт је постао засебно друштвено поље између осталог јер је
производио такмичења, у којима су појединци (као кроз ритуале) могли да теже
„херојском статусу” и да под притиском приказују самоконтролу, лепоту и шарм.
Спорт је тако почео да се доживљава као мешавина игре, храбрости, интегритета и
прибраности,
при чему су такмичења привлачила
животну енергију појединаца
и група у тежњи ка надмашивању ривала у стању „вечитог” супарништва.
Такмичења су стварала снажну идентификацију при
чему се осећај припадања групи гради кроз однос према другима, а сусрети између
ривала из различитих градова и региона често се претварају у ритуални рат. Управо
један такав „рат” започео је између Чачка и Београда 1952. године.
Чачани су имали пуно разлога да буду поносни на
своје кошаркаше у то време. Јуниори су били вицепрваци Југославије (1950), сениори
су изборили право да играју у Првој југословенској лиги (1951), Чачак је имао
квалитетније клубове у односу на све градове у региону, а „Борац” је био једини
југословенски прволигашки клуб јужно од Саве и Дунава. Зато је цео град са пуно
оптимизма чекао такмичарску 1952. годину.
Велика очекивања Чачана у првој
прволигашкој такмичарској сезони осетила су се већ током припремног периода.
Београдски кошаркашки клубови организовали
су сваке године „Зимски турнир” како би се припремили за такмичарску
сезону која је почињала почетком маја. „Зимски турнир” 1952. организован је од
17. јануара до 3. фебруара у сали ДИФ-а, и на њега је позван и чачански
„Борац”, који је тако добио прилику да се састане са „Црвеном звездом”, „Партизаном”,
„БСК-ом”, „Железничаром”, и „Радничким”. Тренер Денић био је песимиста, али не
и Чачани који су овај припремни турнир доживели као такмичарски и коначну потврду
квалитета кошарке свога града.
Такви су били и извештаји локалних
новина са одиграних утакмица, писани са пуно емоција и описа преокрета у мечевима
које је „Борац” очекивано изгубио. Међутим и поред пораза одржавана је вера у
перспективу кошарке у Чачку и успех у такмичарској сезони. Велике резултатске
разлике са којима је „Борац” губио утакмице објашњаване су болешћу многих
играча, неприпремљеношћу за игру на паркету, деконцентрисаношћу кошаркаша-студената
који су у то време морали да полажу испите, изостанком увежбаних акција.
Новинари су једино замерали изостанак борбености, што је разочарало Чачане који
су долазили на утакмице, што ипак није пољуљало веру у будуће успехе.
Београђани су без много сентименталности оценили
кошаркашки квалитетет „Борца” у том тренутку. Чланак Милорада Соколовића у
„Нашем спорту” за Чачане је био веома неповољан:„’Борац’ је личио на гимназисту који је,
прескочивши више разреде, дошао на велику матуру. Без довољно добре индивидуаше
технике, ’Борчеви’ играчи теже подражавању игре најбољих тимова, додају
лопту увек из скока и најтеже позиције и, наравно, приликом тога врло често
греше. Требало би да упросте своју игру и покушају да се боре једноставно, брзо
и корисно.” Међутим, за Чачане је већ тада кошарка најпре
била игра у којој самим стилом и лепотом акција надмећу са противницима, а не
само просто постизање поена. Сви су прижељкивали и радовали се победама, али
порази нису стварали велики песимизам.
Почетком маја 1952. у Чачку је најављен
је почетак прволигашке сезоне „Борца”, са „веома интересантним” утакмицама које
ће „превазићи” све што се до тада видело у граду, а опстанак у Првој лиги била
би потврда квалитета домаће кошарке.
„Борац” је прву прволигашку
утакмицу одиграо са београдском „БСК-ом” на домаћем терену у Чачку. Меч је
завршен нерешеним резултатом 25:25 (правила су у то време дозвољавала такав
резултат, а време напада није било временски ограничено). Чачани су утакмицу
очекивали са нестрпљењем, бојали су се да ће домаћи тим лако изгубити меч, тако
да су на крају били задовољни и расположени. Са оптимизмом су најављивани
следеће утакмице.
После убедљивог пораза од „Црвене звезде” у
Београду расположење је спласло. Сви су били разочарани слабом игром свога
клуба, а још више последњим местом на табели. Порази су настављени и у наредним
утакмицама, а Чачанима је посебно тешко пала победа „Партизана” над домаћим
„Борцем” са великом разликом. Истицали су грубу игру гостију, ударце без лопте,
слабо суђење и указивали на негодовање публике. Пошто је „Борац” изгубио и
следећу утакмицу, незадовољство је утишано, али је наглашено као је домаћи тим
водио до пет минута до краја меча.
После завршетка полусезоне 1952.
сви су очекивали уобичајену летњу паузу пред наставак другог дела првенства, за
који су већ унапред били одређени термини играња утакмица. Међутим, КСЈ је
донео одлуку да други део такмичења почне одмах после завршетка првог дела
првенства, јер се одустало од слања репрезентације Југославије на Олимпијске
игре у Хелсинкију (19. јул - 3. август 1952). Одлука је важила само за источну,
али не и западну групу Прве лиге, што је била велика недоследност. Чачани, тренутно
последњи на табели али са великом надом да ће опстати у лиги, нису хтели да
прихвате одлуку КСЈ јер су играчи „Борца” који су студирали отишли на полагање
испита (Београђани су тврдили да су ишли да гледају филмове у биоскопима), тако
да нису ни играли заказану утакмицу са београдским „БСК-ом”.
Према правилима „Борац” је
аутоматски изгубио бодове, чиме је додатно смањиом шансе да опстане у Првој
кошаркашкој лиги, што према мишљењу Чачана није било „поштено”. Како би
појачали своју позицију у свађи с Београдом Чачани су цитирали закључке ЦК КПЈ
о потреби масовног вида фискултуре и важности њеног васпитног деловања у друштву.
Из тих разлога елиминација „Борца” из Прве лиге (само због мењања правила
такмичења) била је у супротности са идеолошким циљевима социјалистичке
Југославије. Поред тога Чачани су износили сумњу и у привилеговани статус београдских
кошаркаша-студената, јавно износећи претпоставку да ће се њима испити на
факултетима одложити за јесењи рок. Био је то почетак „кошаркашког рата” Чачка
и Београда.
Чачани су јавно означили Мија
Соколовића као истакнутог „непријатеља”, јер је у дневној штампи „напао”
„Борац” и његово руководство које се није мирило са променом правила после
завршетка полусезоне. Под притиском локалне јавности управа „Борца”
организовала је конференцију на којој су заједно наступили са „са пријатељима
спорта у Чачку”. Најпре је ритуално прочитан Соколовићев чланак (поједини су
тражили да се тужи за „клевету”), а затим и одговор „Борца” што је пропраћено
дуготрајним аплаузом. У наставку су читани „материјали” о негативном односу
Извршеног одбора КСС према „Борцу”. На крају је закључено како је „Борац”
исправно поступио када је својим играчима студентима одобрио одлазак да полажу
испите, иако је почео други део првенства. Потом су присутни изабрали свој
представнички одбор који ће заступати гледишта која су изнета на конференцији и
обавезу да пошаљу писмо КСС и КСЈ у коме ће се изнети „став спортиста и
пријатеља спорта нашег града по питању кршења пропозиција, такмичења радним
даном и добијања утакмица за зеленим столом”.
Према сећањима савременика
„главни кривац” за сукоб Чачка и Београда био је Бора Јовановић први професор
на смеру кошарке на ДИФ-у и истовремено тренер БСК-а, клуба београдских ДИФ-оваца (већином
студената из унутрашњости). У питању су били клупски обични интереси.
Летњи део лиге играо се у доба
када су студенти одлазили својим кућама, тако да нису могли заједно да
тренирају на факултету у Београду, а студенти који су играли за „Борац” враћали
би се у Чачак својим кућама где би осим одмора добили редовну и квалитетну
исхрану чиме су поправљали форму. То је био и одлучујући разлог што се други део првенства заказао
одмах после завршетка првог. Бора Јовановић у то доба имао значајан утицај у КСЈ, први председник КСС, савезни тренер женске репрезентације Југославије. На ДИФ-у
је био професор кошарке и историје физичке културе. Иначе важио је за великог пријатеља
многим Чачанима, па је тако бранио је „Шају” Радивојевића када је као играч „Железничара”
после напада на судију суспендован. Међутим, у том тренутку интереси
БСК-а били су приоритетни и у њих се нису уклапали Чачани са својим амбицијама.
Никако не треба заборавити ни саобраћајну изолованост Чачка у то време, тако да
нико није жудео са вишесатним путовањима неудобном возовима до једног
провинцијског града. Кошарка је тада промовисана као спорт за веће урбане
центре Југославије, јер би успех неког клуба у малој средини имао слаб одјек у
јавности целе земље.
У јесењем делу првенства 1952.
настављен је „кошаркашки рат” Чачка и Београда. „Борац” је одлуком КСЈ
административним путем добио једну утакмицу против „Црвене звезде” због
пропуста Небојше Поповића, чиме су Чачани тренутно задржали шансе да остану у
Првој лиги. Чачани су били веома горди на свој клуб јер је показао пуно вештине
у „мачевању” са Београђанима који су разним административним и
„дискриминаторским” мерама желели да „угуше” клубове из провинције. Поносно су
изјављивали да су се таквих плашили, нису требали ни да узимају лопту у руке.
Тренутни опстанак у прволигашком друштву („у конкуренцији најбољих”) био је „јединствен
случај у нашем кошаркашком спорту” за један провинцијски клуб, како је то
истицала локалана штампа.
Међутим, „Борац” није успео да
добије довољан број утакмица у другом делу првенства, али је зато привукао
велики број гледалаца на своје мечеве, укључујући и она на гостовањима у
Београду. На крају је испао само због слабије кош-разлике у односу на главног
конкурента београдски „Железничар” иако је у задњем колу код куће у Чачку победио
зрењанински „Пролетер” (са девет, а требало је са 14 поена разлике).
Чачани се ипак нису предавали, и
нису се мирили са испадањем из Прве лиге само због слабије кош-разлике.
Захтевали су примену правила ФИБА која би им помогла да административним путем
смање заостатак због неодигране утакмице са БСК-ом, мада би стриктно
примењивање тих правила донело више штете (изгубили би и додатне бодове).
Међутим, Чачани су били упорни и тврдоглави, а крај свих надања било је
поништавање одлуке о административној победи „Борца” против „Црвене звезде” у
Чачку.
Нова шанса да Чачани ипак
опстану у Првој лиги биле су квалификације за њено попуњавање организоване у
пролеће 1953. најпре у Београду, потом и Скопљу. Међутим „Борац” није успео да победи
противнике, чиме је дефинитивно враћен у нижи ранг такмичења.
Тако је „Борац” испао из Прве
југословенске лиге и поново „пао” на ниво Српске лиге, што је веома неповољно
прихваћено у граду. Ипак, и даље се веровало у квалитет домаћег тима и повратак
у Прву лигу, истицало да је подмладак „Борца” највише допринео популарности
кошарке, што је био потпуно исправан пут који је у будућности донео успех.
Међутим ривалство са београдским
тимовима се појачало, као и анимозитет према главног граду Југославије, што је
у наредним годинама и деценијама са добрим разлозима додатно појачано.
Коментари
Постави коментар