Пређи на главни садржај

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ - РАДИСАВ ЋУРЧИЋ, ЈЕДИНИ ЧАЧАНИН КОЈИ ЈЕ ИГРАО У НБА ЛИГИ

Радисав Ћурчић (Чачак, 26. септембар 1965) је за сада једини кошаркаша из Чачка који је играо у НБА, најјачој светској лиги у време када у Америку није долазило много европских кошаркаша.

Радисав Ћурчић као репрезентативац Југославије на светском првенству у Аргентини 1990.


Породица Ћурчић је иначе пореклом из Драгачева, из села Миросаљаца и славе Митровдан. Старије порекло је из засека Шолаћ села Орља Глава код Студенице, а према предању потичу из Херцеговине. Радисављев отац доселио се у Кулиновце код Чачка почетком 60-их година 20. века, где је формирао породицу


Радисав Ћурчић кошарком је почео да игра у млађим категоријама КК „Железничар” из Чачка код тренера Вукашина Спасојевића и Милана Петронијевића. Са висином од 206 центиметара играо је на позицији центра. Већ 1980. са кадетима КК „Железничара” освојо је треће место на првенству Србије.


У први тим КК „Железничара” из Чачка ушао је са 17 година 1982. и одиграо четири првенства (1982-1985, 1986-1987), са паузом током служења војног рока. Чачански „Желе” је у то време играо Другу југословенску лигу (Прва Б лига). Ћурчић је током играња за КК „Железничар” постигао око 1.500 кошева. У источној групи Прве Б југословенске лиге у сезони 1986/1987 постигао је укупно 694 коша на 23 утакмице, просечно 30,2 по мечу и био је први стрелац лиге. Остало је запамћено да је против тима „Башкими” из Ђаковице те сезоне постогао чак 67 кошева. То је уједно била и последња утакмица коју је одиграо за КК „Железничар” из Чачка.

 

За разлику од већине познатих играча из Чачка, Радисав Ћурчић није из „Жела” прешао у КК „Борац” из Чачка, већ је отишао у љубљанску „Олимпију”. Оно што је занимљиво, Радисав Ћурчић није хтео да потпише уговор са „Олимпијиом” док није платила договорено обештећење „Желу” из Чачка. Наиме, Чачани су до тада у веће клубове одлазили бесплатно. За „Олимпију” из Љубљане одиграо је укупно четири првенства у Првој југословенској лиги (1987-1991), на укупно 92 утакмице на којима је дао 1.397 кошева, просечно 15,2 по мечу. Тадашња „Олимпија” била је сасвим добар тим, јер је 1988. завршила на четвртом месту југословенске прве лиге, иза три сигурно најјача тима у Европи. Ћурчић је као играч „Олимпије” у сезони 1989/1990. бележио преко 20 поена по мечу, а био је и други скакач лиге са 8,3 ухваћених лопти по сусрету. Новинари су га због атлетских способност и физичког изгледа прозвали „Конан из Чачка”.


Управо у то време Радисав Ћурчић је постао и репрезентативац Југославије (1989-1991). Одиграо је укупно 38 утакмица за репрезентацију Југославије (од тога за Б репрезентацију седам мечева) и постигао 132 коша. Био је у саставу тима са којим је на Светском првенству у Аргентини 1990. освојио златну медаљу, што је један од највећих успеха југословенске/српске кошарке.


Био је то један од најбољих југословенских кошаркашких тимова икада, за кога су у Аргентини 1990. играли: 4. Дражен Петровић, 5. Велимир Перасовић, 6. Зоран Чутура, 7. Тони Кукоч, 8. Жарко Паспаљ, 9. Јуриј Здовц, 10. Жељко Обрадовић, 11. Радисав Ћурчић, 12. Владе Дивац, 13. Аријан Комазец, 14. Зоран Јовановић, 15. Зоран Савић; тренер: Душан Ивковић. Оно што је занимљиво, у екипи су била двојица Чачачан, Жељко Обрадовић и Радисав Ћурчић.


Следеће 1991. Душан Ивковић није позвао Ћурчића на Европском првенство у Риму, а он је у веме распада Југославије своју клупску каријеру наставио у италијанском Удинезеу (1991-1992), за који је због повреде одиграо само седам утакмица и постигао 143 коша, просечно 20,4 по утакмици.


Радисав Ћурчић је једини кошаркаш из Чачка који је играо за НБА лигу. Наиме, после Италије отишао је у тим Далас Маверикса (Dallas Mavericks) у коме је играо у сезони 1992/1993. Одиграо је укупно 20 утакмица и постигао 58 кошева (2,9 по мечу). Ћурчић је у то време имао велики проблем, јер је сломио шаку у саобраћајној несрећи, што је пресудно утицало на игру. По његовим речима у то време европском играчима било је много теже да заиграју за било који НБА тим. Кошарка се у међувремену изменила, па и НБА, што би, по Ћурчићевом мишљењу, њему у данашњим условима обезбедило најмање седам или осам сезона играња у најјачој кошаркашкој лиги света.


После Америке вратио се у Италију у тим „Динамо” из Сасарија 1993-1994, за кога је одиграо 40 утакмица и постигао 759 кошева, просечно 19 кошева уз 12 скокова по утакмици.


Потом је отишао у „Макаби” из Тел Авива у коме је играо у сезонама 1994-1996, и освојио две титуле првака Израела (1995, 1996). Током сезоне 1994/95. имао је најбољи проценат шута у израелској лиги (67,9%).


Затим је једну сезону провео у турском прволигашу „Туборг Пилсенеру” из Измира (1996/1997), да би се опет вратио у Израел.


Одиграо је две сезоне у „Хапоелу” из Јерусалима (1997-1999). Током прве године играња за овај клуб просечно је давао 21,3, а друге сезоне 18,4 коша по утакмици. Уврштен је у најбољу петорку израелске лиге у сезони 1997/1998, а за најкориснијег играча проглашен је у сезони 1998/1999. Управо у сезони 1997/98. Ћурчић је имао и најбољи проценат шута у Евролиги (63,9%), на 16 мечева постигао је 284 коша, просечно 7,8 по утакмици. Радисав Ћурчић је у израелској лиги 1998/99. имао најбољи проценат шута, чак 67,9% и те сезоне био је МВП израелског првенства


Потом је поново отишао у Турску, где је за „Фенербахче” из Истанбула играо 2000-2002. године. Просечно је по мечу давао 15,3 коша уз 7,5 скокова.


Затим се поново враћа у Израел, у „Макаби” из Тел Авива у коме игра 2000-2002, када и окончава кошаркашку каријеру. У овом периоду са „Макабијем” је освојио два првенства (2001, 2002) и два купа Израела (2001, 2002). Са „Макабијем” је освојио и ФИБА Супролигу Европе 2001, када су у Паризу победили Панатенаикос (81:67) кога је те сезоне тренирао Жељко Обрадовић, а у тиму је играо Дејан Бодирога. Иначе те сезоне играна су два паралелна такмичења због сукоба ФИБА – УЛЕБ. У сваком случају Радисав Ћурчић је једини Чачанин који освојио најјаче европско клупско такмичење. Већ следеће сезоне Ћурчић је са „Макабијем” играо фајнал фор Евролиге, када је његов тим био четврти.


За 37 година престао је да игра кошарку и није се посветио тренерском позиву, иако је то планирао. Пресудна је била једна година паузе-одмора, после које се није враћао у кошарку.


Иако је по спортским резултатима (они су изузетни) Радисав Ћурчић свакако један од најбољих кошаркаша из Чачка, он у свом родном граду нема такав статус. Наиме, за град на Западној Морави увек је било важно да се после „Жела” игра у „Борцу”, потом и за неки београдски кошаркашки клуб, како би се стекао статус и слава. Ћурчић је имао сасвим другачију, особену коашркашку каријеру, која је трајала преко 20 година, што је само по себи реткост, посебно што је непрестано низао успехе. Они су на крају најважнији, и што је најважније ипак нису заборављени.



 NBA 1993.

https://www.youtube.com/watch?v=o42qQgcaeMs



1998-99 Hapoel Jerusalem VS Tofas Bursa - Saporta Cup Round 4 - part 2

 https://www.youtube.com/watch?v=0muKqqvSa9o


 

Коментари

Популарни постови са овог блога

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЈОСИП ЈОЛЕ ФАРЧИЋ

Чувена изјава Крешимира Ћосића да се најбоља репрезентација Југославији прави од центара из Далмације и бекова из Чачка, потпуно се уклапа у каријеру Јосипа Фарчића.   Породица Фарчић пореклом је са Корчуле. Пре Другог светског рата упутили су се на рад у Македонију, одакле су их протерали Бугари 1941. године, па су отишли у Славонију.   Тако је Јосип Фарчић, пореклом из Далмације, рођен 1. јануара 1945. у Сарвашу, насељу у Осијечко-барањској жупанији данашње Републике Хрватске. Породица је после њега добила још два сина и три ћерке, али они се нису бавили спортом.   Јосип Фарић је као најстарије дете у породици постао подофицир ЈНА, са чиним водника. Стицајем околности распоређен је крајем 1962. у чачански гарнизон, што је одлучујуће утицало на његову спортску каријеру. У Чачку је добио надинак „Јоле”, да би га касније Београђани прекрстили у „Фаре”.   Наиме, управо у то време КК „Борац” активно је трагао за квалитетним центром како би конкурисали за улазак у Прву савезн

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЉУБОМИР РАДИВОЈЕВИЋ „ШАЈА” (1932-2018)

Прве генерације кошаркаша Чачак овај спорт су доживљавали као поље за забаву у слободно време, што се све претварало у продужену игру и дружење које је повезивало људе до њихове смрти. Већина њих је стекла и високо образовање и оставила значајан траг у свом граду. Међу такве особе свакако спада и Љубомир Радивојевић „Шаја” (14. јануар 1932 – 31. март 2018), који је најпре био фудбалер, потом успешaн кошаркаш, затим професор математике, шахиста, писац.   Љубомир Радивојевић Радивојевићи су пореклом из Рожаца, са Главаја и славе зимски Аранђеловдан. Љубомиров отац Драгић држао је под закуп Сандића механу у Пријевору, у коме се 25. децембра 1931. родио Љубомир, који је био једанаесто дете Велике и Драгића Радивојевића. Рођење деце у то време није се одмах пријављивало државној администрацији, тако да је Љубомиров долазак на свет званично регистрован 14. јануара 1932, и то је био и остао његов званичан датум   рођења.   Крајем 1932. Драгић Радивојевић са породицом долази у Чачак гд

ПРОФЕСОР АЛЕКСАНДАР НИКОЛИЋ (1924-2000) И ЧАЧАК

  Пуно је тога речено и написано о професору Александру Николићу, укључујући и његов боравак у Чачку, али када је у питању таква личност никада није превише ако се одређене информације понове у неком новом контексту. Наиме, Александар Николић је поред Боре Станковића, Небојше Поповића и Радомира Шапера један од очева југословенске и српске кошарке.   Николићи су пореклом из Брчког и били су веома богата породица. Александров отац Ђорђе бавио се трговином, поседовао је велика имања, банку и хотел у Брчком. Син му се сасвим случајно родио у Сарајеву 28. октобра 1924, када је његова трудна супруга Криста боравила код сестре. Основну школу завршио је у родном Брчком, где је са шест година почео да игра тенис, касније је учио и француски језик који је веома добро говорио.   Рано је остао без оца, да би 1936. прешао у Београд и уписао елитну Гимназију „Краљ Александар Карађорђевић” која је имала и интернат,   где се и упознао са кошарком. Била је то заслуга професора Милана Вукотића