Пређи на главни садржај

СУСРЕТ КОШАРКАША ЧАЧАНСКОГ „БОРЦА” И БЕОГРАДСКЕ „ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ” 7. АПРИЛА 1951. ГОДИНЕ

Прво гостовање „Црвене Звезде” у Чачку и меч са „Борцем” 7. априла 1951. била је прилика да Чачани на свом терену упореде своју екипу са тимом државног првака у коме је играло неколико репрезентативаца Југославије који су 1950. учествовали на Првом светском првенству у Аргентини. Наиме, кошарка је већ 1951. била најуспешнији колективни спорт у Чачку, и на тај начин постала је занимљивија од фудбала, који је у својој архаичној једноставности увек одушевљавао „народ”, омогућавао масовност и пажњу медија оставши на тај начин најпопуларнији спорт без конкуреције и без обзора на резултате.


Међутим, кошарка је у Чачку после Другог светског рата имала континуирани развој, потом и такмичарске успехе не само на нивоу Србије већ и Југославије (јуниори), што је пратила и локална штампа у дискурсу авантуре (лепота и спретност, снага и издржљивост, победе и порази, конкуренција и успех борбе међу мушкарцима, тима против тима), додатно подстичући популарност овог спорта, који није имао дугу традицију. Све је то омогућавало идентификацију „малог човека” са појединцима који су захваљујући свом таленту и истрајности доживели „успех”, чиме се истицала индивидуалност и демократичност „принципа учинка” усмерена ка конкуренцији. Кошарка у Чачку је на тај начин због својих успеха омогућавала бољу идентификацију него неки други спортови, посебно фудбал, што је обезбедило популарност.


То је и био један од разлога што је долазак кошаркаша „Црвене звезде” у Чачак 1951. био значајан догађај за варош која је имала тек нешто преко 12.000 становника. Домаћи кошаркаши дочекали су госте већ на Железничкој станици у Чачку, где је направљен и фотографски снимак сусрета са играчима „Црвене звезде” у којој је играло пуно репрезентативаца Југославије, попут Александра Геца. Јавност Чачак није била незадовољна због пораза „Борца”, јер је домаћи тим иако је изгубио са 50:28, повремено био равноправан са својим противником.




На фотографији која је снимљена 7. априла 1951. испред Железничке станице у Чачку стоје измешани играчи „Борца” и „Црвене звезде” слева надесно: Томислав Ристић, Бошко Аџић, Тулио Роклицер, Срећко Икодиновић, Милорад Соколовић, Трипко Аџић, Васа Стојковић, Александар Гец, Александра – Беба Гец, Борко Јовановић, Борислав Ћурчић, Дуле Јаковљевић, председник клуба Драгослав Зорић, Ђорђе Андријашевић, Боле Денић, Мићо Трифуновић, Станковић, Доцо Азањац, Цоне Марковић. Чуче слева надесно: Момчило Рисимовић, Муса Бјегојевић, Перо Симић, Драган Наумовић, Предраг Ристовић, Ацо Икодиновић и Нешо Радовановић.


 

 

 

Коментари

Популарни постови са овог блога

ПРВО ГОСТОВАЊЕ „БОРЦА” У ИНОСТРАНСТВУ 1955. ГОДИНЕ

  Данас живимо у свету који подразумева редовне утакмице кошаркашких клубова у међународним такмичењима, гостовања на европским турнирима, припремне мечеве у иностранству. Један од „задатака” спорта управо је и појачавање контакта између младих људи из различитих култура и држава.   Међутим, није све увек било тако. Југославија је после Другог светског рата имала убрзан развој физичке културе и спорта на совјетским начелима масовности и аматеризма, као саставном делу идеолошко-политичког утицаја на младе генерације с циљем каналисања енергије омладине према својим циљевима, али у једном затвореном друштву.   Све до 1948. Титова Југославија била је „шампион стаљинизма” у Источној Европи, да би после раскида са Стаљином тражила сопствени пут у социјализам, што је од 1950. условило и постепено отварање према западним либерално-капиталистичким земљама. Социјалистичка Југославија никада није била демократска земља, али је имала либералнији режим у односу на друге ком...

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЈОСИП ЈОЛЕ ФАРЧИЋ

Чувена изјава Крешимира Ћосића да се најбоља репрезентација Југославији прави од центара из Далмације и бекова из Чачка, потпуно се уклапа у каријеру Јосипа Фарчића.   Породица Фарчић пореклом је са Корчуле. Пре Другог светског рата упутили су се на рад у Македонију, одакле су их протерали Бугари 1941. године, па су отишли у Славонију.   Тако је Јосип Фарчић, пореклом из Далмације, рођен 1. јануара 1945. у Сарвашу, насељу у Осијечко-барањској жупанији данашње Републике Хрватске. Породица је после њега добила још два сина и три ћерке, али они се нису бавили спортом.   Јосип Фарић је као најстарије дете у породици постао подофицир ЈНА, са чиним водника. Стицајем околности распоређен је крајем 1962. у чачански гарнизон, што је одлучујуће утицало на његову спортску каријеру. У Чачку је добио надинак „Јоле”, да би га касније Београђани прекрстили у „Фаре”.   Наиме, управо у то време КК „Борац” активно је трагао за квалитетним центром како би конкурисали за у...

ИЗ ИСТОРИЈЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ : МАРИНКО МАШКО ПУРИЋ (1946-2003)

  Чачак је рано постао истински „град кошарке”, што је ка „игри испод обручева” привукло на стотине дечака и девојчица. Било је то време искреног аматеризма и неизмерне занесености према овом спорту, али и велике конкуренције. Уопште није било лако и једноставно постати првотимац „Борца”, нарочито на бековској позицији. Они који су успели у својој амбицији, захваљујући пре свега таленту раду и упорности, заувек су и обележили чачанску кошарку. Један од таквих играча био је  и Маринко Машко Пурић (3. мај 1946 – 20. јануар 2003). Пурићи потичу из села Радијевића код Нове Вароши. Старином су из ширег подручја југозападне Србије и славе Светог Стефана. Маринко је рођен у Чачку (отац фотограф Б ранислав – Брана Пурић 1920–1974 , мајка Зорк а Лијескић 1922-2007) . Од 1951. Маринко живи у кући у близини цркве , преко пута Мишовића . Место становања је на неки начин и одредило Маринкову каснију спортску каријеру, јер је било потпуно „нормално” да се као комшија Мишовића ...