Пређи на главни садржај

СУСРЕТ КОШАРКАША ЧАЧАНСКОГ „БОРЦА” И БЕОГРАДСКЕ „ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ” 7. АПРИЛА 1951. ГОДИНЕ

Прво гостовање „Црвене Звезде” у Чачку и меч са „Борцем” 7. априла 1951. била је прилика да Чачани на свом терену упореде своју екипу са тимом државног првака у коме је играло неколико репрезентативаца Југославије који су 1950. учествовали на Првом светском првенству у Аргентини. Наиме, кошарка је већ 1951. била најуспешнији колективни спорт у Чачку, и на тај начин постала је занимљивија од фудбала, који је у својој архаичној једноставности увек одушевљавао „народ”, омогућавао масовност и пажњу медија оставши на тај начин најпопуларнији спорт без конкуреције и без обзора на резултате.


Међутим, кошарка је у Чачку после Другог светског рата имала континуирани развој, потом и такмичарске успехе не само на нивоу Србије већ и Југославије (јуниори), што је пратила и локална штампа у дискурсу авантуре (лепота и спретност, снага и издржљивост, победе и порази, конкуренција и успех борбе међу мушкарцима, тима против тима), додатно подстичући популарност овог спорта, који није имао дугу традицију. Све је то омогућавало идентификацију „малог човека” са појединцима који су захваљујући свом таленту и истрајности доживели „успех”, чиме се истицала индивидуалност и демократичност „принципа учинка” усмерена ка конкуренцији. Кошарка у Чачку је на тај начин због својих успеха омогућавала бољу идентификацију него неки други спортови, посебно фудбал, што је обезбедило популарност.


То је и био један од разлога што је долазак кошаркаша „Црвене звезде” у Чачак 1951. био значајан догађај за варош која је имала тек нешто преко 12.000 становника. Домаћи кошаркаши дочекали су госте већ на Железничкој станици у Чачку, где је направљен и фотографски снимак сусрета са играчима „Црвене звезде” у којој је играло пуно репрезентативаца Југославије, попут Александра Геца. Јавност Чачак није била незадовољна због пораза „Борца”, јер је домаћи тим иако је изгубио са 50:28, повремено био равноправан са својим противником.




На фотографији која је снимљена 7. априла 1951. испред Железничке станице у Чачку стоје измешани играчи „Борца” и „Црвене звезде” слева надесно: Томислав Ристић, Бошко Аџић, Тулио Роклицер, Срећко Икодиновић, Милорад Соколовић, Трипко Аџић, Васа Стојковић, Александар Гец, Александра – Беба Гец, Борко Јовановић, Борислав Ћурчић, Дуле Јаковљевић, председник клуба Драгослав Зорић, Ђорђе Андријашевић, Боле Денић, Мићо Трифуновић, Станковић, Доцо Азањац, Цоне Марковић. Чуче слева надесно: Момчило Рисимовић, Муса Бјегојевић, Перо Симић, Драган Наумовић, Предраг Ристовић, Ацо Икодиновић и Нешо Радовановић.


 

 

 

Коментари

Популарни постови са овог блога

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЈОСИП ЈОЛЕ ФАРЧИЋ

Чувена изјава Крешимира Ћосића да се најбоља репрезентација Југославији прави од центара из Далмације и бекова из Чачка, потпуно се уклапа у каријеру Јосипа Фарчића.   Породица Фарчић пореклом је са Корчуле. Пре Другог светског рата упутили су се на рад у Македонију, одакле су их протерали Бугари 1941. године, па су отишли у Славонију.   Тако је Јосип Фарчић, пореклом из Далмације, рођен 1. јануара 1945. у Сарвашу, насељу у Осијечко-барањској жупанији данашње Републике Хрватске. Породица је после њега добила још два сина и три ћерке, али они се нису бавили спортом.   Јосип Фарић је као најстарије дете у породици постао подофицир ЈНА, са чиним водника. Стицајем околности распоређен је крајем 1962. у чачански гарнизон, што је одлучујуће утицало на његову спортску каријеру. У Чачку је добио надинак „Јоле”, да би га касније Београђани прекрстили у „Фаре”.   Наиме, управо у то време КК „Борац” активно је трагао за квалитетним центром како би конкурисали за улазак у Прву савезн

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЉУБОМИР РАДИВОЈЕВИЋ „ШАЈА” (1932-2018)

Прве генерације кошаркаша Чачак овај спорт су доживљавали као поље за забаву у слободно време, што се све претварало у продужену игру и дружење које је повезивало људе до њихове смрти. Већина њих је стекла и високо образовање и оставила значајан траг у свом граду. Међу такве особе свакако спада и Љубомир Радивојевић „Шаја” (14. јануар 1932 – 31. март 2018), који је најпре био фудбалер, потом успешaн кошаркаш, затим професор математике, шахиста, писац.   Љубомир Радивојевић Радивојевићи су пореклом из Рожаца, са Главаја и славе зимски Аранђеловдан. Љубомиров отац Драгић држао је под закуп Сандића механу у Пријевору, у коме се 25. децембра 1931. родио Љубомир, који је био једанаесто дете Велике и Драгића Радивојевића. Рођење деце у то време није се одмах пријављивало државној администрацији, тако да је Љубомиров долазак на свет званично регистрован 14. јануара 1932, и то је био и остао његов званичан датум   рођења.   Крајем 1932. Драгић Радивојевић са породицом долази у Чачак гд

ПРОФЕСОР АЛЕКСАНДАР НИКОЛИЋ (1924-2000) И ЧАЧАК

  Пуно је тога речено и написано о професору Александру Николићу, укључујући и његов боравак у Чачку, али када је у питању таква личност никада није превише ако се одређене информације понове у неком новом контексту. Наиме, Александар Николић је поред Боре Станковића, Небојше Поповића и Радомира Шапера један од очева југословенске и српске кошарке.   Николићи су пореклом из Брчког и били су веома богата породица. Александров отац Ђорђе бавио се трговином, поседовао је велика имања, банку и хотел у Брчком. Син му се сасвим случајно родио у Сарајеву 28. октобра 1924, када је његова трудна супруга Криста боравила код сестре. Основну школу завршио је у родном Брчком, где је са шест година почео да игра тенис, касније је учио и француски језик који је веома добро говорио.   Рано је остао без оца, да би 1936. прешао у Београд и уписао елитну Гимназију „Краљ Александар Карађорђевић” која је имала и интернат,   где се и упознао са кошарком. Била је то заслуга професора Милана Вукотића