Прве генерације кошаркаша Чачак овај спорт су доживљавали као поље за забаву у слободно време, што се све претварало у продужену игру и дружење које је повезивало људе до њихове смрти. Већина њих је стекла и високо образовање и оставила значајан траг у свом граду. Међу такве особе свакако спада и Љубомир Радивојевић „Шаја” (14. јануар 1932 – 31. март 2018), који је најпре био фудбалер, потом успешaн кошаркаш, затим професор математике, шахиста, писац.
Љубомир Радивојевић
Радивојевићи су пореклом из Рожаца, са
Главаја и славе зимски Аранђеловдан. Љубомиров отац Драгић држао је под закуп Сандића
механу у Пријевору, у коме се 25. децембра 1931. родио Љубомир, који је био
једанаесто дете Велике и Драгића Радивојевића. Рођење деце у то време није се
одмах пријављивало државној администрацији, тако да је Љубомиров долазак на
свет званично регистрован 14. јануара 1932, и то је био и остао његов званичан
датум рођења.
Крајем 1932. Драгић Радивојевић са
породицом долази у Чачак где је добио посао болничара у Чачанској болници, а
Велика Радивојевић почела је да ради у Фабрици хартије. Љубомир је основну школу
(1942) и Гимназију завршио у Чачку (1952), а затим уписао Природно-математички
факултет у Београду, где је студије математике завршио 22. априлa 1962. године.
Спорт је био главни „кривац” за продужено
студирање. Љубомир Радивојевић је најпре почео да игра фудбал у ФК „Борцу”, потом
и на студијама у екипи САСК-а, фудбалској екипи ПМФ-а. Из „фудбалских
дана” понео је надимак „Ловрија”, потом је у фамилији добио надимак „Шаља” који
је преименован у „Шаја” када је почео да игра кошарку.
Играчи КК „Борца” снимљени 1958. на „Желовом” игралишту (с лева): Љубомир „Шаја” Радивојевић, Свето Ћерамилац, Никола „Рокли” Милошевић Мићо „Гус” Ковачевић, Бранко „Циле” Цицварић
Иако је најпре био фудбалер, кошарка је зa Љубомира Радивојевића брзо
постала основни спорт, тако да је за КК „Железничар”
играо укупно седам сезона (1951-1957), да би последњу годину играчке каријере
провео у редовима КК „Борца” (1958). За „Борац” је играо и пар утакмица у лето
1959. године. Било је то време када су такмичарско-резултатски аспекти спорта
били у другом плану у односу на игру и дружење. Ипак, било је и одређених
успеха, јер је „Шаја” Радивојевић био у тиму КК „Железничара” који је 1954. постао
првак Српске лиге, али није успео да у квалификацијама уђе у Прву југословенску
лигу. Са „Борцем” 1958. није успео да на турниру у Београду, у конкуренцији
београдског „Железничара”, новосадске „Војводине”, и крагујевачке „Заставе” (која
била прва), оствари пласман у Прву југословенску лигу.
КК „Борац” 1958. на стадиону КК „Железничар” у Чачку. Горњи ред: А. Јаковљевић, С. Стефановић, Р. Савковић, А. Стефановић, Н. Јековић, Р. Трипковић, С. Копривица. Доњи ред: Љ. Радивојевић, М. Ковачевић, С. Ћерамилац, Б. Цицварић, Н. Мишовић
Био је веома смирен играч, али је повремено
испољавао буран темперамент, као на утакмици „Железничара” и крагујевачког „Радничког”
(47:42) у
Чачку 1955. године. Тада је нокаутирао судију незадовољан његовом
одлуком да га искључи из игре, па је следећих 10 месеци имао суспензију играња.
Пошто се кошарка у то време играла на отвореним теренима у пролећним и летњим
данима, суспензију је највећим делом издржао током зимске паузе.
Играчи КК „Борца” Пећке патријаршије у Метохији (1958), пред утакмицу са тимом „Будућности” из Пећи: Радивојевић, Јањушевић, Денић, Андре Симон (није кошаркаш), Качар, Стефановић, Јековић, Нешовановић, Цицварић (на снимку се не виде Н. Мишовић и Петаковић)
Такви догађаји нису били чести, а кошаркаши
у Чачку били су популарнији него други спортисти, како по елеганције игре, тако
и по образовању, па су стадиони и утакмице били значајни друштвени догађаји и
прилика за дружење и упознавање младих људи, момака и девојака. Наиме, пола
сата пред почетак утакмица са озвучења пуштана је тада популарна забавна музика
(домаћи шлагери, италијанске канцоне, француске шансоне, али и амерички џез,
потом и зачетници рокенрола), затим су најављивани играчи који су се током
утакмица трудили да ефектним потезима задиве публику, што је све заједно повећавало
њихову популарност у граду. Тако је и Љубомир Радивојевић на „Желовом” игралишту
упознао своју будућу супругу Радмилу Ковачевић, која је касније завршила
економију и радила у СДК-а. Њен отац Крста Ковачевић пре рата био краљев
гардиста и већ 1943. отишао је из Југославије и остатак живота провео у Канади.
Радмилина мајка Зорка, иначе пореклом из Врања, живела је са две ћерке у Чачку.
Љубомир „Шаја” Радивојевић, Небојша „Неле” Стојковић и Виде Новаковић испред павиљона „Цвијете Зузарић” у Београду 50-их година двадесетог века
Љубомир Радивојевић је са Радмилом добио
два сина, Павла (1958-2019) и Миодрага (1963). Обојица су завршила Грађевински
факултет у Београду, с тим да је млађи дипломирао на смеру геодезије. Старији
син Павле бавио се кошарком, и био је у генерацији КК „Железничара” која је
1976. освојила јуниорску титулу првака Југославије. Иначе, Љубомир Радивојевић
био је и рођени ујак познатом чачанском кошаркашу Славку „Кемпу” Смиљанићу.
Одмах по дипломирању Љубомир Радивојевић
почиње да ради у Планском одељењу Фабрике хартије у Чачку, где остаје две
године (1961-1963), да би 1963. постао професор математике и нацртне геометрије у
чачанској Гимназије, где је без прекида радио све до пензионисања 14. јануара
1997. године. Генерације чачанских гимназијалаца памте га пре свега као доброг професора, који је између осталог водио и шаховску секцију. Поред тога непрекидно је писао и објавио
приче у „Чачанском гласу”, које су потом преточене у неколико књига „Гарсон је
имао душу” (2012), „Доброта душе” (2014), „Омаж Русима професорима чачанске
Гимназије” (2015).
Професори Гимназије у Чачку и кошаркаши: Бранко Цицварић и Љубомир Радивојевић
Истовремено никада није напустио кошарку.
Имао је положен испит за кошаркашког тренера и судију (међу првима у Чачку),
неколико година био је делегат на утакмицама. Седамдесетих и осамдесетих година
20. века био је и у управи КК „Борца”. Савременици су забележили да је био „доживотни кошаркашки залуђеник, болесник и баскет зависник” (Зоран
Цоко Антоновић). КК „Железничар” доделио му 1999. „Повељу захвалности” поводом 50
година од оснивања клуба.
Љубомир Радивојевић „Шаја” преминуо је 31.
марта 2018. и сахрањен је на гробљу у Чачку
Коментари
Постави коментар