Пређи на главни садржај

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ДРАГАН ЂУКИЋ

Када је у питању кошарка, Чачак је одувек био познат по одличним бековима. Један од играча који се није уклапао у ово правило био је центар Драган Ђукић.

 

 

Ђукићи су пореклом из Пећи у Метохији, старином из Црне Горе. Блиски су рођаци са чувеним режисером Радивојем Лолом Ђукићем Вукман Ђукић, официр ЈНА, и његова супруга Стана добили су четворо деце. Синове Драгана и Жижу и ћерке Биљану и Нацу. Драган је рођен 1949. и кошарку је почео да игра у Чачку за КК „Железничар”.

 

У то време „Желе” је водио њен играч Миодраг Марјановић који је са Ђукићем пуно радио. Проводили су „дане и ноћи” тренирајући. Драган Ђукић је тако за КК „Железничар” одиграо две сезоне (1966-1967). Већ у почетком 1967. КК „Борац” је желео да доведе Ђукића, што је изазвало љутњу „Желоваца”. На крају је Ђукић ипак прешао у „Борац” и за нови тим наступио у септембру 1967. године.

 


Драган Ђукић, први здесна на обе фотографије, као играч КК „Железничара” из Чачка на гостовању у Нишу


За КК „Борац” играо је три сезоне (1967-1970) у време када су Чачани озбиљно спремали свој тим да можда и освоји првенство Југославије. Ђукић је био велико појачање, што је потврдиле и његова игра за јуниорску репрезентацију Југославије на Балканском првенству у Румунији (Хунедоари) 1967. године (златна медаља), и на Европском првенству у Шпанији (Виго) 1968. године (сребрна медаља). Исте 1968. позван је да игра за сениорску репрезентацију Југославије на Балканском првенству у Турској (Измир), где је освојио златну медаљу.

 

Јуниорска кошаркашка репрезентација Југославије 1968.

Све је то била потврда да је Чачак добио квалитетног центра, што су показивале и првенствене утакмице, нарочито оне са „Задром”, у којима је Ђукић био равноправан играч са Крешимиром Ћосићем. Иначе, Задар је са својим кошаркашким клубом био модел спортског успеха који су Чачани хтели да понове у Србији, и да после Зрењанина постану други град који је изван Београда успео да освоји кошаркашко првенство Југославије.

 

Радмило Мишовић и Драган Ђукић на клупи поред Западне Мораве у Чачку

Међутим, београдски клубови имали су већу политичку и сваку другу друштвену моћ, тако да је Драган Ђукић прешао у КК „Партизан” крајем 1970. у коме је играо укупно шест сезона (1971-1976), и на 139 утакмица постигао укупно 841 кош, просечно 6,1 по мечу. Било је то време када је КК „Партизан” постепено правио шампионски тим, у коме су играчи из Чачка (Фарчић, Ђукић, Кићановић) имали важну улогу. Коначно КК „Партизан” је у сезони 1975/1976. освојио своје прво кошаркашко првенство Југославије. Чачани то никада нису успели.

 

Драган Ђукић, са бројем „8” на дресу,  као играч КК „Партизана” из Београда у сезони 1971/1972.

Драган Ђукић је на Балканском првенству 1975. у Румунији (Букурешт) освојио златну медаљу, и после тога није позиван да игра за репрезентацију за коју је на укупно 10 утакмица постигао 37 кошева. У Првој савезној кошаркашкој лиги Југославије одиграо је осам првенстава, и на 173 утакмице постигао укупно 1.072 коша. 


Драган Ђукић је имао доста проблема са кичмом, што му је омело каријеру, али други здравствени проблеми били су озбиљнији. Трагично је окончао свој живот почетком осамдесетих година двадесетог века.




Коментари

Популарни постови са овог блога

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЈОСИП ЈОЛЕ ФАРЧИЋ

Чувена изјава Крешимира Ћосића да се најбоља репрезентација Југославији прави од центара из Далмације и бекова из Чачка, потпуно се уклапа у каријеру Јосипа Фарчића.   Породица Фарчић пореклом је са Корчуле. Пре Другог светског рата упутили су се на рад у Македонију, одакле су их протерали Бугари 1941. године, па су отишли у Славонију.   Тако је Јосип Фарчић, пореклом из Далмације, рођен 1. јануара 1945. у Сарвашу, насељу у Осијечко-барањској жупанији данашње Републике Хрватске. Породица је после њега добила још два сина и три ћерке, али они се нису бавили спортом.   Јосип Фарић је као најстарије дете у породици постао подофицир ЈНА, са чиним водника. Стицајем околности распоређен је крајем 1962. у чачански гарнизон, што је одлучујуће утицало на његову спортску каријеру. У Чачку је добио надинак „Јоле”, да би га касније Београђани прекрстили у „Фаре”.   Наиме, управо у то време КК „Борац” активно је трагао за квалитетним центром како би конкурисали за улазак у Прву савезн

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЉУБОМИР РАДИВОЈЕВИЋ „ШАЈА” (1932-2018)

Прве генерације кошаркаша Чачак овај спорт су доживљавали као поље за забаву у слободно време, што се све претварало у продужену игру и дружење које је повезивало људе до њихове смрти. Већина њих је стекла и високо образовање и оставила значајан траг у свом граду. Међу такве особе свакако спада и Љубомир Радивојевић „Шаја” (14. јануар 1932 – 31. март 2018), који је најпре био фудбалер, потом успешaн кошаркаш, затим професор математике, шахиста, писац.   Љубомир Радивојевић Радивојевићи су пореклом из Рожаца, са Главаја и славе зимски Аранђеловдан. Љубомиров отац Драгић држао је под закуп Сандића механу у Пријевору, у коме се 25. децембра 1931. родио Љубомир, који је био једанаесто дете Велике и Драгића Радивојевића. Рођење деце у то време није се одмах пријављивало државној администрацији, тако да је Љубомиров долазак на свет званично регистрован 14. јануара 1932, и то је био и остао његов званичан датум   рођења.   Крајем 1932. Драгић Радивојевић са породицом долази у Чачак гд

ПРОФЕСОР АЛЕКСАНДАР НИКОЛИЋ (1924-2000) И ЧАЧАК

  Пуно је тога речено и написано о професору Александру Николићу, укључујући и његов боравак у Чачку, али када је у питању таква личност никада није превише ако се одређене информације понове у неком новом контексту. Наиме, Александар Николић је поред Боре Станковића, Небојше Поповића и Радомира Шапера један од очева југословенске и српске кошарке.   Николићи су пореклом из Брчког и били су веома богата породица. Александров отац Ђорђе бавио се трговином, поседовао је велика имања, банку и хотел у Брчком. Син му се сасвим случајно родио у Сарајеву 28. октобра 1924, када је његова трудна супруга Криста боравила код сестре. Основну школу завршио је у родном Брчком, где је са шест година почео да игра тенис, касније је учио и француски језик који је веома добро говорио.   Рано је остао без оца, да би 1936. прешао у Београд и уписао елитну Гимназију „Краљ Александар Карађорђевић” која је имала и интернат,   где се и упознао са кошарком. Била је то заслуга професора Милана Вукотића