Радослав Раде Шљивић један је од најбољих чачанских кошаркаша-шутера. Према свом спортском потенцијалу он није био слабији од најславнијих кошаркаша Чачак, што касније није потврдио каријером у најпрестижнијим клубовима, али је зато био и остао веома поштован играч у свом завичају, што је на крају ипак најважније.
Рођен је у Чачку 7. августа 1957, где је заврши основну и средњу школу. Шљивићев отац доселио се у Чачак из Подунаваца код Врњачке Бање као железнички радник (старином су са Косова). Од ране младости био је упућен на кошаркашко игралиште код Железничке станице у Чачку, као простор за дружење, упознавање са кошарком и тадашњим чачанским играчима. Док је био дечак помагао је у тренинзима Миодрагу Марјановићу Марјану (додавао је лопту) који је дневно упућивао око 1.000 шутева на кош.
Пресудну улогу у кошаркашком сазревању Радослава Шљивића (као и ставовима према животу), имао је тренер Александар Ацо Јањић (Прељина, 3. фебруар 1936 – Београд, 6. фебруар 2008), који је радио као наставник физичког васпитања у Чачку и Београду. Пре тога је играо кошарку у КК „Железничар” из Чачка (1958-1963). После завршетка играчке каријере радио је као тренер само са млађим категоријама играча. Имао је одлучујући утицај на развој Радослава Шљивића као и многих других кошаркаша, попут Владимира Андроића у Чачку, или Александра Саше Ђорђевића у Београду. Јањић је иначе са кадетима „Железничара” освојио првенство Југославије 1972, да би 1974. били прваци Србије. Јуниорски тим „Железничара” који је оформио постао је првак Југославије 1976. године. Треба истаћи да је успех „Желових” кадета из 1972. заправо прва југословенска титула коју је освојила било која кошаркашка селекција из Чачка.
Радослав Шљивић је целу своју каријеру провео у „Желу” за кога је одиграо укупно 11 првенстава. Од 1974. до 1983, после чега је имао паузу током служења војске, и поново од 1984. до 1986. године у време када је „Железничар” био члан „Б” лиге Југославије. Као кадет „Железничара” освојио је првенство Југославије 1972, и то је поновио са јуниорима 1976. године. На турниру кошаркашких нада у Француској 1978. проглашен је за најбољег играча. Освајао је више пута титулу првог стрелца на многим турнирима. Ипак, са „Желом” није успео да освоји титулу првака „Б” лиге Југославије у којој је на свим првенственим утакмицама постигао је око 3.300 поена. Чувени српски и југословенски тренер Слободан Пива Ивковић (1937-1995) позвао га је да игра у Београду, али Шљивић се брзо вратио у Чачак и „Желе”. Није се много трудио ни да пређе у „Борац”. После женидбе прекинуо је да игра кошарку.
Без обзира што целу своју каријеру провео у КК „Железничар” који је био члан Друге југословенске лиге („Б” лига), Шљивић је остао запамћен као један од важних кошаркаша из Чачка. Имао је веома прецизан и изграђен скок-шут, и био је једна од најбољих стрелаца у тадашњој држави. У првенству „Б” лиге Југославије у сезони 181/1982. био је најбољи стрелац (589 кошева на 22 утакмице, просечно 26,8 по мечу). Оно што је важно истаћи, овај резултат је постигнут пре него што су уведене „тројке”. Иначе, Шљивић је уврштен и у „идеалну” петорку свог „Жела” поред Кићановића и Ћурчића који су имали богатије каријере.
Кошарка није само „сува” статистика, већ динамична игра која људе повремено измести из „реалног” живота, а умешност играча и поједини потези годинама се памте и препричавају. Радослав Шљивић је имао више таквих тренутака, а први је свакако доживео већ као средњошколац. Наиме, као ученик школе „Бранко Милошевић Металац” (Школа ученика у привреди - ШУП) чији је кошаркашки тим тренирао чувени стари кошаркаш „Борца” Милутин Ковачевић Гус, Шљивић је 1979. одиграо утакмицу против Техничке школе у Чачку која се потом дуго препричавала. Био је то меч у коме су за Техничку школу играли касније познати кошаркаши Андроић, Јојић, Курћубић, а тренирао их је Александар Ацо Јањић са којим су освојили прво место на школском такмичењу у Србији. Иначе, школска такмичења увек су са ученике најважнија, јер је то надметање у оквиру исте генерације са дечацима из истог града, пред публиком која се лично познаје. Свако ко је одиграо макар једну такву утакмицу, или је само посматрао, зна о чему се ради. Шљивић је тада постигао невероватних 88 кошева од 89 за свој тим, али је Техничка школа победила ипак са два поена разлике (91:89). Већ тада је било јасно какав је шутерски потенцијал у питању.
Али, није увек најважније дати велики број кошева, иако то статистике редовно сугеришу. Понекад је и један кош одлучујући. Радослав Шљивић је имао и такво искуство. Наиме, у сезони 1980/1981. када су и „Желе” и „Борац” играли „Б” лигу Југославије други по реду градски дерби припао је кошаркашима „Железничара”, али на такав начин да се преокрет годинама памтио. Радослав Шљивић је буквално у последњој секунди дао кош из „корнера”, и донео победу свом тиму (91:90), после чега су га навијачи носили на рукама. Била је то прва победа „Жела” над „Борцем” после 17 дугих година. На следећу се чекало више од две деценије.
Шљивић је после завршетка играња кошарке професионално радио на железници, али је имао тренерску каријеру (1987-2000). Кадети „Железничара” које је тренирао 1995. били су четврти у Србији.
Са супругом Бранком, родом из Угриноваца код Горњег Милановца (такође из породице која је радила на железници), Радослав Шљивић је добио синове Милоша (који је кошаркашки тренер) и Марка. Радослав Шљивић као пензионер и данас са супругом живи у Чачку.
Коментари
Постави коментар