ЗАБОРАВЉЕНИ КОШАРКАШИ ЧАЧКА : СЛАВОЉУБ КЕМПО СМИЉАНИЋ (1931-2004)

Педесете године XX века биле су веома важне за развој чачанске кошарке. Међу значајне играче тога доба, али и тренере млађих категорија, спадао је и Славољуб Кемпо Смиљанић (20. април 1931 – април 2004).

Смиљанићи из Чачка старином потичу са Златибора и славе Ђурђиц. После сеобе са Златибора у село Висибабу код Пожеге почели су да славе Светог Луку. Седморица браће Смиљанић долазе у Чачак почетком XX века, у коме су створили породице, капитал и углед.  Поседовали су пекару, млин, стругару, стовариште, подрум за пиће. После 1945. сва имовина је национализована.

Милан Смиљанић, један од седморице браће, после рата радио је као обичан пекар. У браку са Милијаном Радивојевић  (чији је најмлађи брат Љубомир Шаја Радивојевић 1931-2018 касније постао познати кошаркаш Чачка), добио је двојицу синова: Славољуба и Михајла.

Живели су и расли у чувеној чачанској „кошаркашкој авлији“ преко пута градске поште (иза куће Пушељића), у којој је кошарку заволело пуно играча који су оставили траг у овој игри (Слободан Гордић, Слободан Цоња Копривица, Мирко Дробњак, Милан Курћубић, индиректно и Дуле Радовић).

Славољуб, кога су звали и Славко Кемпо, рано је почео да тренира кошарку у „Борцу”. Као и сви дечаци из његове генерације најпре се окушао у фудбалу. Једном приликом играо је (сасвим случајно у неформалној припремној утакмици) центарфора „Борца” против подмлатка београдског „Партизана” и дао пет голова. Фудбалом се успешно бавио његов млађи брат Михајло, који је био одличан бек „Борца. Звали су га „Мали Кемпо”. Прерано је преминуо 10. децембра 1987. године.

Славољуб Смиљанић био је и добар атлетичар и постизао за своје време солидне резултате у скоку у вис. Играо је и одбојку, а савременици су запамтили да је поседовао одличне рефлексе и што је за сваку спортску екипу важно - ведар дух.

На крају се одлучио за кошарку и играо на позицији бека. Није постизао много кошева, али је зато први у Чачку почео да „закуцава” лопту у кош (1951), што и није било чудно јер је имао одличан одраз због бављења атлетиком. Био је и одличан одбрамбени играч и организатор игре.

Стицајем околности играо је у исто време када је његов рођени ујак Љубомир „Шаја“ Радивојевић наступао за „Железничар”, тако да су градски дербији имали и црту породичног ривалитета.

Још док је био играч почео је да се бави тренерским послом. Са јуниорима „Борца” у то време радио је Александар Стефановић, а пионире је водио Славољуб Кемпо Смиљанић који је био и први тренер Радмилу Мишовићу.

Активно играње кошарке за „борац” прекинуле студије историје на Универзитету у Скопљу где је упознао Глорију Станковић (1932-2021) коју је оженио и преселио се у њен родни Ниш. Тако је Славољуб постао Нишлија. Предавао је историју, а једно време је био и директор средње Машинско-техничке школе.

За време студија у Скопљу играо је за „Работнички” а после доласка у Ниш једно време је био тренер „Студента”. Славољубов и Глоријин син јединац Братислав завршио је грађевински факултет, није се бавио кошарком али јесте скијањем и то на подстицај Александра Стефановића из Чачка.

Славољуб Кемпо Смиљанић умро је у Нишу, граду за који се везао после женидбе, где је и сахрањен 2004. године.