АЛЕКСАНДАР СТЕФАНОВИЋ : ПРОФЕСОР СА МОРАВЕ

Један од најзаслужнијих људи зашто је Чачак данас у правом смислу „град кошарке” свакако је Александар Стефановић, који је овом спорту посвећен већ читавих 75 година. Био је играч, тренер, делегат, функционер, професор физичког васпитања и педагог, спортски радник, новинар, публициста и по свему што је радио прави Чачанин који нема проблема са скромношћу. Иако је рођен давног 31. октобра 1931. године, он и данас поседује оптимизам, ентузијазам и енергију што га је красило од ране младости.

 

Стефановићи потичу из драгачевског села Горачића, у коме и данас живи фамилија која носи презиме Стевановић. Славе Светог Николу. Пореклом су са тромеђе Херцеговине, Црне Горе и Санџака одакле се у 18. веку досељавају у Драгачево. Током 19. века породица је носила презиме Стевановић, да би од Милована (1871- 1934) презиме преименовано у Стефановић, што је његова грана породице задржала. Милован Стефановић је са Крстином Радоњић (1871-1934) из Рогаче добио четири сина и четири кћерке. Један од његових синова, Радич Стефановић (1901-1969), већ са 11 година долази у Чачак где је учио занат код трговца Белопавловића. Потом је са Ђорђем Павловићем и Радојицом Јовановићем отворио ортачку трговинску радњу на месту где се данас у Чачку налази књижара „Службеног гласника”. Потом је отворио самосталну радњу у некадашњој Кнез Михаиловиј улици у Чачку (налазила се између данашњих робних кућа „Партизан” и „Партизанка”, паралелно са Скадарском улицом,) где се бавио мануфактуром и бакалуком. После Другог светског рата комунисти су му одузели радњу, у којој је наставио да ради, али као запослени радник друштвеног трговинског предузећа „Стјеник".

 

Радич Стефановић је 1929. саградио породичну кућу у улици која је касније носила назив Гепратова (1936-1946), да би је после Другог светског рата преименовали у  Лоле Рибара (1946-1992). У последњих 30 година то је Улица Светозара Марковића. Радич је 1930. године оженио Ружу Ћирковић (1909-1947) са којом је добио три сина: Александра (1931), Радослава-Рашка (1932-1990) и Слободана-Боба (1936). Ружа је преминула у 38 години, тако да је Радич, кога су звали „Бели”, сам подизао три сина, којима је пренео љубав према стицању образовања, читању књига, али и спорту.

 

Александар Стефановић је основну школу завршио у Чачку у Државној народној школи Војводе Степе, која је после Другог светског рата преименована у  Основну школу „Милица Павловић”. Потом је похађао шест разреда Гимназије у Чачку, а затим завршио Фискултурну школу у Земуну. Добио је стипендију Комитета за фискултуру НР Србије, па се током школовања сам издржавао. Имао је намеру да настави школовање, уписао је Факултет за физичку културу, али није добио стипендију, па је почео да ради. Касније се дошколовавао уз посао. Вишу тренерску школу - одсек кошарка завршио је у Сарајеву (1967), где и завршио и Факултет за физичку културу (1975). Поред тога похађао је семинаре за учитеље пливања и учитеље скијања. Школу новинарства завршио је у редакцији Југословенског спортског листа „Спорт”. Војску је служио у Школи резервних официра пешадије у Билећи (1956), потом у Осијеку. Има чин резервног мајора ЈНА.

 

Спорт је у потпуности испунио живот Александра Стефановића. Најпре је тренирао фудбал у чачанском „Борцу” (1946). Међутим, већ следеће године почео је да тренира и кошарку као ученик Гимназије, која је у Чачку била средиште ширења овог спорта. Убрзо су и његова млађа браћа почела да тренирају кошарку. Александар је као ученик Гимназије био и учесник 11. свесоколског слета у Прагу (1948).

 

Кошарка је ипак била приоритетна, нарочито после одласка на школовање у Земун (1949). Тада је почео да игра за јуниоре КК „Партизана”, а годину дана касније и јуниоре КК „Црвене звезде” у коју га је довео Ладислав Демшар. Међутим, на позив Бола Денића враћа се у „Борац” који је следеће године постао прволигаш, што је поновљено 1954. године. Боле Денић је  имао велико поверење у Александра Стефановића, међу првима га је вратио из Београда у Чачак и дао му велику слободу игри, тако да је 1952. био први стрелац тима. Опроштајну утакмицу, пред одлазак у војску, одиграо је септембра 1956. године. Стефановић је током овог периода био и тренер јуниорске екипе „Борца”. Било је то време када су мушку кошарку играли само момци из Чачка, јер у екипи „Борца” у то време није било „странаца”, кошаркаша из других градова или са села.

 

Још док је био активан играч почео је да се бави тренерским послом. Најпре је тренирао женску екипу, потом пионире и јуниоре „Борца”. Тренер првог тима КК „Борца” постао је после одласка Бола Денића, и на том месту је провео више од једне деценије (1960-1970), са кратком паузом у сезони 1967/68. Слободно се може рећи да је Александар Стефановић имао огромне заслуге за стварање победничке екипе „Борца” која је 1966. ушла у Прву југословенску кошаркашку лигу, а Чачак потврдио да је заиста „град кошарке”. Заправо, заједно са Болом Денићем био је једна од „очева” кошарке у Чачку. Стефановић је у почетку тренерски занат учио управо од Бола Денића, потом и многих других тренера чији је рад пратио (Ранка Жеравице, Боре Ценића, Пиве Ивковића, Бате Ђорђевића, Мирка Новосела, Александра Николића). Никако не треба заборавити да је Стефановић био „сам свој мајстор”, јер је радио без било ког помоћника, не само тренера, већ и физиотерапеута, статистичара, масера и свега онога без чега је незамислива данашња кошарка. Имао је велике заслуге и у организацији посла завршетка покривања „Хале крај Мораве”, која је постала прави „кошаркашки храм” Чачка. Водио је бригу и о домаћинском дочекивању новинара, дељењу поклона запосленима, стварању спомен-собе у просторијама „Борца”, пропагандном материјалу за публику.

 

Први тим „Борца” водио је на више од 300 утакмица, од којих 93 у Првој савезној југословенској лиги. Оно што је много важније успео је да селектује добру екипу „Борца“, нарочито чувену петорку:  Копривица, Мишовић, Пурић, Катанић и Дробњак. Афирмисао је и неколико кошаркаша који су постали сениорски репрезентативци Југославије: Предрага Катанића Катанца, Маринка Машка Пурића, Радивоја Жила Живковића, Јосипа Јола Фарчић, Драгана Ђукића. Потом и јуниорске репрезентативце Југославије (Садик Зејниловић Дида), затим и кандидате за јуниорску репрезентацију (Владимир Андрић Туцо, Милосав Видаковић - Мићо Видак), као и истакнуте прволигашке играче (Мирко Дробњак). За први тим „Борца” предложио је Радмила Мишовића још 1958, када је имао само 15 година, да би га касније најдуже тренирао. Од многих ствари које је започео као тренер „Борца” можда је најзанимљивија било стварање центара, јер је Чачак већ био познат по одличним бековима. У сваком случају Стефановић је увек имао поверење у младе кошаркаше, којима је давао шансу у тимовима које је водио. Није био заговорник „шаблонске” игре, тако да је допуштао импровизацију и маштовитост. Остао је познат по толеранцији и компромису, али и јасном ставу да је он тренер екипе и да на крају доноси коначне и извршне одлуке.

 

Међутим, већ 1970. напустио је тренерски посао који у његово време није био посебно плаћена делатност. Највећа награда било је активно учешће у једној динамичној игри, надметању са противницима и уживању у успеху, посебно открићу и обликовању младих кошаркаша. Стефановић је био прилично „засићен” кошарком у то време, тако да је сам инсистирао на својој смени. Није прихватио понуду КК „Борца” да постане професионални тренер, као што је одбио и сличне понуде из КСЈ-а у којима су му нудили прилику да се бави тренерским послом и у иностранству. Једноставно није желео да остави породицу у Чачку, у коме је наставио да живи и ради. Међутим, увек је остао присутан у „Борцу” радом са млађим категоријама играча, у управи и непрекидном подршком. И то у сваком тренутку, јер њему као изузетно вредном човеку формално „радно време” није значило ништа, јер је непрестано делао. Имао је велики утицај да посао тренера започну Слободан Цоња Копривица, Никола Мишовић Рокли, Маринко Машко Пурић, Дејан Џоли Мијатовић, Рашко Бојић, Миле Милић, Иван Џајић и Дарко Рајаковић. Поред тога био је саветник у крушевачком „Напретку”, „Такову” из Горњег Милановца и лучанској „Младости”. Тренирао је и „Драгачево” из Гуче и кошаркаше чачанске „Слободе”.

 

Поред играчке и тренерске кошаркашке каријере Александар Стефановић је оставио и неизбрисив траг као педагог. Одмах по завршетку фискултурне школе (1953) распоређен је за наставника у Тутин. Стицајем околности постао је наставник у чачанској Гимназији, у којој је радио од 15. новембра 1953. па све до 26. фебруара 1991. године. У истој школи радила су и његова браћа Радомир-Рашко и Слободан-Бобо, као и Рашкова супруга Душица. Сви су се бавили кошарком.

 

Александар Стефановић је поред рада у Гимназији хонорарно предавао и у чачанским средњим школама: Шумарској (1955-1956), Медицинској (1959-1962) и Техничкој (1960- 1961). Предавао је и на чачанској Вишој пољопривредној школи (1970-1972), Агрономском факултету (1978-1980) и Техничком факултету (1984-1988) и Педагошкој академији у Ужицу (1983-1984).

 

Ипак, његов рад је био најинтензивнији у Гимназији, где је основао Спортско друштво „Гимназијалац”, које је постизало запажене резултате на школским такмичењима. У сваком случају Стефановић се није усмеравао само на држање обавезних часова, већ је по разредима организовао турнире у малом фудбалу, кошарци, одбојци, рукомету, водио ђаке на кросеве, организовао их да помогну подизање кошаркашке хале 1969. године. Његови ученици редовно су учествовали на слетовима поводом обележавања државних празника и другим пригодама. Кроз деценијски педагошки рад стекао је велико искуство и стекао велику подршку својих ученика. Педагошки рад није остао непримећен, па је на предлог Наставничког већа чачанске Гимназије, Просветни савет СР Србије 25. јуна 1985. Александру Стефановићу за изузетне резултате постигнуте у васпитно-образовном раду доделио звање педагошког саветника за физичко васпитање.

 

Упоредо са радом у просвети Александар Стефановић је и даљње остао везан за спорт. Био је једно време и кондициони тренер ФК „Борца”, учествовао је у почецима развоја рукомета у Чачку (1958). Годинама је учио многе Чачане да скијају на Јелици, Руднику, Голији, Гочу, Копаонику, Похорју, Витранцу, Јахорини и Крањској гори. Пуне две деценије у Улцињу је учио пливању чачанске ђаке и децу предшколског узраста. У раној младости играо је тенис, касније је на Западној Морави учествовао и у покушајима да се игра ватерполо.

 

Ипак, највише је био везан за кошарку захваљујући којој је присуствовао Олимпијади у Риму (1960), Светском кошаркашком првенству у Љубљани (1970), Европском кошаркашком првенству у Казерти и Напуљу (1969) и Београду (1975), Балканском шампионату кошаркаша у Сарајеву (1972), Зимским олимпијским играма у Сарајеву (1984) и другим великим такмичењима. Када је  Чачак 1975. био домаћин 13. Балканског јуниорског кошаркашког првенства, место генералног секретара шампионата поверено је Александару Стефановићу. Био је и члан Извршног одбора Олимпијског комитета за школски спорт Србије, обављао је и функцију секретара СОФК-а Чачка.

 

Читаве две деценије био делегат на кошаркашким утакмицама (1973-1993), и уживао је велико поверење КСЈ. Тако је добио прилуку да буде и делегат на мајсторици за првака Југославије у Загребу (1986), када је „Задар” победио домаћу „Цибону”, тада актуелног првака Европе.

 

Посебан сегмент каријере Александра Стефановића је новинарство. Још док је био активан играч почео је да пише спортске извештаје за „Чачански глас”(1954), а тим послом се бави и данас. Први чланак за „Спорт” објавио је годину дана касније, а сарадња је настављена у следећих пола века, све до гашења овог листа (2016). Извештавао је за више од 25 новинских и електронских медија: ЈСЛ „Спорт”, „Вечерње новости”, „Дневник” и „Дело” (Љубљана), „Дневник” и „Мађар со” (Нови Сад), „Нова Македонија” (Скопље), „Ослобођење” (Сарајево), „Чачански глас”, „Рилиндија” и „Јединство” (Приштина), „Побједа” (Подгорица), „Ђиганто дел баскет” (Италија), „Франкфуртске вести” (Немачка), „Нишке новине”, ТВ Загреб, Радио Београд, Радио Нови Сад, Радио Чачак, ТВ Чачак, ТВ Галаксија 32, СОС канал, Радио М, Радио Џенарика, Танјуг. Годинама је на Радио Чачку уређивао и водио емисије „Данас и сутра на спортским теренима” (суботом) и „Извештаји и приче са спортских терена” (понедељком). Сарађивао је са стручним часописом „Физичка култура”, који излази у Београду од 1950. године. За ТВ Чачак смислио је, уредио и водио 25 телевизијских емисија о чачанским спортским легендама (2009).

 

Највише је писао о фудбалском и кошаркашком клубу „Борац”. О фудбалском клубу написао је преко око 1.750 чланака, а о кошаркашком преко 1.660, као и стотине чланака о другим спортским клубовима. Важно је истаћи да је Ацо Стефановић са истим ентузијазмом извештавао са свих утакмица, како прволигашких, тако и са мечева у нижеразредним лигама. Поседовао је непресушну енергију и увек је писао и јавно говорио са великом сигурношћу и оптимизмом, и јасном намером да афирмише клубове из свог завичаја.

 

Био је и званични спикер на утакмицама Фудбалског клуба „Борац”, Кошаркашког клуба „Борац”, коњичким тркама на хиподрому, мото-кросу на Јељену. Као новинар и извештач пратио је Фудбалски клуб „Борац” на базичним припремама, али и међународним такмичењима.

 

Био је иницијатор оснивања Удружења спортских новинара града Чачка и Моравичког округа, потом и председник читавих дванаест година (2007-2018). Од оснивања Удружења спортских новинара Моравичког округа (2011) Стефановић је и председник ове организације. Пет година био је члан Извршног одбора и потпредседник Удружења спортских новинара Србије. Пет година провео је као члан жирија који је проглашавао најбољег спортисту Србије.

 

Александар Стефановић је аутор три књиге: КОШ НА ОБАЛИ МОРАВЕ (1995), ГОДИНА ЈУБИЛЕЈА - ТО ЈЕ ЧАЧАНСКА КОШАРКА (1996), ЧАЧАНСКИ СПОРТИСТИ ГОВОРЕ (2021); и коаутор једне књиге: СПОРТСКИ ВОДИЧ КРОЗ ЧАЧАК (2004). Био је први, и дуго времена једини хроничар чачанске кошарке. Суштински, Александар је сам по себи био жива историја чачанске кошарке, коју су допуњавала и његова млађа браћа Радослав Рашко и Слободан Бобо Стефановић.

 

У свим јавним наступима истицао је важност своје породице, нарочито супруге. Александар Стефановић је 1957. оженио банкарску службеницу Љиљану Раилић (1935), која потиче из учитељске породице Раилић. Њен отац Радован (1899-1944) погинуо је за време рата, тако да је Љиљана (четврто најмлађе дете) живела са мајком Косаром (1900-1963) у Чачку, где је морала да се веома рано запосли у Служби друштвеног књиговодства. У пензију је отишла 1990. године. Александар и Љиљана започели су породични живот у стану поред цркве, потом у стану које је супруга добила од своје установе 1962. у Улици Бате Јанковића, да би се 2006. уселили у стан који је подигнут на плацу њихове породичне куће у Улици Светозара Марковића.

 

Александар и Љиљана добили су 1959. ћерку Лидију, која је завршила Медицински факултет у Београду (1983). Посветила се здравственој нези деце и стекла звање примаријуса педијатра-пулмолога. Удала се за колегу Драгана Сагића, редовног професора радиологије на Медицинском факултету у Београду и лекара на клиници „Дедиње”, са којим је добила кћерку Јелену која је завршила Медицински факултет у Београду (2013). Специјализирала је анестезиологију и ради у Клиничком центру „Дедиње". Удала се за колегу Стефана Лешановића (ортопед), са којим је 2018. добила кћерку Јулију.

 

Дуготрајан, истрајан и обиман рад Александра Стефановића није остао ненаграђен.  Добио је многа признања: Орден рада са сребрним зрацима (1975), Повељу Кошаркашког савеза југославије (1964), Златну плакету Кошаркашког савеза Југославије - на прослави 25 година кошаркашког спорта и 20 година од оснивања КСЈ (1969), Златну значка КК „Борац” (1975), Златну плакету ЈСЛ„Спорт"(1985), Златну плакету Фудбалског клуба „Борац" (1986), Награду за животно дело коју додељују спортски новинари Чачка (1992), Плакету Савеза Србије за бодибилдинг, фитнес, бодифитнес и аеробик (2007), Наградом за дописника године Удружења спортских новинара Србије (2007) Децембарску награду Чачка, највише признање које град додељује заслужним појединцима и установама (2010), Награду за животно дело коју додељује Удружење спортских новинара Србије (2011), Мајску награду Спортског савеза Србије (2012), Награду Удружења спортских новинара Чачка за вишедеценијски допринос развоју спорта у граду Чачку (2014), Плакету Фудбалског савеза града Чачка за значајан допринос афирмацији спорта (2017), Награду Удружења спортских новинара Чачка легенди чачанског спорта, спортског новинарства и педагошког умећа (2018). Добио је и Златну плакету Кошаркашког савеза Србије, а у родном граду је проглашен за најуспешнијег професора физичког васпитања.

 

Са пуно добрих разлога и повода написано је много новинских и интернет текстова о Александру Стефановићу, потом снимљено неколико озбиљних радио и телевизијских емисија. Др Светислав Љ. Марковић, публициста, кошаркашки ентузијаста и професор на Катедри за машинство Техничког факултета у Чачку, објавио је и веома садржајну књигу о Александру Стефановићу, под насловом „ПРОФЕСОР СА МОРАВЕ” (2019).

 

Александра Стефановића Чачани углавном знају по надимку Ацо „Пуш”, скраћеници од имагинарне титуле „Председника удружења швалера”, али га озбиљно ословљавају са „професор”, јер је оставио неизбрисив траг у чачанској Гимназији. По свом пореклу, каријери и целокупном животу Ацо Стефановић је један од живих спортских симбола Чачка, кога је на дуже време напуштао само у два наврата. Први пут када је учио Средњу фискултурну школу у Земуну (1949-1953), а други током служења војног рока у ЈНА (1956-1957). Још увек је активан, способан и спреман да покрене или помогне сваку иницијативу за унапређење завичаја. Као и у свих претходних девет деценија.