Пређи на главни садржај

ЗАБОРАВЉЕНИ КОШАРКАШИ ЧАЧКА : НИКОЛА ЈЕКОВИЋ

 

Чачанска кошарка је шездесетих година XX века дала велики број талентованих играча. Међу одличне шутер тога доба спадао је и Никола Јековић, који би данас највероватније добио и титулу најбољег „шестог играча”, као што се то ради у Америци.

 


Јековићи потичу из села Вранића код Чачка и славе Ђурђевдан. Љубинко Јековић (1900-1976) оженио је Софију Новитовић из Атенице са којом је добио троје деце: Радмилу (1934), Николу (29. април 1939) и Станка (1941-2005). Породица се из Вранића селу у Кључку улицу у Чачку, јер је Љубинко добио посао у „Фабрици хартије”.

 

Тако је Никола Јековић одрастао у крају са пуно деце која су се од малена бавила неким спортом, највише фудбалом. Међутим, Никола се одлучио за кошарку, како због друштва, тако и због близине „Желовог” терена. Вежбао је и код своје куће где је имао кош без табле, што је условило да изгради невероватно прецизан шут. Као и многи други чачански кошаркаши тога доба и Никола Јековић је играо рукомет, у клубу „Младост”

 

Кошарку је почео да тренира у „Железничару” 1955. године. Припадао је генерацији Прева Вучићевића и Аца Јањића. Тренирао га је Предраг (Драган) Курћубић, на чији савет је 1957. прешао у „Борац” са којим је исте године учествовао на првенству Србије. Била је то генерација у којој су били Цоња Копривица, Лаћо Трипковић, Ћопица Вугарчић, браћа Нешовановићи, Стојан Качар и Радмило Мишовић. Никола Јековић је играо на позицији крила. Носио је надимак „Кица”.

 




Већ 1959. тренер Боле Денић уврстио га је у први тим „Борца” у коме је играо закључно са 1970. годином. Носио је дрес са бројем „9” и упамћен је као изузетно прецизан стрелац, кошаркашки „снајпериста”. Играо је у време Радмила Мишовића, Цоње Копривице, касније Ћамиле Ћелошевића и Машка Пурића, познатих чачанских кошаркаша и одличних стрелаца, тако да уопште није било лако доћи у прилику да се уђе у игру.

 

На кошаркашку каријеру Николе Јековића изразито негативно је утицао одлазак у војску (ЈНА), у којој је провео две године (1961-1963), од тога шест месеци на полуострву Синај у мировној мисији раздвајања израелских и арапских војних снага. Тада је био капитен одбојкашке и кошаркашке репрезентације наше војске на том подручју.


 

По повратку у „Борац” био је део тима који се 1965. квалификовао за Прву југословенску кошаркашку лигу, што је поновљено и 1968. године, од када чачански тим постаје стабилан прволигаш. Управо те године Николина мајка Софија погинула је прелазећи пругу, што га је тешко погодило. Једно време престао је да тренира, а две године касније и да игра кошарку.


После прекид спортске каријере није се више везивао за кошарку. Никола Јековић је завршио ОШ „Милица Павловић” у Чачку. Потом није имао континуирано школовао, већ се оспособио за ВКМ мајстора. Од 1959. званично је запослен у чачанском предузећу „Литопапир” у коме је 1980. имао и тешку повреду шаке. Пензионисао се 1997. године.

Иако се није ангажовао у кошарци, ипак није потпуно напустио спорт. Био је тренер женске екипе „Литопапира”, читаве две деценије (1980-2000).

 


Никола Јековић је у браку са Миленом Павловић (1953-2019) добио ћерку Софију (1974), која се удала и има два сина. Стицајем околности Никола је остао једини кошаркаш и спортиста у својој породици.

 

Када је напустио кошарку (1970) почео је активно да се бави голубарством. Првих година редовно је одлазио и на такмичења, касније због обавеза то није могао да ради, али јато никада није распродао. Никола и данас има голубове које са љубављу гаји испред свога стана код „Фабрике хартије” Чачку.

 

 

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

ПРВО ГОСТОВАЊЕ „БОРЦА” У ИНОСТРАНСТВУ 1955. ГОДИНЕ

  Данас живимо у свету који подразумева редовне утакмице кошаркашких клубова у међународним такмичењима, гостовања на европским турнирима, припремне мечеве у иностранству. Један од „задатака” спорта управо је и појачавање контакта између младих људи из различитих култура и држава.   Међутим, није све увек било тако. Југославија је после Другог светског рата имала убрзан развој физичке културе и спорта на совјетским начелима масовности и аматеризма, као саставном делу идеолошко-политичког утицаја на младе генерације с циљем каналисања енергије омладине према својим циљевима, али у једном затвореном друштву.   Све до 1948. Титова Југославија била је „шампион стаљинизма” у Источној Европи, да би после раскида са Стаљином тражила сопствени пут у социјализам, што је од 1950. условило и постепено отварање према западним либерално-капиталистичким земљама. Социјалистичка Југославија никада није била демократска земља, али је имала либералнији режим у односу на друге ком...
Постави коментар
Прикажи све

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЈОСИП ЈОЛЕ ФАРЧИЋ

Чувена изјава Крешимира Ћосића да се најбоља репрезентација Југославији прави од центара из Далмације и бекова из Чачка, потпуно се уклапа у каријеру Јосипа Фарчића.   Породица Фарчић пореклом је са Корчуле. Пре Другог светског рата упутили су се на рад у Македонију, одакле су их протерали Бугари 1941. године, па су отишли у Славонију.   Тако је Јосип Фарчић, пореклом из Далмације, рођен 1. јануара 1945. у Сарвашу, насељу у Осијечко-барањској жупанији данашње Републике Хрватске. Породица је после њега добила још два сина и три ћерке, али они се нису бавили спортом.   Јосип Фарић је као најстарије дете у породици постао подофицир ЈНА, са чиним водника. Стицајем околности распоређен је крајем 1962. у чачански гарнизон, што је одлучујуће утицало на његову спортску каријеру. У Чачку је добио надинак „Јоле”, да би га касније Београђани прекрстили у „Фаре”.   Наиме, управо у то време КК „Борац” активно је трагао за квалитетним центром како би конкурисали за у...
Постави коментар
Прикажи све

ИЗ ИСТОРИЈЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ : МАРИНКО МАШКО ПУРИЋ (1946-2003)

  Чачак је рано постао истински „град кошарке”, што је ка „игри испод обручева” привукло на стотине дечака и девојчица. Било је то време искреног аматеризма и неизмерне занесености према овом спорту, али и велике конкуренције. Уопште није било лако и једноставно постати првотимац „Борца”, нарочито на бековској позицији. Они који су успели у својој амбицији, захваљујући пре свега таленту раду и упорности, заувек су и обележили чачанску кошарку. Један од таквих играча био је  и Маринко Машко Пурић (3. мај 1946 – 20. јануар 2003). Пурићи потичу из села Радијевића код Нове Вароши. Старином су из ширег подручја југозападне Србије и славе Светог Стефана. Маринко је рођен у Чачку (отац фотограф Б ранислав – Брана Пурић 1920–1974 , мајка Зорк а Лијескић 1922-2007) . Од 1951. Маринко живи у кући у близини цркве , преко пута Мишовића . Место становања је на неки начин и одредило Маринкову каснију спортску каријеру, јер је било потпуно „нормално” да се као комшија Мишовића ...
Постави коментар
Прикажи све