Чачанска
кошарка је шездесетих година XX века дала велики број талентованих играча. Међу
одличне шутер тога доба спадао је и Никола Јековић, који би данас
највероватније добио и титулу најбољег „шестог играча”, као што се то ради у
Америци.
Јековићи
потичу из села Вранића код Чачка и славе Ђурђевдан. Љубинко Јековић (1900-1976)
оженио је Софију Новитовић из Атенице са којом је добио троје деце: Радмилу
(1934), Николу (29. април 1939) и Станка (1941-2005). Породица се из Вранића селу у Кључку
улицу у Чачку, јер је Љубинко добио посао у „Фабрици хартије”.
Тако је
Никола Јековић одрастао у крају са пуно деце која су се од малена бавила неким
спортом, највише фудбалом. Међутим, Никола се одлучио за кошарку, како због
друштва, тако и због близине „Желовог” терена. Вежбао је и код своје куће где
је имао кош без табле, што је условило да изгради невероватно прецизан шут. Као
и многи други чачански кошаркаши тога доба и Никола Јековић је играо рукомет, у
клубу „Младост”
Кошарку
је почео да тренира у „Железничару” 1955. године. Припадао је генерацији Прева
Вучићевића и Аца Јањића. Тренирао га је Предраг (Драган) Курћубић, на чији
савет је 1957. прешао у „Борац” са којим је исте године учествовао на првенству
Србије. Била је то генерација у којој су били Цоња
Копривица, Лаћо Трипковић, Ћопица Вугарчић, браћа Нешовановићи, Стојан Качар и Радмило
Мишовић. Никола Јековић је играо на позицији крила. Носио је надимак „Кица”.
Већ 1959. тренер Боле Денић уврстио га је у први тим „Борца” у коме је играо закључно са 1970. годином. Носио је дрес са бројем „9” и упамћен је као изузетно прецизан стрелац, кошаркашки „снајпериста”. Играо је у време Радмила Мишовића, Цоње Копривице, касније Ћамиле Ћелошевића и Машка Пурића, познатих чачанских кошаркаша и одличних стрелаца, тако да уопште није било лако доћи у прилику да се уђе у игру.
На кошаркашку каријеру Николе Јековића изразито негативно је утицао одлазак у војску (ЈНА), у којој је провео две године (1961-1963), од тога шест месеци на полуострву Синај у мировној мисији раздвајања израелских и арапских војних снага. Тада је био капитен одбојкашке и кошаркашке репрезентације наше војске на том подручју.
По
повратку у „Борац” био је део тима који се 1965. квалификовао за Прву југословенску
кошаркашку лигу, што је поновљено и 1968. године, од када чачански тим постаје
стабилан прволигаш. Управо те године Николина мајка Софија погинула је прелазећи
пругу, што га је тешко погодило. Једно време престао је да тренира, а две
године касније и да игра кошарку.
После прекид спортске каријере није се више везивао за кошарку. Никола Јековић је завршио ОШ „Милица Павловић” у Чачку. Потом није имао континуирано школовао, већ се оспособио за ВКМ мајстора. Од 1959. званично је запослен у чачанском предузећу „Литопапир” у коме је 1980. имао и тешку повреду шаке. Пензионисао се 1997. године.
Иако се није ангажовао у кошарци, ипак није потпуно напустио спорт. Био је тренер женске екипе „Литопапира”, читаве две деценије (1980-2000).
Никола
Јековић је у браку са Миленом Павловић (1953-2019) добио ћерку Софију (1974),
која се удала и има два сина. Стицајем околности Никола је остао једини кошаркаш
и спортиста у својој породици.
Када је
напустио кошарку (1970) почео је активно да се бави голубарством. Првих година редовно
је одлазио и на такмичења, касније због обавеза то није могао да ради, али јато
никада није распродао. Никола и данас има голубове које са љубављу гаји испред свога
стана код „Фабрике хартије” Чачку.
Коментари
Постави коментар