Пређи на главни садржај

ЗАБОРАВЉЕНИ КОШАРКАШИ ЧАЧКА : НИКОЛА ЈЕКОВИЋ

 

Чачанска кошарка је шездесетих година XX века дала велики број талентованих играча. Међу одличне шутер тога доба спадао је и Никола Јековић, који би данас највероватније добио и титулу најбољег „шестог играча”, као што се то ради у Америци.

 


Јековићи потичу из села Вранића код Чачка и славе Ђурђевдан. Љубинко Јековић (1900-1976) оженио је Софију Новитовић из Атенице са којом је добио троје деце: Радмилу (1934), Николу (29. април 1939) и Станка (1941-2005). Породица се из Вранића селу у Кључку улицу у Чачку, јер је Љубинко добио посао у „Фабрици хартије”.

 

Тако је Никола Јековић одрастао у крају са пуно деце која су се од малена бавила неким спортом, највише фудбалом. Међутим, Никола се одлучио за кошарку, како због друштва, тако и због близине „Желовог” терена. Вежбао је и код своје куће где је имао кош без табле, што је условило да изгради невероватно прецизан шут. Као и многи други чачански кошаркаши тога доба и Никола Јековић је играо рукомет, у клубу „Младост”

 

Кошарку је почео да тренира у „Железничару” 1955. године. Припадао је генерацији Прева Вучићевића и Аца Јањића. Тренирао га је Предраг (Драган) Курћубић, на чији савет је 1957. прешао у „Борац” са којим је исте године учествовао на првенству Србије. Била је то генерација у којој су били Цоња Копривица, Лаћо Трипковић, Ћопица Вугарчић, браћа Нешовановићи, Стојан Качар и Радмило Мишовић. Никола Јековић је играо на позицији крила. Носио је надимак „Кица”.

 




Већ 1959. тренер Боле Денић уврстио га је у први тим „Борца” у коме је играо закључно са 1970. годином. Носио је дрес са бројем „9” и упамћен је као изузетно прецизан стрелац, кошаркашки „снајпериста”. Играо је у време Радмила Мишовића, Цоње Копривице, касније Ћамиле Ћелошевића и Машка Пурића, познатих чачанских кошаркаша и одличних стрелаца, тако да уопште није било лако доћи у прилику да се уђе у игру.

 

На кошаркашку каријеру Николе Јековића изразито негативно је утицао одлазак у војску (ЈНА), у којој је провео две године (1961-1963), од тога шест месеци на полуострву Синај у мировној мисији раздвајања израелских и арапских војних снага. Тада је био капитен одбојкашке и кошаркашке репрезентације наше војске на том подручју.


 

По повратку у „Борац” био је део тима који се 1965. квалификовао за Прву југословенску кошаркашку лигу, што је поновљено и 1968. године, од када чачански тим постаје стабилан прволигаш. Управо те године Николина мајка Софија погинула је прелазећи пругу, што га је тешко погодило. Једно време престао је да тренира, а две године касније и да игра кошарку.


После прекид спортске каријере није се више везивао за кошарку. Никола Јековић је завршио ОШ „Милица Павловић” у Чачку. Потом није имао континуирано школовао, већ се оспособио за ВКМ мајстора. Од 1959. званично је запослен у чачанском предузећу „Литопапир” у коме је 1980. имао и тешку повреду шаке. Пензионисао се 1997. године.

Иако се није ангажовао у кошарци, ипак није потпуно напустио спорт. Био је тренер женске екипе „Литопапира”, читаве две деценије (1980-2000).

 


Никола Јековић је у браку са Миленом Павловић (1953-2019) добио ћерку Софију (1974), која се удала и има два сина. Стицајем околности Никола је остао једини кошаркаш и спортиста у својој породици.

 

Када је напустио кошарку (1970) почео је активно да се бави голубарством. Првих година редовно је одлазио и на такмичења, касније због обавеза то није могао да ради, али јато никада није распродао. Никола и данас има голубове које са љубављу гаји испред свога стана код „Фабрике хартије” Чачку.

 

 

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

ПИОНИРИ КОШАРКЕ У ЧАЧКУ : ЂОРЂЕ НИКОЛИЋ (1928-1993)

Прве године развоја кошарке у Чачку после Другог светског рата биле су одлучујуће за популарност овог спорта у граду на Западној Морави. Ентузијазам младих људи   и љубав према новој игри можда се најбоље може видети на примеру Ђорђа Николића (2. јун 1928 – 30. децембар 1993), играча и у исто време првог тренера „Борца”.   Николићи потичу из села Паковраћа и славе Светог Николу. Милосав Николић, земљорадник, виноградар и трговац вином и ракијом, добио је троје деце са Станицом Петровић из Доње Горевнице. Најстарији син Милан рођен је у Горевници, ћерка Милена у  Паковраћу , а најмлађи син Ђорђе у Чачку где су купили кућу.   Ђорђе је основну школу и Гимназију завршио у Чачку, потом и Технолошки факултет у Београду, као и његов брат Милан и сестра Милена. Брат Милан играо је фудбал у чачанском „Борцу”.   Кошарку је почео да игра већ 1945. године, да би до 1950. био истовремено играч и тренер „Борца”. Потом је прешао у новоосновани „Железничар” у коме је играо до к...
Постави коментар
Прикажи све

ЗАБОРАВЉЕНИ КОШАРКАШИ ЧАЧКА – РАНКО ЛАЋО ТРИПКОВИЋ (1939-2018)

Старије генерације чачанских кошаркаша нису били само спортисти, већ личности које су на много животних поља оставиле траг у родном граду. Један од таквих људи свакако је и Ранко Лаћо Трипковић (6. јун 1939 – 26. јун 2018).   Ранков отац Стеван рођен је 1904. у селу Злодолу које се налази између Бајине Баште и Ужица. У Чачак се доселио са свега 13 година и почео да ради у угоститељским објектима. Касније је био конобар. Оженио је Чачанку Наталију Милошевић, чији је отац био столар, са којом је 1939. добио сина Ранка. Живели су у Палилули, а после две године Наталија се разболела и преминула. Потом је Стеван узео за жену Ленку Пропадовић, са којом није имао деце. Тако је Ранка одгајила његова маћеха, коју је доживљавао и поштовао као праву мајку.   Ранко Лаћо Трипковић је основну школу и Гимназију завршио у родном граду. Иако није ишао Музичку школу одлично је свирао кларинет и познавао ноте. Започете студије никада није до краја окончао, јер је спорт било много важнији...
Постави коментар
Прикажи све

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЈОСИП ЈОЛЕ ФАРЧИЋ

Чувена изјава Крешимира Ћосића да се најбоља репрезентација Југославији прави од центара из Далмације и бекова из Чачка, потпуно се уклапа у каријеру Јосипа Фарчића.   Породица Фарчић пореклом је са Корчуле. Пре Другог светског рата упутили су се на рад у Македонију, одакле су их протерали Бугари 1941. године, па су отишли у Славонију.   Тако је Јосип Фарчић, пореклом из Далмације, рођен 1. јануара 1945. у Сарвашу, насељу у Осијечко-барањској жупанији данашње Републике Хрватске. Породица је после њега добила још два сина и три ћерке, али они се нису бавили спортом.   Јосип Фарић је као најстарије дете у породици постао подофицир ЈНА, са чиним водника. Стицајем околности распоређен је крајем 1962. у чачански гарнизон, што је одлучујуће утицало на његову спортску каријеру. У Чачку је добио надинак „Јоле”, да би га касније Београђани прекрстили у „Фаре”.   Наиме, управо у то време КК „Борац” активно је трагао за квалитетним центром како би конкурисали за у...
Постави коментар
Прикажи све