Пређи на главни садржај

ЗАБОРАВЉЕНИ КОШАРКАШИ ЧАЧКА : НИКОЛА ЈЕКОВИЋ

 

Чачанска кошарка је шездесетих година XX века дала велики број талентованих играча. Међу одличне шутер тога доба спадао је и Никола Јековић, који би данас највероватније добио и титулу најбољег „шестог играча”, као што се то ради у Америци.

 


Јековићи потичу из села Вранића код Чачка и славе Ђурђевдан. Љубинко Јековић (1900-1976) оженио је Софију Новитовић из Атенице са којом је добио троје деце: Радмилу (1934), Николу (29. април 1939) и Станка (1941-2005). Породица се из Вранића селу у Кључку улицу у Чачку, јер је Љубинко добио посао у „Фабрици хартије”.

 

Тако је Никола Јековић одрастао у крају са пуно деце која су се од малена бавила неким спортом, највише фудбалом. Међутим, Никола се одлучио за кошарку, како због друштва, тако и због близине „Желовог” терена. Вежбао је и код своје куће где је имао кош без табле, што је условило да изгради невероватно прецизан шут. Као и многи други чачански кошаркаши тога доба и Никола Јековић је играо рукомет, у клубу „Младост”

 

Кошарку је почео да тренира у „Железничару” 1955. године. Припадао је генерацији Прева Вучићевића и Аца Јањића. Тренирао га је Предраг (Драган) Курћубић, на чији савет је 1957. прешао у „Борац” са којим је исте године учествовао на првенству Србије. Била је то генерација у којој су били Цоња Копривица, Лаћо Трипковић, Ћопица Вугарчић, браћа Нешовановићи, Стојан Качар и Радмило Мишовић. Никола Јековић је играо на позицији крила. Носио је надимак „Кица”.

 




Већ 1959. тренер Боле Денић уврстио га је у први тим „Борца” у коме је играо закључно са 1970. годином. Носио је дрес са бројем „9” и упамћен је као изузетно прецизан стрелац, кошаркашки „снајпериста”. Играо је у време Радмила Мишовића, Цоње Копривице, касније Ћамиле Ћелошевића и Машка Пурића, познатих чачанских кошаркаша и одличних стрелаца, тако да уопште није било лако доћи у прилику да се уђе у игру.

 

На кошаркашку каријеру Николе Јековића изразито негативно је утицао одлазак у војску (ЈНА), у којој је провео две године (1961-1963), од тога шест месеци на полуострву Синај у мировној мисији раздвајања израелских и арапских војних снага. Тада је био капитен одбојкашке и кошаркашке репрезентације наше војске на том подручју.


 

По повратку у „Борац” био је део тима који се 1965. квалификовао за Прву југословенску кошаркашку лигу, што је поновљено и 1968. године, од када чачански тим постаје стабилан прволигаш. Управо те године Николина мајка Софија погинула је прелазећи пругу, што га је тешко погодило. Једно време престао је да тренира, а две године касније и да игра кошарку.


После прекид спортске каријере није се више везивао за кошарку. Никола Јековић је завршио ОШ „Милица Павловић” у Чачку. Потом није имао континуирано школовао, већ се оспособио за ВКМ мајстора. Од 1959. званично је запослен у чачанском предузећу „Литопапир” у коме је 1980. имао и тешку повреду шаке. Пензионисао се 1997. године.

Иако се није ангажовао у кошарци, ипак није потпуно напустио спорт. Био је тренер женске екипе „Литопапира”, читаве две деценије (1980-2000).

 


Никола Јековић је у браку са Миленом Павловић (1953-2019) добио ћерку Софију (1974), која се удала и има два сина. Стицајем околности Никола је остао једини кошаркаш и спортиста у својој породици.

 

Када је напустио кошарку (1970) почео је активно да се бави голубарством. Првих година редовно је одлазио и на такмичења, касније због обавеза то није могао да ради, али јато никада није распродао. Никола и данас има голубове које са љубављу гаји испред свога стана код „Фабрике хартије” Чачку.

 

 

Коментари

Популарни постови са овог блога

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЈОСИП ЈОЛЕ ФАРЧИЋ

Чувена изјава Крешимира Ћосића да се најбоља репрезентација Југославији прави од центара из Далмације и бекова из Чачка, потпуно се уклапа у каријеру Јосипа Фарчића.   Породица Фарчић пореклом је са Корчуле. Пре Другог светског рата упутили су се на рад у Македонију, одакле су их протерали Бугари 1941. године, па су отишли у Славонију.   Тако је Јосип Фарчић, пореклом из Далмације, рођен 1. јануара 1945. у Сарвашу, насељу у Осијечко-барањској жупанији данашње Републике Хрватске. Породица је после њега добила још два сина и три ћерке, али они се нису бавили спортом.   Јосип Фарић је као најстарије дете у породици постао подофицир ЈНА, са чиним водника. Стицајем околности распоређен је крајем 1962. у чачански гарнизон, што је одлучујуће утицало на његову спортску каријеру. У Чачку је добио надинак „Јоле”, да би га касније Београђани прекрстили у „Фаре”.   Наиме, управо у то време КК „Борац” активно је трагао за квалитетним центром како би конкурисали за улазак у Прву савезн

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЉУБОМИР РАДИВОЈЕВИЋ „ШАЈА” (1932-2018)

Прве генерације кошаркаша Чачак овај спорт су доживљавали као поље за забаву у слободно време, што се све претварало у продужену игру и дружење које је повезивало људе до њихове смрти. Већина њих је стекла и високо образовање и оставила значајан траг у свом граду. Међу такве особе свакако спада и Љубомир Радивојевић „Шаја” (14. јануар 1932 – 31. март 2018), који је најпре био фудбалер, потом успешaн кошаркаш, затим професор математике, шахиста, писац.   Љубомир Радивојевић Радивојевићи су пореклом из Рожаца, са Главаја и славе зимски Аранђеловдан. Љубомиров отац Драгић држао је под закуп Сандића механу у Пријевору, у коме се 25. децембра 1931. родио Љубомир, који је био једанаесто дете Велике и Драгића Радивојевића. Рођење деце у то време није се одмах пријављивало државној администрацији, тако да је Љубомиров долазак на свет званично регистрован 14. јануара 1932, и то је био и остао његов званичан датум   рођења.   Крајем 1932. Драгић Радивојевић са породицом долази у Чачак гд

ПРОФЕСОР АЛЕКСАНДАР НИКОЛИЋ (1924-2000) И ЧАЧАК

  Пуно је тога речено и написано о професору Александру Николићу, укључујући и његов боравак у Чачку, али када је у питању таква личност никада није превише ако се одређене информације понове у неком новом контексту. Наиме, Александар Николић је поред Боре Станковића, Небојше Поповића и Радомира Шапера један од очева југословенске и српске кошарке.   Николићи су пореклом из Брчког и били су веома богата породица. Александров отац Ђорђе бавио се трговином, поседовао је велика имања, банку и хотел у Брчком. Син му се сасвим случајно родио у Сарајеву 28. октобра 1924, када је његова трудна супруга Криста боравила код сестре. Основну школу завршио је у родном Брчком, где је са шест година почео да игра тенис, касније је учио и француски језик који је веома добро говорио.   Рано је остао без оца, да би 1936. прешао у Београд и уписао елитну Гимназију „Краљ Александар Карађорђевић” која је имала и интернат,   где се и упознао са кошарком. Била је то заслуга професора Милана Вукотића