СЛОБОДАН БОБО СТЕФАНОВИЋ : КОШАРКАШ, ПЕДАГОГ, МУЗИЧАР

Чачак сасвим сигурно није град кошарке само због резултата „Борца”, „Жела” и других клубова, мада ни они нису изостали (посебно у млађим категоријама), као и такмичарских успеха кошаркаша на појединачном нивоу у земљи и свету, већ и због људи који су осим бављења спортом на много других начина оставили дубок траг у животу свог родног места. Једнa од таквих личности је и Слободан Бобо Стефановић.

 

Породица Стефановић старином је из драгачевског села Горачићи и славе Никољдан. Радич Стефановић звани „Бели” (1901-1969) доселио се као дечак у Чачак, где је постао трговац. Оженио је Ружу Ћирковић (1909-1947) из Атенице са којом је добио три сина: Александра Аца (31. октобар 1931), Радомира Рашка (4. новембар 1932 - 7. јун 1990) и Слободана Боба (27. фебруар 1936).

 

Отац Радич имао је трговинску радњу у некадашњој Кнез Михаиловој улици у Чачку која данас не постоји. Пружала се трасом између данашњих робних кућа „Партизан” и „Партизанка”, паралелно са Скадарском улицом. Радњу је после 1945. узела нова власт, а Радич је наставио да у њој ради као обичан трговац у државној служби. Породична кућа налазила се у некадашњој Гепратовој улици, која је после 1945. добила име Лоле Рибара, а данас се зове Светозара Марковића. Радич се није поново оженио после смрти своје супруге Руже. Сам је водио бригу о три сина којима је усадио љубав према читању књига и бављењу спортом. Волео је глуму, музику, фудбал, а сви његови синови су завршили факултете и постали успешни кошаркаши.

 

Најмлађи син Слободан Бобо основну школу и Гимназију завршио је у Чачку, а студије енглеског језика на Филозофском факултету у Београду. Током служења војске био је у Артиљеријској школи за резервне официре у Задру.

 

Кошарку је почео да игра у пионирском тиму „Борца” 1951. на игралишту код Соколане. Његова старија браћа већ су се бавила овим спортом. Брзо је постао део јуниорског тима. Међутим, већ 1954. био је део екипе која је на турниру у Иванграду (Беране) изборила узлазак у Прву југословенску кошаркашку лигу. Добио је надимак „Гуштер”, јер је мало улазио у игри (сунчао се на клупи као „гуштер”). Било је то време када је „Борац” у недостатку свог терена наступао на „Желовом” игралишту. Прву лигу играли су само једну сезону, да би се у следећој деценији упорно трудили да клубу поврате прволигашки статус, јер се у самосвести Чачана већ тада усталило да су „град кошарке”. Било је то време многих турнира и квалификација у којима је стасала једна веома талентована генерација спортиста.

 

Тако је Бобо Стефановић био део екипе „Борца” која је 1955. учествовала на и на првом међународном турниру (Вијаређо, Италија), што је за младе људе из Чачка био велики доживљај. Тадашњи тренер и играч „Борца” био је Боле Денић, који је на сваком путовању настојао да едукује своје играче, отварајући им нове погледе на живот изван уског поља такмичарског спорта, без обзира да ли играју у Србији, Југославији или иностранству. После Бола Денића тренер „Борца” био је Ацо Стефановић, најстарији Бобов брат. Брат Рашко је рано напустио активно играње кошарке и започео каријеру кошаркашког судије.

 

У то време спортисти нису били професионалци, тако да је Бобо играње кошарке је ускладио са студијама енглеског језика, што је захтевало додатни напор, попут вишесатног путовања возом из Београда до Чачка и натраг. Било је то време потпуног аматеризма и великог ентузијазма који је подразумевао жртвовање, јер је клуб надокнађивао само трошкове путовања. Од 1957. па све до краја кошаркашке каријере (читаву деценију) био је и капитен КК „Борца”, у време када су окосницу тима чинили Цоња Копривица, Лаћо Трипковић, Радмило Мишовић.

 

Учествовао је у многим важним и преломним утакмицама, укључујући и чувени квалификациони турнир за улазак у Прву лигу у Иванграду (Беране) 1965. године. Било је то остварење давно постављеног циља, чиме је Чачку у следеће две деценије омогућено да се налази на мапи најзначајнијих кошаркашких центара Југославије. Повреда рамена условила је да се Бобо после 1966. опрости од активног играња кошарке. Није постао спортски функционер, а за заслуге у развоју спорта добио је и Медаљу рада (1975).

 

Бобо Стефановић се поред кошарке бавио и гимнастиком, одбојком, рукометом, скијањем, атлетиком, па и балетом у КУД „Абрашевић”. Завршио је и курс за кошаркашког тренера, али се није посветио овом послу.

 

Заправо, већ тада је имао стално занимање по коме је постао познат у Чачку. После доласка из војске 1961. запослио се као наставник енглеског језика у ОШ „Милица Павловић” у Чачку, где је био и први тренер Драгану Кићановићу који је играо за школски кошаркашки тим. Од 1970. ради као професор енглеског језика у чачанској Гимназији, где је предавао и дактилографију и теорију превођења. Започео је наставу енглеског језика у ОШ „Вук Караџић” и ОШ „Филип Филиповић”.

 

Од 1972. био је спољни сарадник Просветно-педагошког завода у Чачку, помагао је у настави енглеског језика у Гимназији у Горњем Милановцу и Школском центру у Гучи. Од 1992. био је стални судски тумач за енглески језик, потом заменик директора Гимназије (1994-1997), вршилац дужности директора Гимназије (1997). Предавао је енглески језик и на Вишој техничкој школи у Чачку (1995-2002), преводио текстове за многа чачанска предузећа. Пензионисао се 28. фебруара 2001. године, после 40 година стажа током којег је хиљадама младих људи дао основе енглеског језика, тако да је с правом добио и надимак „Бобо Енглез”.

 

Међутим, Бобо Стефановић је познат и као музичар. Већ као дечак узимао је часове гитаре код наставника музике Станка Холочека, који му је био и наставник кларинета у Нижој музичкој школи. Потом је био члан Народног, Дувачког и Великог класичног оркестра КУД „Абрашевић”. Одлазак на студије условио је престанак бављења музиком, да би 1970. почео да свира, али у КУД „Дуле Милосављевић – ’Желе’”, а затим је 1973. учествовао у формирању оркестра „Кумови” који био активан све до 1990. године. Осим у Чачку и западној Србији свирали су и широм некадашње Југославије, па и у иностранству. После разлаза „Кумова” свирао је у многим другим чачанским оркестрима („Стари град”, „Свилен конац чачански”, „Невен”, „Прим”, „Палилулац”). Већ од 1963. био је члан Удружења музичара џеза и забавне музике Србије, и Удружења естрадних уметника Србије „Мелос”. Бобо Стефановић је написао и књигу „Чачански акорди” (2011) о музици, музичарима, певачима и оркестрима свога града, коју је издао Народни музеј у Чачку, коме је годинама поклањао многе предмете за разне збирке.

 

Слободан Бобо Стефановић никада није бежао од после и обавеза, тако да је поред основног занимања, спорта и музике увек настојао да поштеним радом обезбеди пристојан живот себи, потом и породици. Већ као дечак од 12 година „ковао” је сандуке за јабуке, а са 13 радио са молерима, што је касније практиковао и као одрастао човек. Док је био студент куцао је скрипте. Сви су га запамтили као веома поузданог човека, личност која је у потпуности посвећену послу којим се у том тренутку бави.

 

Слободан Стефановић је 1961. оженио Ангелину Живодер (30. мај 1938) из Чачка са којом је 7. августа 1962. добио синове близанце Зорана и Драгана. Син Зоран био је члан јуниорске екипе „Борца” која је 1979. освојила титулу шампиона Југославије. Касније је играо кошарку за „Борац”, потом и „Црвену звезду”, у Сарајеву (где је студирао физичко васпитање) за „Железничар” и „Игман”, тренирао је неколико кошаркашких тимова. Предаје физичко васпитање у чачанској Гимназији. Зоранова ћерка Вела, која је завршила ФОН, живи и ради у Паризу (фирма „Лореал”), а ћерка Тина живи и ради у Сан Дијегу (САД). Завршила биомедицински инжењеринг у Њујорку на Инстититуту за технологију. Сада је мастер кинезиологије и помоћни одбојкашки тренер.

Други син Драган је завршио Природно-математички факултет, Одсек за туризам. Бавио се фолклором, играо је у АКУД „Бранко Крсмановић”, и пропутовао свет. Ради као менаџер у једној књижарској фирми у Новом Београду. Његов старији син Вук живи у САД и власник је плесног клуба у Самфорду код Њујорка. Други син Лука живи у Београду. И он се баве плесом.

 

Као и свих претходних осам деценија Слободан Бобо Стефановић је и даље активан, добре воље и спреман да изађе у сусрет свима који му се обрате. Тренутно активно помаже у прикупљању предмета и фотографија за будући Музеј кошарке, с тим да је документација коју је он сачувао убедљиво најпедантнија и најпрецизнија.