Чачански кошаркашки клуб „Борац” имао је пуно сјајних играча, али је само центар Мирко Дробњак играо највише утакмица у Првој југословенској савезној лиги.
Мирко
потиче из породице Дробњак која је пореклом из села Пријевора код Чачка и славе
Светог Јоакима и Ану (празнују се 22. септембра). Отац Бојан Дробњак преселио
се у Чачак 1945. и оженио Милунку Пешовић, родом из села Озрема код Горњег Милановца.
Бојан је радио у грађевинском предузећу „Каблар”, а Милунка у „Слободи”. Добили
су два сина, Гојка који је био официр и каријеру завршио са чином пуковника и Мирка, чувеног кошаркаша „Борца” из Чачка, који се родио 28. августа 1948. године.
Основну и
Средњу техничку школу Мирко је завршио у родном граду. Најпре је почео да тренира фудбал у „Борцу”,
одакле га је „одстранио” тренер Шкоба Филиповић јер није имао таленат за овај
спорт.
Кошарку
је почео да игра прилично касно, тек са 17 година. Наиме, иза Пушељића куће у
Чачку налазило се велико заједничко двориште („авлија”), у коме је био
постављен и један кош. Двориште је делила и породица Слободана Цоње Копривице,
а његов ујак из Италије послао им је гумену лопту „Пенсилванија”, једну од
првих која је дошла у Србију, што је за то време била посебна привилегија. Међу
дечацима који су играли кошарку био је и Мирко Дробњак, али они су могли под
кош тек пошто би игру завршили старији дечаци. Поштовао се ред.
Стицајем
околности гледао је један тренинг „Борца” на коме је било само девет играча.
Нису имали десетог како би попунили два тима, па су му понудили да игра са
њима, али само ако „закуца” лопту у кош, што је Мирко Дробњак и учинио. Имао је
снажан осећај сигурности када се нашао на терену, као да већ десет година
тренира кошарку. Сутрадан је дрско, и без званичног позива, дошао на тренинг
„Борца”.
Први
тренер био му је Александар Ацо Стефановић, кога је ценио као спортског педагога.
Када су у питању кошаркаши ценио је Радивоја Кораћа, јер је код њега све било
једноставно и ефикасно, као и код Радмила Мишовића.
Надимак „Кобац”
добио је од професора Аца Стефановић, јер је са 202 цм био у то време истакнут
центар. Наиме, средином 60-их година у чачанском „Борцу” почела је да тренира једна одлична генерација јуниора, коју је водио
некадашњи играч „Железничара” и „Борца”, Владе Ивковић. Из тог подмлатка у први тим су прелазили са мање или више успеха Зоран Јока, Мирко Дробњак, Садик „Дида” Зејниловић, браћа Стругаревић, Стево и Драган,
Мићо Видаковић, Љубо Радивојевић, браћа Матовић, Зоран Кривокапић, Мирослав
Краковић, Рашинац, Вујошевић. Поједни
су прешли у „Железничар”.
Овај подмладак био је основа тима
„Борца” који је 1967. постао
јуниорски вицешампион Југославије, када је „Црвена звезда” на
Малом Калемегдану у Београду била
прва са „Моком” Славнићем,
Сарјановићем, Ракочевићем, тренером Здравком Кубатом. Међу
онима који су се истакли у „Борцу” био је и Мирко Дробњак. Поред њега на овом
турниру играли су: С. Матовић, В.
Андрић, П. Матовић, М. Видаковић, Љ. Радивојевић, П. Стругаревић, С.
Зејниловић, С. Стругаревић, Д. Николић, Р. Живковић и М. Краковић.
Мирко Дробњак
имао је ту срећу да је, чим је почео да тренира кошарку, ушао у први тим „Борца”,
који баш 1966. године постаје стабилан прволигаш велике Југославије. Прву
званичну утакмицу за „Борац” одиграо је у Карловцу против њиховог
„Железничара”. У то време није био део прве петорке, али је после годину дана
постао први центар екипе. „Сменио” је Веља Нешовановића
у првом тиму, преузео од њега број „15” и са тим дресом
је отишао и у „пензију”.
Имао је
„урођен” осећај за шут, али је на њему истрајно радио. Тренирао је по два-три
сата шут са једнога места, са две лопте и пет-шест дечака који враћају лопте. У
то време утакмице су се још играле на отвореном терену, на асфалтној подлози,
што је кошарци давало једну другачију димензију, а публици нарочити амбијент.
Било је
то време изузетне популарности кошарке у Чачку, и огромног интереса јавности за
све утакмице, што је било условљено и квалитетом играча и утакмица. Зато су кошаркаши
били поштовани у Чачку, што им је доносило многе привилегије, али не и
материјалну накнаду у данашњем смислу.
Већ 1968.
године Мирко Дробњак је званично почео да ради у грађевинском предузећу „Каблар”
у Краљеву, где је путовао сваког дана возом и враћао се у Чачак. Од 1972. па до
пензије 2008. радио је у осигуравајућем друштву „Дунав” у Чачку. За све то време
редовно је тренирао и играо кошарку, што је био велики напор и напрезање.
Мирко
Дробњак играо је за КК „Борац” у низу тринаест година (1966-1979). Потом је
прешао у комшијски КК „Железничар” у коме је играо две сезоне (1979-1981), да би
се у „Борац” поново вратио 1981. године и одиграо једну сезону у Првој савезној
лиги. Потом је као ветеран прешао у „Младост” из Лучана, где је две године био играч
и тренер, али касније се није посветио овом позиву. Док је био у „Младости”
тренирао је Жељка Танасковића (1967), који је касније као одбојкаш имао
изузетне репрезентативне успехе.
Мирко Дробњак
се свечано и симболично опростио од кошарке на утакмици „Борца” са сарајевском
„Босном” 7.
септембра 1985. године. Био је то турнир
поводом четири деценије од оснивања „Борца” на коме су осим домаћина
учествовали „Босна”, „Цибона” (клубови „побратими”) и „Раднички” из Београда.
За укупно
16 година проведених у „Борцу” Мирко Дробњак је одиграо све утакмице свога
клуба и није изостао ни са једног тренинга. Никада није доживео повреду, нити
је био болестан. Међу свим играчима КК „Борца” Дробњак је рекордер по броју
одиграних сезона у Првој југословенској савезној лиги. Играо је укупно 14
првенстава и на 296 утакмица постигао 3.347 кошева. По много чему то је
изузетно кошаркашко постигнуће, јер су на нивоу целе некадашње Југославије само
Ђерђа, Марцелић, Маровић, Ражнатовић и Логар играли на више првенстава. Када се
рачунају утакмице у свим лигама најбољи стрелац „Борца” је Радмило Мишовић, а
Мирко Дробњак је други.
Било је
то време велике конкуренције међу играчима на југословенском простору, тако да
и поред несумњивих квалитета Мирко Дробњак никада није позван да игра за
репрезентацију Југославије. Тренери су га 1972. и 1973. године оценили као шестог,
односно седмог играча првенства. Играо је за „Исток” 1975. на утакмицама „Исток-Запад”
југословенске лиге, где су у репрезентацији „Истока” били играчи из Србије,
Македоније и Црне Горе, а „Запада” из Босне и Херцеговине, Хрватске и Словеније. Управо
1974. и 1975. биле су врхунац његове каријере.
Увек је
играо чврсто и оштро, што су знали сви противнички играчи. Посебно оштар био је
у дуелима против Драгана Капичића из „Црвене звезде”, али у принципу никога
није „штедео”. Оштрину, непосредност
и снагу испољавао је и у свакодневном животу. Нема много „стажа” као кошаркашки
функционер. Две године био је технички руководилац КК „Борца”,
потом и председник Скупштине КК „Борац".
Награду
за животно дело уручило му је Удружења спортских новинара Града Чачка.
Оженио се
већ 1972. године. Са супругом Драгицом, девојачки Војиновић, добио је ћерку Јелену
(1972) и сина Ивана(1975). Јелена је била талентована атлетичарка, државни
рекордер у трчању на 100 метара са препонама и завршила је Факултет за физичко
васпитање. Син Иван завршио је вишу тренерску школу и 2001. године са пионирима
чачанског „Борца” освојио првенство СР Југославије (Србија и Црна Гора). И
касније је имао успехе са кадетима и јуниорима. Синови ћерке Јелене, Вук и Урош
баве се тенисом.
Мирко Дробњак
се као пензионер бави пчеларством, а у слободно време игра шах и чита.
Коментари
Постави коментар