ПИОНИРИ КОШАРКЕ У ЧАЧКУ - БРАЋА АЛЕКСАНДАР И СРЕЋКО ИКОДИНОВИЋ

Први кораци у развоју кошарке у Чачку не могу се замислити без осврта на живот и рад Александра Икодиновића (26. децембар 1929 – 4 мај 2015) и његовог брата Срећка Икодиновића (8. март 1931 – 3. мај 2003) .

Браћа Ацо и Срећко Икодиновић

Чачанска породица Икодиновић пореклом је из драгачевског села Тијања и славе Св. Николу. Милутин Икодиновић доселио се у Чачак 1911, најпре да „изучи занат трговца”, што је постао, да би после велике економске кризе 1929. затворио радње, али је затим запослио у Војнотехничком заводу. Оженио је Славку Протић, пореклом из свештеничке породице из Гуче. Имали су укупно четворо деце. Александар Ацо родио се 26. децембра 1929, а његов брат Срећко 8. марта 1931. године. Имали су и брата и сестру (близанце), али они су веома рано преминули. Непосредно по ослобођењу Југославије 1945. године Ацов и Срећков отац Милутин Икодиновић је „нестао”. Заувек је остало неразјашњено где га је нова власт ликвидирала, у Чачку, или на граници према Италији где се запутио због покушаја обнове бављења трговином. Тако је Славка Икодиновић остала сама са два малолетна сина и издржавала се шивењем.

Породица Икодиновић живела је у центру данашњег Чачка, где су браћа Ацо и Срећко завршили основну школу и Гимназију. Обојица су потом завршили студије географије на Природно-математичком факултету у Београду, али стицајем околности факултет је најпре уписао млађи брат Срећко.

Најстарија сачувана фотоградфија са кошаркашког игралишта код Соколског дома у Чачку из 1945. године: Дуле Јаковљевић, Александар Икодиновић, Срећко Икодиновић, Доцо Азањац, Моцо Гајић, Ацо Јелесијевић, Милета Ђурић, Драган Силађи, Жико Михаиловић, Влајо Зељић

Са кошарком су се упознали код Соколане, где су у лето 1944. почеле да се организују одбојкашке утакмице. Браћа Икодиновић су се са осталом децом из краја „врзмала” око Соколане где су најчешће играли фудбал, нешто ређе одбојку. Стицајем околности гледали су једну од првих кошаркашких утакмица у Чачку, између „Борца” и екипе Шапца, коју је домаћи тим добио резултатом 4:2. Кошарка је у то време била потпуно другачији спорт од данашњег, а на импровизованим земљаним неутабаним и неравним теренима, какав је био код Соколане, није било основних услова за игру. Међутим, за децу попут браће Икодиновић бављење спортом било је много више од игре, заправо начин живота, а клуб је доживљаван као део проширене породице, што је у њиховом случају, пошто су рано остали без оца, имало додатно значење и вредност. Поред кошарке играли су и шах.

Тако су Ацо и Срећко Икодиновић упознали кошарку коју су играли са једном фудбалском лоптом коју су убацивали у тада још примитивне конструкције коша. Није било ни адекватне опреме, па се играло у ципелама, често и босих ногу, а лопта се када је било кишно време квасила па је била тешка да би се са њом тренирало, а још теже играло у званичним утакмицама. Браћа Икодиновић су већ 1945. као омладинци постали део кошаркашке секције Спортског друштва „Борац”, да би касније играли и за сениорски тим.

 

Кошаркаши „Борца” стадиону „Црвене звезде” у Београду (Мали Калемегдан) 1947. године: Срећко Икодиновић, Дуле Јаковљевић, Цоле Стишовић, Трипко Аџић, Драгић Јовановић, Мишо Чукић, Јежо Пантелић и Ацо Икодиновић 

Кошарка је у Чачку била један потпуно нови спорт, без традиције, и највише се ширила у Гимназији где су 1947. постављени кошеви. Исте године у Чачку је гостовала репрезентација Босне и Херцеговине која је била на пропутовању за Скопље. Задржали су се један дан и одиграли меч са кошаркашима „Борца”. Иако је утакмица изненада и брзо организована, ипак је дошло пуно гледалаца. Репрезентација Босне и Херцеговине лако је победила „младу и неискусну екипу” „Борца” са 37:29. Јавност је и поред пораза била веома задовољна, јер се екипа „Борца” добро показала што је сведочило да кошарка добро напредује у Чачку у коју су од првих дана као играчи „Борца” били укључени Ацо и Срећко Икодиновић.

 

Водич за првенство (турнир) НР Србије у кошарци, одиграно 1948. у Београду (Мали Калемегдан) 

Велики успех „Борца” 1948. било је освајање првог места у „ужој Србији”, што им је отворило пут да се пласирају на турниру у Зрењанину, квалификацијама за одлазак у Београд где се на новом турниру одлучивао првак Народне Републике Србије. Тим „Борца” у конкуренцији јачих екипа као што су били „Црвена Звезда”, „Металац”, „Пролетер”, „Јединство” није имао шансе и на крају су били последњи. Али то је за све играче било ново и важно искуство. Актери свега тога били су. Т. Аџић, М. Чукић, М, Пантелић, Д. Азањац, Д. Јовановић и браћа Икодиновић (Ацо и Срећко), В. Бондаренко, С. Стишовић, Д, Јаковљевић, Ђ. Николић, А. Тодоровић.

 

Тим „Борца” 1949. године пред утакмицу са „Металцем” коју добили резултатом 32:29. Стоје у горњем реду слева надесно: Ацо Икодиновић, Срећко Икодиновић, Мићо Трифуновић, Драгић Јовановић, Граде Јовановић, Трипко Аџић. Чуче слева надесно: Дуле Јаковљевић, Мишо Чукић, Вова Бондаренко

„Борац” је 1949. поново као другопласирана екипа из „уже Србије” стекао право да се по други пут заредом такмичи на турниру који је одлучивао првака НР Србије. За младе играче из Чачка прилика да играју са најбољим екипама из Србије, а тиме и Југославије, било је огромно искуство. Утакмице са „Црвеном Звездом” и „Партизаном” из Београда, „Јединством” из Новог Сада, „Динамом” из Панчева и „Црвеном заставом” из Крагујевца (великим ривалом), екипама из много већих, богатијих и утицајнијих градова, давало је Чачанима осећај да су равноправни са свим тим „варошима” и много значајнији у односу на насеља у свом окружењу.

 

Кошаркаши чачанског „Борца” снимљени фебруара 1950. године. Стоје слева надесно: Срећко Икодиновић, Мишо Чукић, Беко Михаиловић, Ђоко Николић. Чуче слева надесно: Доцо Азањац, Трипко Аџић, Ацо Икодиновић и Микета Ђурић

Чачански „Борац” 1950. није успео да се квалификује за улазак у Прву југословенску лигу, да би следеће 1951. после квалификација постао члан Прве југословенске кошаркашке лиге (источна група). Био је то највећи успех чачанске кошарке до тада, а у тиму су поред браће Аца и Срећка Икодиновића играли и Миољуб Денић (тренер, играч и капитен тима), Добривоје Азањац, Душан Јаковљевић, Славољуб Смиљанић, Милутин Трифуновић, Владимир Бондаренко, Томислав Ристић, Рашко Стефановић, Мијо Пропадовић, Миливоје Марковић, браћа Милорад и Звонимир Ђурић.

Играчи чачанског „Борца” пред утакмицу са крагујевачким „Радничким” 1950, игралиште у парку (Крагујевац). Стоје слева надесно: Трипко Аџић, непознати крагујевачки играч, Доцо Азањац, непознати крагујевачки играч, Мићо Трифуновић, непознати крагујевачки играч, Срећко и Ацо Икодиновић. Чуче слева надесно: Мишо Чукић, крагујевачки играч (касније познати глумац) Пендула Убавкић, Кемпо Смиљанић и непознати крагујевачки играч

„Борац” је као нови прволигаш 5. новембра 1951. у Чачку одиграо и пријатељску утакмицу са аустријским прваком државе, „Винер спорт клубом”, и победио (37:23). На симболичан начин 1951. била је преломна у развоју кошарке у Чачку, која је од тада постала незаобилазан симбол целог града и активност која је обухватала све наредне генерације.

Дочек кошаркаша „Црвене звезде” 7. априла 1951. на Железничкој станици у Чачку. Стоје слева надесно: Томислав Ристић, Бошко Аџић, Тулио Роклицер, Срећко Икодиновић, Милорад Соколовић, Трипко Аџић, Васа Стојковић, Александар Гец, Александра – Беба Гец, Борко Јовановић, Борислав Ћурчић, Дуле Јаковљевић, председник клуба Драгослав Зорић, Ђорђе Андријашевић, Боле Денић, Мићо Трифуновић, Станковић, Доцо Азањац, Цоне Марковић. Чуче слева надесно: Момчило Рисимовић, Муса Бјегојевић, Перо Симић, Драган Наумовић, Предраг Ристовић, Ацо Икодиновић и Нешо Радовановић. Било је то прво гостовање кошаркаша „Црвене звезде” (тадашњег првака Југославије) у Чачку, када су победили КК „Борац” (50:26)

Управо у време када је „Борац” ушао у Прву лигу Ацо Икодиновић је престао са активним играњем кошарке, док је његов брат Срећко наставио да се бави спортом и био је првотимац и после 1955. године. Запамћен као оштар леворуки бек, човек који је давао ритам целом тиму и одлично шутирао веома тежак шут „хорог”. Када је престао да се активно да игра и даље је остао присутан у „Борцу” до краја живота на много начина, да би током две сезоне био и председник клуба (1967-1968).

 

Ацо Икодиновић није остао привржен „Борцу”, а професионална каријера највише је била испуњена педагошким радом, најдуже у чачанској Гимназији (1971-1995), где је предавао географију и као резервни официр предмет „одбрана и самозаштита”. Шезедестих година XX био је и на челу Центра за културу у Чачку и учествовао је у покретању манифестације „Дисово пролеће”. Са супругом Миленом, археологом из Народног музеја у Чачку, добио је сина Драгана.

Срећко Икодиновић предавао је географију у ОШ „Вук Караџић” у Чачку, Економској школи, да би у пензију отишао као директор Дома ученика. Са супругом Браниславом добио је сина Милутина и ћерку Невену, да би се као удовац оженио са Мирјаном (професор српског језика и књижевности у Економској школи), са којом није имао деце.