Пређи на главни садржај

ФИЗИЧКА КУЛТУРА, СПОРТ И КОШАРКА У ЈУГОСЛАВИЈИ ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Социјалистичка Југославија имала је после 1945. посебан модел развоја у Источној Европи. Најпре је прва увела стаљинистички поредак, да би већ 1950. прва и покренула процес дестаљинизације. Нова начела управљања требало је да симболизују напуштање директивног рада комунистичке партије (примена отворене силе), замењујући га „водећом” улогом у друштву, при чему је монопол у одлучивању остао неприкосновен. Ипак, многе области живота добиле су прилику да се слободније развијају него што је то био случај у другим социјалистичким земљама.


За југословенску револуционарну социјалистичку власт физичка култура (спорт) била је један од начина за ширење сопствене идеологије и привлачење омладине комунистичкој партији. Истовремено, то је био и начин да се подстакне југословенска интеграција и изграђује југословенски социјалистички идентитет на начелима масовности, свестраности и доступности. Основна идеја била је просветитељска, јер се настојало да сваки човек свестрано физички изгради своје психо-физичке потенцијале и да физички развој постане интегративни део његове личности. При томе су масовни слетови и ношење штафете („Титова штафета”) били најважнији квазирелигијски ритуали, као један од ефикасних начина стварања култа личности и учвршћивања режима (монопол једне политичке партије, једне идеологије и једног вође). Спортски аспект на таквим догађајима био је потпуно маргинализован.Југословенски комунисти су после Другог светског рата настојали да реорганизују и реформишу физичку културу према совјетским организационим моделима на основама масовности и аматеризма. Најпре је основан Фискултурни одбор Југославије као највиша савезна централна институција, која је већ на првој годишњој скупштини 1945. променила име у Фискултурни савез Југославије (ФИСАЈ). Када је у питању Србија, Антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије (АСНОС) основала је 24. марта 1945. године. Иницијативни спортски одбор Србије је на првој скупштини исте године добио име Фискултурни одбор Србије (ФОС), али је крајем 1945. променио назив у Фискултурни спортски одбор Србије (ФИСОС).

 


Кошарка је већ у лето 1945. била део курсева за фискултурне руководиоце у Школи за телесно васпитање у Београду, да би следеће године (1946) на новоформираном Државном институту за фискултуру (ДИФ) кошарка од свих игара добила највећи фонд часова. За даљи развој овог спорта од велике важности био је пријем ФИСАЈ-а у међународну кошаркашку федерацију ФИБА 1946, када је у Југославији одржано прво клупско првенство (турнир). Претходне године (1945) одржан је турнир на коме су учествовале репрезентације федералних јединица и екипа ЈНА. Ипак, прво државно првенство у форми лиге одржано је тек 1949. године. Важан је био и Турнир градова Југославије 1947. године (осам насеља, ниједно из унутрашњости Србије), да би 1948. у Сплиту било одржано прво јуниорско кошаркашко првенство Југославије (турнир). На репрезентативном нивоу Југославија је учествовала само на Европском првенству у Чехословачкој 1947, док је пропустила првенства 1946, 1949. и 1951, као и Олимпијаду 1948. године. Управо је 1948. била одлучујућа за развој кошарке у Југославији, јер је раскид са Стаљином условио и напуштање совјетског модела организовања телесног васпитања и прекид утицаја кошарке из Мађарске и Бугарске које су тада биле на многи вишем играчком нивоу. Истовремено је 12. децембра 1948. дошло и до формирања Кошаркашког савеза Југославије (КСЈ), чиме је остварена самосталност овог спорта од других државних „фискултурних” организација. Кошарка у Југославији, са 120 секција и 3.200 играча 1948. године, била је принуђена да тражи свој пут развоја и повезивање са Западом као би уопште опстала као занимљив спорт, што је у будућности овој игри заиста донело посебна југословенска обележја. Овај спорт је временом постао и део популарне културе социјалистичке Југославије, са посебно истакнутом митском симболиком одређених личности и појмова који се нису базирали само на спортским успесима (били су неопходни, али не и одлучујући), већ и утицају у јавности на подручју целе државе. Кошарка је у сваком случају због својих успеха омогућавала бољу идентификацију него неки други спортови, посебно фудбал који и поред огромне популарности није имао репрезентативне успехе.


Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

ПРВО ГОСТОВАЊЕ „БОРЦА” У ИНОСТРАНСТВУ 1955. ГОДИНЕ

  Данас живимо у свету који подразумева редовне утакмице кошаркашких клубова у међународним такмичењима, гостовања на европским турнирима, припремне мечеве у иностранству. Један од „задатака” спорта управо је и појачавање контакта између младих људи из различитих култура и држава.   Међутим, није све увек било тако. Југославија је после Другог светског рата имала убрзан развој физичке културе и спорта на совјетским начелима масовности и аматеризма, као саставном делу идеолошко-политичког утицаја на младе генерације с циљем каналисања енергије омладине према својим циљевима, али у једном затвореном друштву.   Све до 1948. Титова Југославија била је „шампион стаљинизма” у Источној Европи, да би после раскида са Стаљином тражила сопствени пут у социјализам, што је од 1950. условило и постепено отварање према западним либерално-капиталистичким земљама. Социјалистичка Југославија никада није била демократска земља, али је имала либералнији режим у односу на друге ком...
Постави коментар
Прикажи све

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЈОСИП ЈОЛЕ ФАРЧИЋ

Чувена изјава Крешимира Ћосића да се најбоља репрезентација Југославији прави од центара из Далмације и бекова из Чачка, потпуно се уклапа у каријеру Јосипа Фарчића.   Породица Фарчић пореклом је са Корчуле. Пре Другог светског рата упутили су се на рад у Македонију, одакле су их протерали Бугари 1941. године, па су отишли у Славонију.   Тако је Јосип Фарчић, пореклом из Далмације, рођен 1. јануара 1945. у Сарвашу, насељу у Осијечко-барањској жупанији данашње Републике Хрватске. Породица је после њега добила још два сина и три ћерке, али они се нису бавили спортом.   Јосип Фарић је као најстарије дете у породици постао подофицир ЈНА, са чиним водника. Стицајем околности распоређен је крајем 1962. у чачански гарнизон, што је одлучујуће утицало на његову спортску каријеру. У Чачку је добио надинак „Јоле”, да би га касније Београђани прекрстили у „Фаре”.   Наиме, управо у то време КК „Борац” активно је трагао за квалитетним центром како би конкурисали за у...
Постави коментар
Прикажи све

ИЗ ИСТОРИЈЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ : МАРИНКО МАШКО ПУРИЋ (1946-2003)

  Чачак је рано постао истински „град кошарке”, што је ка „игри испод обручева” привукло на стотине дечака и девојчица. Било је то време искреног аматеризма и неизмерне занесености према овом спорту, али и велике конкуренције. Уопште није било лако и једноставно постати првотимац „Борца”, нарочито на бековској позицији. Они који су успели у својој амбицији, захваљујући пре свега таленту раду и упорности, заувек су и обележили чачанску кошарку. Један од таквих играча био је  и Маринко Машко Пурић (3. мај 1946 – 20. јануар 2003). Пурићи потичу из села Радијевића код Нове Вароши. Старином су из ширег подручја југозападне Србије и славе Светог Стефана. Маринко је рођен у Чачку (отац фотограф Б ранислав – Брана Пурић 1920–1974 , мајка Зорк а Лијескић 1922-2007) . Од 1951. Маринко живи у кући у близини цркве , преко пута Мишовића . Место становања је на неки начин и одредило Маринкову каснију спортску каријеру, јер је било потпуно „нормално” да се као комшија Мишовића ...
Постави коментар
Прикажи све