Пређи на главни садржај

ФИЗИЧКА КУЛТУРА, СПОРТ И КОШАРКА У ЈУГОСЛАВИЈИ ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Социјалистичка Југославија имала је после 1945. посебан модел развоја у Источној Европи. Најпре је прва увела стаљинистички поредак, да би већ 1950. прва и покренула процес дестаљинизације. Нова начела управљања требало је да симболизују напуштање директивног рада комунистичке партије (примена отворене силе), замењујући га „водећом” улогом у друштву, при чему је монопол у одлучивању остао неприкосновен. Ипак, многе области живота добиле су прилику да се слободније развијају него што је то био случај у другим социјалистичким земљама.


За југословенску револуционарну социјалистичку власт физичка култура (спорт) била је један од начина за ширење сопствене идеологије и привлачење омладине комунистичкој партији. Истовремено, то је био и начин да се подстакне југословенска интеграција и изграђује југословенски социјалистички идентитет на начелима масовности, свестраности и доступности. Основна идеја била је просветитељска, јер се настојало да сваки човек свестрано физички изгради своје психо-физичке потенцијале и да физички развој постане интегративни део његове личности. При томе су масовни слетови и ношење штафете („Титова штафета”) били најважнији квазирелигијски ритуали, као један од ефикасних начина стварања култа личности и учвршћивања режима (монопол једне политичке партије, једне идеологије и једног вође). Спортски аспект на таквим догађајима био је потпуно маргинализован.Југословенски комунисти су после Другог светског рата настојали да реорганизују и реформишу физичку културу према совјетским организационим моделима на основама масовности и аматеризма. Најпре је основан Фискултурни одбор Југославије као највиша савезна централна институција, која је већ на првој годишњој скупштини 1945. променила име у Фискултурни савез Југославије (ФИСАЈ). Када је у питању Србија, Антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије (АСНОС) основала је 24. марта 1945. године. Иницијативни спортски одбор Србије је на првој скупштини исте године добио име Фискултурни одбор Србије (ФОС), али је крајем 1945. променио назив у Фискултурни спортски одбор Србије (ФИСОС).

 


Кошарка је већ у лето 1945. била део курсева за фискултурне руководиоце у Школи за телесно васпитање у Београду, да би следеће године (1946) на новоформираном Државном институту за фискултуру (ДИФ) кошарка од свих игара добила највећи фонд часова. За даљи развој овог спорта од велике важности био је пријем ФИСАЈ-а у међународну кошаркашку федерацију ФИБА 1946, када је у Југославији одржано прво клупско првенство (турнир). Претходне године (1945) одржан је турнир на коме су учествовале репрезентације федералних јединица и екипа ЈНА. Ипак, прво државно првенство у форми лиге одржано је тек 1949. године. Важан је био и Турнир градова Југославије 1947. године (осам насеља, ниједно из унутрашњости Србије), да би 1948. у Сплиту било одржано прво јуниорско кошаркашко првенство Југославије (турнир). На репрезентативном нивоу Југославија је учествовала само на Европском првенству у Чехословачкој 1947, док је пропустила првенства 1946, 1949. и 1951, као и Олимпијаду 1948. године. Управо је 1948. била одлучујућа за развој кошарке у Југославији, јер је раскид са Стаљином условио и напуштање совјетског модела организовања телесног васпитања и прекид утицаја кошарке из Мађарске и Бугарске које су тада биле на многи вишем играчком нивоу. Истовремено је 12. децембра 1948. дошло и до формирања Кошаркашког савеза Југославије (КСЈ), чиме је остварена самосталност овог спорта од других државних „фискултурних” организација. Кошарка у Југославији, са 120 секција и 3.200 играча 1948. године, била је принуђена да тражи свој пут развоја и повезивање са Западом као би уопште опстала као занимљив спорт, што је у будућности овој игри заиста донело посебна југословенска обележја. Овај спорт је временом постао и део популарне културе социјалистичке Југославије, са посебно истакнутом митском симболиком одређених личности и појмова који се нису базирали само на спортским успесима (били су неопходни, али не и одлучујући), већ и утицају у јавности на подручју целе државе. Кошарка је у сваком случају због својих успеха омогућавала бољу идентификацију него неки други спортови, посебно фудбал који и поред огромне популарности није имао репрезентативне успехе.


Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

ПИОНИРИ КОШАРКЕ У ЧАЧКУ : ЂОРЂЕ НИКОЛИЋ (1928-1993)

Прве године развоја кошарке у Чачку после Другог светског рата биле су одлучујуће за популарност овог спорта у граду на Западној Морави. Ентузијазам младих људи   и љубав према новој игри можда се најбоље може видети на примеру Ђорђа Николића (2. јун 1928 – 30. децембар 1993), играча и у исто време првог тренера „Борца”.   Николићи потичу из села Паковраћа и славе Светог Николу. Милосав Николић, земљорадник, виноградар и трговац вином и ракијом, добио је троје деце са Станицом Петровић из Доње Горевнице. Најстарији син Милан рођен је у Горевници, ћерка Милена у  Паковраћу , а најмлађи син Ђорђе у Чачку где су купили кућу.   Ђорђе је основну школу и Гимназију завршио у Чачку, потом и Технолошки факултет у Београду, као и његов брат Милан и сестра Милена. Брат Милан играо је фудбал у чачанском „Борцу”.   Кошарку је почео да игра већ 1945. године, да би до 1950. био истовремено играч и тренер „Борца”. Потом је прешао у новоосновани „Железничар” у коме је играо до к...
Постави коментар
Прикажи све

ЗАБОРАВЉЕНИ КОШАРКАШИ ЧАЧКА – РАНКО ЛАЋО ТРИПКОВИЋ (1939-2018)

Старије генерације чачанских кошаркаша нису били само спортисти, већ личности које су на много животних поља оставиле траг у родном граду. Један од таквих људи свакако је и Ранко Лаћо Трипковић (6. јун 1939 – 26. јун 2018).   Ранков отац Стеван рођен је 1904. у селу Злодолу које се налази између Бајине Баште и Ужица. У Чачак се доселио са свега 13 година и почео да ради у угоститељским објектима. Касније је био конобар. Оженио је Чачанку Наталију Милошевић, чији је отац био столар, са којом је 1939. добио сина Ранка. Живели су у Палилули, а после две године Наталија се разболела и преминула. Потом је Стеван узео за жену Ленку Пропадовић, са којом није имао деце. Тако је Ранка одгајила његова маћеха, коју је доживљавао и поштовао као праву мајку.   Ранко Лаћо Трипковић је основну школу и Гимназију завршио у родном граду. Иако није ишао Музичку школу одлично је свирао кларинет и познавао ноте. Започете студије никада није до краја окончао, јер је спорт било много важнији...
Постави коментар
Прикажи све

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЈОСИП ЈОЛЕ ФАРЧИЋ

Чувена изјава Крешимира Ћосића да се најбоља репрезентација Југославији прави од центара из Далмације и бекова из Чачка, потпуно се уклапа у каријеру Јосипа Фарчића.   Породица Фарчић пореклом је са Корчуле. Пре Другог светског рата упутили су се на рад у Македонију, одакле су их протерали Бугари 1941. године, па су отишли у Славонију.   Тако је Јосип Фарчић, пореклом из Далмације, рођен 1. јануара 1945. у Сарвашу, насељу у Осијечко-барањској жупанији данашње Републике Хрватске. Породица је после њега добила још два сина и три ћерке, али они се нису бавили спортом.   Јосип Фарић је као најстарије дете у породици постао подофицир ЈНА, са чиним водника. Стицајем околности распоређен је крајем 1962. у чачански гарнизон, што је одлучујуће утицало на његову спортску каријеру. У Чачку је добио надинак „Јоле”, да би га касније Београђани прекрстили у „Фаре”.   Наиме, управо у то време КК „Борац” активно је трагао за квалитетним центром како би конкурисали за у...
Постави коментар
Прикажи све