Пређи на главни садржај

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ - МИОДРАГ МАРЈАНОВИЋ „МАРЈАН”

Мало је кошаркаша који су у својој каријери објединили искуство играча, тренера и судије у спорту којим су се бавили. Један таквих је и Миодраг Марјановић Марјан рођен је у селу у Висибаби крај Пожеге 13. маја 1940. године.



Миодраг је још док је био беба са породицом дошао у Чачак, јер му је отац био железнички радник. Тако је у Чачку завршио основну школу, а затим уписао Гимназију коју завршава у Горњем Милановцу. Потом је дипломирао је на грађевинском одсеку Више техничке школе у Чачку.

 

Већ са 14 година постао је члан КК „Борац” и играо је за млађе категорије овог клуба од 1954. до 1958. године. Са јуниорима „Борца” био је вицешампион Србије 1957, када дебитује и за сениорски тим за који је одиграо три пријатељске утакмице. Већ у новембру 1957. прелази у други чачански клуб, КК „Железничар”, у коме је играо све до 1968. године, када одлази на служење војног рока. Највећи успех било је друго место у јужној групи Срспке лиге 1959, када је „Железничар” једини пут у историји био испред „Борца” на крају првенства. Kрајем 1962. и почетком 1963. године Марјановић је као гостујући играч поново наступао за „Борац” у припремној зимској лиги, али није званично постао њихов играч.

 

За први тим КК „Железничар” из Чачка Миодраг Марјановић је за 11 година одиграо око 400 сениорских утакмица. Био је изузетан стрелац, са веома изграђеним шутом до кога је дошао истрајним тренинзима. На појединим утакмицама постигао је преко 40 и 50 поена, у време када није постојала „тројка”. Током две играчке сезоне (1963, 1966) био је не само играч, већ и тренер „Железничара”. Запамћен је по великој енергији коју је уносио у игру, а није бежао ни од конфликта.

 

Када се прави „вечита листа” најуспешнијих кошаркаша КК „Железничар” из Чачка прво место свакако припада Драгану Кићановићу, друго Радисаву Ћурчићу, једином Чачанину који је играо у НБА (за „Далас”) и освојио Евролигу (са „Макабијем”), а треће Миодрагу Марјановићу „Марјану”, који се, иначе, осим кошарке бавио атлетиком и рукометом. Играо је за горњомилановачки „Омладинац” као средњошколац.

 

Марјановић је после доласка из војске најпре размишљао да игра за КК „Борац”, али се ипак одлучио да постане кошаркашки судија. Напустио је КК „Железничар” 1969. године када је у њега дошао његов касније најпознатији и најславнији играч, Драган Кићановић.

 


Испит за кошаркашког судију положио је већ 1962, али је ретко судио. Судија републичког ранга постао је 1966, да би до 1969. судио на око 200 утакмица. За судију савезног ранга положио је 1970, и већ у октобру те године дебитовао је у Првој савезној кошаркашкој лиги Југославије за жене, а затим у мушкој Првој лиги, која је у то време највероватније била најјача у Европи. Био је то велики успех, јер је Миодраг Марјановић први судија из унутрашњости Србије који је  судио Прву савезну кошаркашку лигу Југославије. Испит за интернационалног ФИБА судију положио је у Бургасу у јулу 1977, као  као први српски кошаркашки „судија интернационалац” који је живео изван Београда и Новог Сада. Судијским послом престао је да се бави 1986. године.

 

После завршетка кошаркашке каријере у Чачку Миодраг Марјановић се преселио у Ариље, и где и данас живи. Професионалну каријеру провео је као инжењер све до пензије 2006. године. Са супругом Радмилом добио је сина Миљана (1972) и кћерке Маријану (1973) и Јелену (1977), од којих има шест унучади. Осим посла, у Ариљу је био и тренер у кошаркашком клубу „Клик”, у чијем је оснивању учествовао. Миодрагом син Миљан имао је такође запажену играчку кошаркашку каријеру у Југославији, Србији, а затим и Румунији, потом и као тренер. Кошарком се бави и Миодрагов унук Јован (2003), што је само наставак бављења спортом у породици Марјановић.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ПРВО ГОСТОВАЊЕ „БОРЦА” У ИНОСТРАНСТВУ 1955. ГОДИНЕ

  Данас живимо у свету који подразумева редовне утакмице кошаркашких клубова у међународним такмичењима, гостовања на европским турнирима, припремне мечеве у иностранству. Један од „задатака” спорта управо је и појачавање контакта између младих људи из различитих култура и држава.   Међутим, није све увек било тако. Југославија је после Другог светског рата имала убрзан развој физичке културе и спорта на совјетским начелима масовности и аматеризма, као саставном делу идеолошко-политичког утицаја на младе генерације с циљем каналисања енергије омладине према својим циљевима, али у једном затвореном друштву.   Све до 1948. Титова Југославија била је „шампион стаљинизма” у Источној Европи, да би после раскида са Стаљином тражила сопствени пут у социјализам, што је од 1950. условило и постепено отварање према западним либерално-капиталистичким земљама. Социјалистичка Југославија никада није била демократска земља, али је имала либералнији режим у односу на друге ком...

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЈОСИП ЈОЛЕ ФАРЧИЋ

Чувена изјава Крешимира Ћосића да се најбоља репрезентација Југославији прави од центара из Далмације и бекова из Чачка, потпуно се уклапа у каријеру Јосипа Фарчића.   Породица Фарчић пореклом је са Корчуле. Пре Другог светског рата упутили су се на рад у Македонију, одакле су их протерали Бугари 1941. године, па су отишли у Славонију.   Тако је Јосип Фарчић, пореклом из Далмације, рођен 1. јануара 1945. у Сарвашу, насељу у Осијечко-барањској жупанији данашње Републике Хрватске. Породица је после њега добила још два сина и три ћерке, али они се нису бавили спортом.   Јосип Фарић је као најстарије дете у породици постао подофицир ЈНА, са чиним водника. Стицајем околности распоређен је крајем 1962. у чачански гарнизон, што је одлучујуће утицало на његову спортску каријеру. У Чачку је добио надинак „Јоле”, да би га касније Београђани прекрстили у „Фаре”.   Наиме, управо у то време КК „Борац” активно је трагао за квалитетним центром како би конкурисали за у...

ИЗ ИСТОРИЈЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ : МАРИНКО МАШКО ПУРИЋ (1946-2003)

  Чачак је рано постао истински „град кошарке”, што је ка „игри испод обручева” привукло на стотине дечака и девојчица. Било је то време искреног аматеризма и неизмерне занесености према овом спорту, али и велике конкуренције. Уопште није било лако и једноставно постати првотимац „Борца”, нарочито на бековској позицији. Они који су успели у својој амбицији, захваљујући пре свега таленту раду и упорности, заувек су и обележили чачанску кошарку. Један од таквих играча био је  и Маринко Машко Пурић (3. мај 1946 – 20. јануар 2003). Пурићи потичу из села Радијевића код Нове Вароши. Старином су из ширег подручја југозападне Србије и славе Светог Стефана. Маринко је рођен у Чачку (отац фотограф Б ранислав – Брана Пурић 1920–1974 , мајка Зорк а Лијескић 1922-2007) . Од 1951. Маринко живи у кући у близини цркве , преко пута Мишовића . Место становања је на неки начин и одредило Маринкову каснију спортску каријеру, јер је било потпуно „нормално” да се као комшија Мишовића ...