Пређи на главни садржај

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ - МИОДРАГ МАРЈАНОВИЋ „МАРЈАН”

Мало је кошаркаша који су у својој каријери објединили искуство играча, тренера и судије у спорту којим су се бавили. Један таквих је и Миодраг Марјановић Марјан рођен је у селу у Висибаби крај Пожеге 13. маја 1940. године.



Миодраг је још док је био беба са породицом дошао у Чачак, јер му је отац био железнички радник. Тако је у Чачку завршио основну школу, а затим уписао Гимназију коју завршава у Горњем Милановцу. Потом је дипломирао је на грађевинском одсеку Више техничке школе у Чачку.

 

Већ са 14 година постао је члан КК „Борац” и играо је за млађе категорије овог клуба од 1954. до 1958. године. Са јуниорима „Борца” био је вицешампион Србије 1957, када дебитује и за сениорски тим за који је одиграо три пријатељске утакмице. Већ у новембру 1957. прелази у други чачански клуб, КК „Железничар”, у коме је играо све до 1968. године, када одлази на служење војног рока. Највећи успех било је друго место у јужној групи Срспке лиге 1959, када је „Железничар” једини пут у историји био испред „Борца” на крају првенства. Kрајем 1962. и почетком 1963. године Марјановић је као гостујући играч поново наступао за „Борац” у припремној зимској лиги, али није званично постао њихов играч.

 

За први тим КК „Железничар” из Чачка Миодраг Марјановић је за 11 година одиграо око 400 сениорских утакмица. Био је изузетан стрелац, са веома изграђеним шутом до кога је дошао истрајним тренинзима. На појединим утакмицама постигао је преко 40 и 50 поена, у време када није постојала „тројка”. Током две играчке сезоне (1963, 1966) био је не само играч, већ и тренер „Железничара”. Запамћен је по великој енергији коју је уносио у игру, а није бежао ни од конфликта.

 

Када се прави „вечита листа” најуспешнијих кошаркаша КК „Железничар” из Чачка прво место свакако припада Драгану Кићановићу, друго Радисаву Ћурчићу, једином Чачанину који је играо у НБА (за „Далас”) и освојио Евролигу (са „Макабијем”), а треће Миодрагу Марјановићу „Марјану”, који се, иначе, осим кошарке бавио атлетиком и рукометом. Играо је за горњомилановачки „Омладинац” као средњошколац.

 

Марјановић је после доласка из војске најпре размишљао да игра за КК „Борац”, али се ипак одлучио да постане кошаркашки судија. Напустио је КК „Железничар” 1969. године када је у њега дошао његов касније најпознатији и најславнији играч, Драган Кићановић.

 


Испит за кошаркашког судију положио је већ 1962, али је ретко судио. Судија републичког ранга постао је 1966, да би до 1969. судио на око 200 утакмица. За судију савезног ранга положио је 1970, и већ у октобру те године дебитовао је у Првој савезној кошаркашкој лиги Југославије за жене, а затим у мушкој Првој лиги, која је у то време највероватније била најјача у Европи. Био је то велики успех, јер је Миодраг Марјановић први судија из унутрашњости Србије који је  судио Прву савезну кошаркашку лигу Југославије. Испит за интернационалног ФИБА судију положио је у Бургасу у јулу 1977, као  као први српски кошаркашки „судија интернационалац” који је живео изван Београда и Новог Сада. Судијским послом престао је да се бави 1986. године.

 

После завршетка кошаркашке каријере у Чачку Миодраг Марјановић се преселио у Ариље, и где и данас живи. Професионалну каријеру провео је као инжењер све до пензије 2006. године. Са супругом Радмилом добио је сина Миљана (1972) и кћерке Маријану (1973) и Јелену (1977), од којих има шест унучади. Осим посла, у Ариљу је био и тренер у кошаркашком клубу „Клик”, у чијем је оснивању учествовао. Миодрагом син Миљан имао је такође запажену играчку кошаркашку каријеру у Југославији, Србији, а затим и Румунији, потом и као тренер. Кошарком се бави и Миодрагов унук Јован (2003), што је само наставак бављења спортом у породици Марјановић.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ПИОНИРИ КОШАРКЕ У ЧАЧКУ : ЂОРЂЕ НИКОЛИЋ (1928-1993)

Прве године развоја кошарке у Чачку после Другог светског рата биле су одлучујуће за популарност овог спорта у граду на Западној Морави. Ентузијазам младих људи   и љубав према новој игри можда се најбоље може видети на примеру Ђорђа Николића (2. јун 1928 – 30. децембар 1993), играча и у исто време првог тренера „Борца”.   Николићи потичу из села Паковраћа и славе Светог Николу. Милосав Николић, земљорадник, виноградар и трговац вином и ракијом, добио је троје деце са Станицом Петровић из Доње Горевнице. Најстарији син Милан рођен је у Горевници, ћерка Милена у  Паковраћу , а најмлађи син Ђорђе у Чачку где су купили кућу.   Ђорђе је основну школу и Гимназију завршио у Чачку, потом и Технолошки факултет у Београду, као и његов брат Милан и сестра Милена. Брат Милан играо је фудбал у чачанском „Борцу”.   Кошарку је почео да игра већ 1945. године, да би до 1950. био истовремено играч и тренер „Борца”. Потом је прешао у новоосновани „Железничар” у коме је играо до к...

ЗАБОРАВЉЕНИ КОШАРКАШИ ЧАЧКА – РАНКО ЛАЋО ТРИПКОВИЋ (1939-2018)

Старије генерације чачанских кошаркаша нису били само спортисти, већ личности које су на много животних поља оставиле траг у родном граду. Један од таквих људи свакако је и Ранко Лаћо Трипковић (6. јун 1939 – 26. јун 2018).   Ранков отац Стеван рођен је 1904. у селу Злодолу које се налази између Бајине Баште и Ужица. У Чачак се доселио са свега 13 година и почео да ради у угоститељским објектима. Касније је био конобар. Оженио је Чачанку Наталију Милошевић, чији је отац био столар, са којом је 1939. добио сина Ранка. Живели су у Палилули, а после две године Наталија се разболела и преминула. Потом је Стеван узео за жену Ленку Пропадовић, са којом није имао деце. Тако је Ранка одгајила његова маћеха, коју је доживљавао и поштовао као праву мајку.   Ранко Лаћо Трипковић је основну школу и Гимназију завршио у родном граду. Иако није ишао Музичку школу одлично је свирао кларинет и познавао ноте. Започете студије никада није до краја окончао, јер је спорт било много важнији...

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЈОСИП ЈОЛЕ ФАРЧИЋ

Чувена изјава Крешимира Ћосића да се најбоља репрезентација Југославији прави од центара из Далмације и бекова из Чачка, потпуно се уклапа у каријеру Јосипа Фарчића.   Породица Фарчић пореклом је са Корчуле. Пре Другог светског рата упутили су се на рад у Македонију, одакле су их протерали Бугари 1941. године, па су отишли у Славонију.   Тако је Јосип Фарчић, пореклом из Далмације, рођен 1. јануара 1945. у Сарвашу, насељу у Осијечко-барањској жупанији данашње Републике Хрватске. Породица је после њега добила још два сина и три ћерке, али они се нису бавили спортом.   Јосип Фарић је као најстарије дете у породици постао подофицир ЈНА, са чиним водника. Стицајем околности распоређен је крајем 1962. у чачански гарнизон, што је одлучујуће утицало на његову спортску каријеру. У Чачку је добио надинак „Јоле”, да би га касније Београђани прекрстили у „Фаре”.   Наиме, управо у то време КК „Борац” активно је трагао за квалитетним центром како би конкурисали за у...