Мало је кошаркаша који су у својој каријери објединили искуство играча, тренера и судије у спорту којим су се бавили. Један таквих је и Миодраг Марјановић Марјан рођен је у селу у Висибаби крај Пожеге 13. маја 1940. године.
Миодраг
је још док је био беба са породицом дошао у Чачак, јер му је отац био железнички радник.
Тако је у Чачку завршио основну школу,
а затим уписао Гимназију коју завршава у Горњем Милановцу. Потом је дипломирао
је на грађевинском одсеку Више техничке школе у Чачку.
Већ са 14 година постао је члан КК „Борац” и играо је за млађе
категорије овог клуба од 1954. до 1958. године. Са јуниорима „Борца” био је
вицешампион Србије 1957, када дебитује и за сениорски тим за који је одиграо
три пријатељске утакмице. Већ у новембру 1957. прелази у други чачански клуб,
КК „Железничар”, у коме је играо све до 1968. године, када одлази на служење
војног рока. Највећи успех било је друго место у јужној групи Срспке лиге 1959, када је „Железничар” једини пут у историји био
испред „Борца” на крају првенства. Kрајем 1962. и почетком 1963. године
Марјановић је као гостујући играч поново наступао за „Борац” у
припремној зимској лиги, али није званично постао њихов играч.
За први тим КК „Железничар” из Чачка Миодраг Марјановић је за 11
година одиграо око 400 сениорских утакмица. Био је изузетан стрелац,
са веома изграђеним шутом до кога је дошао истрајним
тренинзима. На појединим утакмицама постигао је преко 40 и 50 поена,
у време када није постојала „тројка”. Током две играчке сезоне (1963, 1966) био
је не само играч, већ и тренер „Железничара”. Запамћен је по великој енергији коју је уносио у игру, а није бежао ни од конфликта.
Када се прави „вечита листа” најуспешнијих кошаркаша КК
„Железничар” из Чачка прво место свакако припада Драгану Кићановићу, друго Радисаву Ћурчићу, једином Чачанину
који је играо у НБА (за „Далас”) и освојио Евролигу (са „Макабијем”),
а треће Миодрагу Марјановићу „Марјану”, који се, иначе, осим кошарке бавио
атлетиком и рукометом. Играо је за горњомилановачки „Омладинац” као
средњошколац.
Марјановић је после доласка из војске најпре размишљао да игра за
КК „Борац”, али се ипак одлучио да постане кошаркашки судија. Напустио је КК
„Железничар” 1969. године када је у њега дошао његов касније најпознатији и
најславнији играч, Драган Кићановић.
Испит за кошаркашког судију положио је већ 1962, али је
ретко судио. Судија републичког ранга постао је 1966, да би до 1969. судио на
око 200 утакмица. За судију савезног ранга положио је 1970, и већ у
октобру те године дебитовао је у Првој савезној кошаркашкој лиги Југославије за
жене, а затим у мушкој Првој лиги, која је у то време највероватније била
најјача у Европи. Био је то велики успех, јер је Миодраг Марјановић први судија
из унутрашњости Србије који је судио Прву
савезну кошаркашку лигу Југославије. Испит за интернационалног ФИБА
судију положио је у Бургасу у јулу 1977, као као први
српски кошаркашки „судија интернационалац” који је живео изван
Београда и Новог Сада. Судијским послом престао је да се бави 1986.
године.
После завршетка кошаркашке каријере у Чачку Миодраг Марјановић се
преселио у Ариље, и где и данас живи. Професионалну каријеру провео је
као инжењер све до пензије 2006. године. Са супругом Радмилом
добио је сина Миљана (1972) и кћерке Маријану (1973) и Јелену (1977), од којих
има шест унучади. Осим посла, у Ариљу је био и тренер у кошаркашком клубу
„Клик”, у чијем је оснивању учествовао. Миодрагом син Миљан имао је такође
запажену играчку кошаркашку каријеру у Југославији, Србији, а затим и Румунији,
потом и као тренер. Кошарком се бави и Миодрагов унук Јован (2003), што је само
наставак бављења спортом у породици Марјановић.
Коментари
Постави коментар