Пређи на главни садржај

70 ГОДИНА ОД ПРВЕ УТАКМИЦЕ КК „БОРЦА” ИЗ ЧАЧКА У ПРВОЈ ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ КОШАРКАШКОЈ ЛИГИ

 Кошарка је у Југославији пре 1941. била прилично егзотичан „американски” спорт који је стицајем околности током немачке окупације Србије током Другог светског рата почео активније да се игра. Међутим, тек после рата, у епохи социјализма, она је захваљујући прихватању совјетског модела масовног спорта заиста допрла до многих младих људи, првенствено у градовима, укључујући и Чачак.


Кошарка је била непозната спортска игра у Чачку, али је до краја 1951. овај спорт, првенствено захваљујући успесима, постао доста популаран. КК „Борац” изборио се за улазак у Прву савезну југословенску лигу 1951, што је био велики успех за мали град какав је тада био Чачак.


 


Због ограничених финансијских средстава које су имали кошаркашки клубови у то доба, Прва лига је подељена на западну и источну групу. КК „Борац” такмичио се у источној групи са „Пролетером” из Зрењанина, затим београдским клубовима „Црвена звезда”, „Партизан”, „БСК”, „Железничар”. „Борац” из Чачка је био једини клуб из „унутрашњости” Србије. У западној групи Прве југословенске кошаркашке лиге такмичили су се љубљански тимови „Еднотност” (братство-јединство) (касније су променили име у „АШК” – данашња „Олимпија”) и „Железничар”, загребачке екипе „Локомотива” (данашња „Цибона”) и „Младост”, потом „Железничар” из хрватског Карловца и „Задар” из истоименог града.


Амбиције „Борца” биле су да опстане у Првој лиги, а Чачак је очекивао ипак много више, јер је кошарка у граду сваке године напредовала. Прва утакмица КК „Борац” у Првој лиги одиграла се половином маја 1952. у Београду, где су се састали са домаћим тимом „БСК”. Код навијача тима из Чачка постојала је бојазан да ће њихова екипа изгубити, јер су слабо играли у припремним утакмицама са београдским тимовима. На крају је утакмица завршена нерешеним резултатом 25:25 (16:15). У то време правила су дозвољавала нерешен резултат, није било продужетака до добијања победника, и то је важило све до 1960. године. Нерешен резултат „Борца” у првој прволигашкој утакмици повољно је прихваћен у Чачку, новинари су ширили оптимизам, и сви су очекивали даљи напредак кошарке у Чачку. За „Борац” су у утакмици са БСК-ом играли следећи играчи: Денић (8 поена), који је био и тренер клуба, Ристић (5), Александар Стефановић (4), Душан Јаковљевић (4), Срећко Икодиновић (4), Милорад и Звонимир Ђурић, Мићо Трифуновић, Терзић, Ковачевић, Владимир Бондаренко и Рашко Стефановић.





Коментари

Популарни постови са овог блога

ПИОНИРИ КОШАРКЕ У ЧАЧКУ : ЂОРЂЕ НИКОЛИЋ (1928-1993)

Прве године развоја кошарке у Чачку после Другог светског рата биле су одлучујуће за популарност овог спорта у граду на Западној Морави. Ентузијазам младих људи   и љубав према новој игри можда се најбоље може видети на примеру Ђорђа Николића (2. јун 1928 – 30. децембар 1993), играча и у исто време првог тренера „Борца”.   Николићи потичу из села Паковраћа и славе Светог Николу. Милосав Николић, земљорадник, виноградар и трговац вином и ракијом, добио је троје деце са Станицом Петровић из Доње Горевнице. Најстарији син Милан рођен је у Горевници, ћерка Милена у  Паковраћу , а најмлађи син Ђорђе у Чачку где су купили кућу.   Ђорђе је основну школу и Гимназију завршио у Чачку, потом и Технолошки факултет у Београду, као и његов брат Милан и сестра Милена. Брат Милан играо је фудбал у чачанском „Борцу”.   Кошарку је почео да игра већ 1945. године, да би до 1950. био истовремено играч и тренер „Борца”. Потом је прешао у новоосновани „Железничар” у коме је играо до к...

ЗАБОРАВЉЕНИ КОШАРКАШИ ЧАЧКА – РАНКО ЛАЋО ТРИПКОВИЋ (1939-2018)

Старије генерације чачанских кошаркаша нису били само спортисти, већ личности које су на много животних поља оставиле траг у родном граду. Један од таквих људи свакако је и Ранко Лаћо Трипковић (6. јун 1939 – 26. јун 2018).   Ранков отац Стеван рођен је 1904. у селу Злодолу које се налази између Бајине Баште и Ужица. У Чачак се доселио са свега 13 година и почео да ради у угоститељским објектима. Касније је био конобар. Оженио је Чачанку Наталију Милошевић, чији је отац био столар, са којом је 1939. добио сина Ранка. Живели су у Палилули, а после две године Наталија се разболела и преминула. Потом је Стеван узео за жену Ленку Пропадовић, са којом није имао деце. Тако је Ранка одгајила његова маћеха, коју је доживљавао и поштовао као праву мајку.   Ранко Лаћо Трипковић је основну школу и Гимназију завршио у родном граду. Иако није ишао Музичку школу одлично је свирао кларинет и познавао ноте. Започете студије никада није до краја окончао, јер је спорт било много важнији...

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЈОСИП ЈОЛЕ ФАРЧИЋ

Чувена изјава Крешимира Ћосића да се најбоља репрезентација Југославији прави од центара из Далмације и бекова из Чачка, потпуно се уклапа у каријеру Јосипа Фарчића.   Породица Фарчић пореклом је са Корчуле. Пре Другог светског рата упутили су се на рад у Македонију, одакле су их протерали Бугари 1941. године, па су отишли у Славонију.   Тако је Јосип Фарчић, пореклом из Далмације, рођен 1. јануара 1945. у Сарвашу, насељу у Осијечко-барањској жупанији данашње Републике Хрватске. Породица је после њега добила још два сина и три ћерке, али они се нису бавили спортом.   Јосип Фарић је као најстарије дете у породици постао подофицир ЈНА, са чиним водника. Стицајем околности распоређен је крајем 1962. у чачански гарнизон, што је одлучујуће утицало на његову спортску каријеру. У Чачку је добио надинак „Јоле”, да би га касније Београђани прекрстили у „Фаре”.   Наиме, управо у то време КК „Борац” активно је трагао за квалитетним центром како би конкурисали за у...