Пређи на главни садржај

ВИЦЕШАМПИОНСКА ТУТУЛА ЈУНИОРА КК „БОРАЦ” НА ПРВЕНСТВУ ИЗ 1951. ГОДИНЕ – ПРВИ ВЕЛИКИ УСПЕХ КОШАРКЕ У ЧАЧКУ

Развој кошарке у социјалистичкој Југославији био је постепен. Прво јуниорско кошаркашко првенство Југославије, заправо турнир, одржано је 1948. године у Сплиту. У то време кошарка у Чачку је већ стекла популарност, нарочито међу младом популацијом. Међутим, за праву популарност било код спорта неопходни су успеси и победе над ривалима. Први значајнији резултати кошаркашких клубова у Чачку били су успеси јуниорских екипа. Тако су већ у лето 1950.  јуниори „Борца”на турниру у Лесковцу постали прваци „уже Србије”. Следила је утакмица са „Динамом” из Панчева, трећепласираном екипом из групе „Београд-Војводина”, која је требало да одлучи који ће трећи тим да представља Србију на државном првенству Југославије за јуниоре. Напредак јуниора „Борца” био је велики, јер су 1949. били тек пети на нивоу Србије, да би се 1950. пласирали на државно првенство, заправо тирнир, у Карловцу.


На државном првенству Југославије за јуниоре у Карловцу екипа „Борца” добила је четири и изгубили једну утакмицу, али је због система такмичења остала тек на петом месту, како су пренели новинари. Карловачки „Железничар” је, на пример, са три добијене и две изгубљене на крају био други. Ипак, сви су сматрали да је „Борац” пуно постигао.  Према забележеним сећањима Чачани су тренера Денића по доласку са турнира на рукама изнели из воза. 


Следеће 1951. године јуниори „Борца” поново сус е квалификовали за завршни турнир за првака НР Србије, који је организован у Чачку.  Осим домаћина „Борца” на овом турниру учествовали су и београдски тимови „Партизан” и „Црвена Звезда”, као и зрењанински „Пролетер”. Јуниори „Борца” победили су све ривале, а највећи је био „Партизан”, када је утакмицу посматрало око 1.000 гледала. Остале мечеве гледало је око 700 људи.  Тако је „Борац” постао првак НР Србије, што је био велики успех кошарке у Чачку.


Јуниори „Борца” играли су одлично и сви су се чудили зашто многи од њих већ нису у сениорској екипи.  Очекивања Чачана од својих кошаркаша су у сваком случају порасла. За „Борац” се претпостављало да ће успети да се пласира у Прву кошаркашку лигу Југославије (што се на крају и догодило), а за „Железничар” да буде на „средини табеле” Српске лиге. Локална штампа је у јесењем делу првенства извештавала са свих утакмица, чиме се одржавало интересовање јавности, посебно за успехе „Борца” чије су утакмице посматрале стотине гледалаца.


Кошарка је одлично напредовала у Чачку, коме је 1951. поверено да организује и јуниорско првенство Југославије у кошарци. Домаћи „Борац” био је најбољи у Србији, коју је представљао и београдски „Партизан”, из Словеније је дошао љубљански АШК, а из Хрватске тим „Дуга Реса”. Чачани се нису припремали за ово такмичење, али су мислили да их једино тим „Партизана” може победити.  На крају је „Борац” заиста и био други иза „Партизана”. Пошто се турнир одржавао у Чачку, јавност је титулу вицешампиона у јуниорској конкуренцији на нивоу Југославије доживела само као „релативан” успех.  Суштински, била је то потврда да је Чачак заиста већ 1951. постао „град кошарке”, и био је то први велики успех кошарке у нашем граду.



Јуниори КК „Борца”, прваци НР Србије и други на првенству Југославије 1951. године. Слева надесно: Ристић, З. Ђурић, Терзић, М. Ђурић, Марковић, Р. Стефановић, С. Стефановић, Протић и Пропадовић


Коментари

Популарни постови са овог блога

ПИОНИРИ КОШАРКЕ У ЧАЧКУ : ЂОРЂЕ НИКОЛИЋ (1928-1993)

Прве године развоја кошарке у Чачку после Другог светског рата биле су одлучујуће за популарност овог спорта у граду на Западној Морави. Ентузијазам младих људи   и љубав према новој игри можда се најбоље може видети на примеру Ђорђа Николића (2. јун 1928 – 30. децембар 1993), играча и у исто време првог тренера „Борца”.   Николићи потичу из села Паковраћа и славе Светог Николу. Милосав Николић, земљорадник, виноградар и трговац вином и ракијом, добио је троје деце са Станицом Петровић из Доње Горевнице. Најстарији син Милан рођен је у Горевници, ћерка Милена у  Паковраћу , а најмлађи син Ђорђе у Чачку где су купили кућу.   Ђорђе је основну школу и Гимназију завршио у Чачку, потом и Технолошки факултет у Београду, као и његов брат Милан и сестра Милена. Брат Милан играо је фудбал у чачанском „Борцу”.   Кошарку је почео да игра већ 1945. године, да би до 1950. био истовремено играч и тренер „Борца”. Потом је прешао у новоосновани „Железничар” у коме је играо до к...

ЗАБОРАВЉЕНИ КОШАРКАШИ ЧАЧКА – РАНКО ЛАЋО ТРИПКОВИЋ (1939-2018)

Старије генерације чачанских кошаркаша нису били само спортисти, већ личности које су на много животних поља оставиле траг у родном граду. Један од таквих људи свакако је и Ранко Лаћо Трипковић (6. јун 1939 – 26. јун 2018).   Ранков отац Стеван рођен је 1904. у селу Злодолу које се налази између Бајине Баште и Ужица. У Чачак се доселио са свега 13 година и почео да ради у угоститељским објектима. Касније је био конобар. Оженио је Чачанку Наталију Милошевић, чији је отац био столар, са којом је 1939. добио сина Ранка. Живели су у Палилули, а после две године Наталија се разболела и преминула. Потом је Стеван узео за жену Ленку Пропадовић, са којом није имао деце. Тако је Ранка одгајила његова маћеха, коју је доживљавао и поштовао као праву мајку.   Ранко Лаћо Трипковић је основну школу и Гимназију завршио у родном граду. Иако није ишао Музичку школу одлично је свирао кларинет и познавао ноте. Започете студије никада није до краја окончао, јер је спорт било много важнији...

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЈОСИП ЈОЛЕ ФАРЧИЋ

Чувена изјава Крешимира Ћосића да се најбоља репрезентација Југославији прави од центара из Далмације и бекова из Чачка, потпуно се уклапа у каријеру Јосипа Фарчића.   Породица Фарчић пореклом је са Корчуле. Пре Другог светског рата упутили су се на рад у Македонију, одакле су их протерали Бугари 1941. године, па су отишли у Славонију.   Тако је Јосип Фарчић, пореклом из Далмације, рођен 1. јануара 1945. у Сарвашу, насељу у Осијечко-барањској жупанији данашње Републике Хрватске. Породица је после њега добила још два сина и три ћерке, али они се нису бавили спортом.   Јосип Фарић је као најстарије дете у породици постао подофицир ЈНА, са чиним водника. Стицајем околности распоређен је крајем 1962. у чачански гарнизон, што је одлучујуће утицало на његову спортску каријеру. У Чачку је добио надинак „Јоле”, да би га касније Београђани прекрстили у „Фаре”.   Наиме, управо у то време КК „Борац” активно је трагао за квалитетним центром како би конкурисали за у...