Пређи на главни садржај

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ - ТОМИСЛАВ ЂЕЛОШЕВИЋ ЋАМИЛА (1941 – 2012)

Мало је особа које су у јавности Чачка добиле епигтет „легенде”, нарочито ако је у питању кошарка. Иако се око оваквих тема редовно воде велике расправе, за Томислава Ђелошевића Ћамилу постоји потпуни концернзус, јер га савременици искрено поштују и хвале.

Томислав Ђелошевић Ћамила 1962.

Породица Ђелошевић пореклом је из села Васиљевића код Ковиља у близини Ивањице. Породична слава је Св. Александар Невски – Лесендровдан. У Чачак долазе између два светска рата. Ђорђе Ђелошевић био је „содаџија”, а затим је радио у Пивари. Из првог брака имао је две ћерке, Љубицу и Бранку, а из другог са Грозданом Ђумић (родом из Паковраћа) троје деце: Веру, Томислава и Слободанку. Живели су у близини Фабрике хартије и Железничке станице у Чачку.

Томислав Ђелошевић Ћамила (са бројем 7), као играч пионира КК „Железничар” из Чачка 1955.


Томислав Ђелошевић (23. фебруар 1941 – 15. фебруар 2012) рано је почео да се бави спортом и као већина дечака из свог краја града играо је фудбал на земљаним теренима поред Фабрике хартије који су били пуни гарежи и угља.  Пошто је као голман морао више да се испрља него други играчи често је био гарав по лицу, тако да су га друга деца прозвала „Ћамила”, јер је им је личио на локалног чистача ципела који се тако звао.



Кошарку је активно почео да тренира у КК „Железничару” са непуних 15 година, иако му отац није дозвољавао да се превише бави спортом, па је понекад искакао кроз прозор да би отишао на игралиште. Први тренер био му је Предраг Курћубић (1936-1994), који је инсистирао да његови играчи буду и добри ученици. Томислав Ђелошевић је основну школу завршио у Чачку, најпре у „Вуку Караџићу”, потом у „Милици Павловић”. Потом је завршио графички смер у Школи ученика у привреди, ванредно средњу економску школу, потом и Вишу економску школу – смер комерцијалисте. Није успео да заврши факултет. Као и многи спортисти из тог доба волео је да игра шах.

Томислав Ђелошевић Ћамила 1960.

Већ као јуниор КК „Железничара” показао је велики таленат. За сениоре „Железничара” играо је у два наврата. Најпре од 1958. до 1961. године, при чему се нарочито истицао у локалним дербијима са „Борцем”. Имао је велики кошаркашки потенцијал, тако да „Железничар” није желео лако да се одрекне свог најбољег играча. Томислав је 1962. најпре на кратко приступио београдском „Радничком”, али брзо се вратио у свој родни град где је постао члан „Борца” који се из Српске лиге квалификовао за у Другу југословенску лигу, с циљем враћања у Прву савезну лигу. Тако је „Борац” постао тим „наде” за све Чачане, у коме су поред Ђелошевића од млађих играча тада најбољи били Радимило Мишовић, Слободан Копривица и Ранко Трипковић. Прелазак Томислава Ђелошевића Ћамиле из „Железничара” у „Борац” тешко је пао тадашњим навијачима „Жела”, што му многи никада нису опростили (називали су га именом највећег српског издајника – Вука Бранковића). Било је то време велике узлазне каријере Ђелошевића који је по својим квалитетима био раван Радмилу Мишовићу, повремено и бољи. Београдски новинари извештавали су још док је играо у „Железничару” како је Ђелошевић заправо „провинцијски Кораћ”.

 

Томислав Ђелошевић Ћамила 1962.

Међутим, ривалитете унутар тима „Борца”, нарочито неспоразуми са Слободаном Цоњом Копривицом, потом и тренером Александром Стефановићем, на крају су условили да Томислав Ђелошевић напусти екипу која је у то време ушла у Прву савезну кошаркашку лигу Југославије. Последњу утакмицу за КК „Борац” одиграо је 31. октобра 1966. против „Сплита”. Стадион „Борца” испунило је око 3.000 гледалаца, време је било тмурно и хладно, а домаћи тим је победио са резултатом 61:58. Томислав Ђелошевић Ћамила је тога дана демонстрирао веома атрактивну игру, свима поново показујући свој велики таленат, и, како су касније сви схватили, јавно се опростио од клуба.

Радмило Мишовић и Томислав Ђелошевић Ћамила


Томислав Ђелошевић Ћамила (други слева у доњем реду) као играч КК „Борца” 1965.

Договори о преласку у београдски „Партизан” и сплитску „Југопластику” нису успели, тако да се Ћамила вратио у „Железничар” у коме је играо три непуне сезоне (1967-1969), са паузом док је служио војску. Међутим, „Железничар” је тада био само у Српској лиги, а његови навијачи никада свом Ћамили нису опростили што је играо за „Борац”. Ипак, без обзира на све, Томислав Ђелошевић остао је у Чачку упамћен као велики кошаркаш са брзим продором, изграђеним скок-шутом и способношћу да реализује пуно погодака, што су сви ценили. Нагли прекид играња кошарке у 28 години живота додатно је појачао веома раширено уверење да његов таленат никада није потврђен на прави начин, и да је Чачак неправедно изгубио једну велику „спортску звезду”.

 

Томислав Ђелошевић Ћамила (трећи сдесна) као играч КК „Железничара” пред одлазак у војску 1968.

Кошаркаши Миодраг Марјановић и Томислав Ђелошевић у цетру Чачка почетком шездесетих година 20. века

После завршетка кошаркашке каријере Томислав Ђелошевић је радио у неколико чачанских предузећа: „Литопапиру”, „Траншпеду”, „Металсервису”, да би после одласка у пензију основао сопствену фирму „Актер”, коју је водио до краја живота.


Томислав Ђелошевић Ћамила пред крај живота

Оженио је Зденку Цветић, ћерку познатог адвоката Велимира Цветића пореклом из Јездине код Чачка, која је била професор биологије у чачанској гимназији. Добили су ћерку Мају, потом и два сина, близанце Владимира и Александра. Преминуо је 15. фебруара 2012. у болници у Београду. Сахрањен је на чачанском гробљу.









Коментари

Популарни постови са овог блога

ПРВО ГОСТОВАЊЕ „БОРЦА” У ИНОСТРАНСТВУ 1955. ГОДИНЕ

  Данас живимо у свету који подразумева редовне утакмице кошаркашких клубова у међународним такмичењима, гостовања на европским турнирима, припремне мечеве у иностранству. Један од „задатака” спорта управо је и појачавање контакта између младих људи из различитих култура и држава.   Међутим, није све увек било тако. Југославија је после Другог светског рата имала убрзан развој физичке културе и спорта на совјетским начелима масовности и аматеризма, као саставном делу идеолошко-политичког утицаја на младе генерације с циљем каналисања енергије омладине према својим циљевима, али у једном затвореном друштву.   Све до 1948. Титова Југославија била је „шампион стаљинизма” у Источној Европи, да би после раскида са Стаљином тражила сопствени пут у социјализам, што је од 1950. условило и постепено отварање према западним либерално-капиталистичким земљама. Социјалистичка Југославија никада није била демократска земља, али је имала либералнији режим у односу на друге ком...

ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ – ЈОСИП ЈОЛЕ ФАРЧИЋ

Чувена изјава Крешимира Ћосића да се најбоља репрезентација Југославији прави од центара из Далмације и бекова из Чачка, потпуно се уклапа у каријеру Јосипа Фарчића.   Породица Фарчић пореклом је са Корчуле. Пре Другог светског рата упутили су се на рад у Македонију, одакле су их протерали Бугари 1941. године, па су отишли у Славонију.   Тако је Јосип Фарчић, пореклом из Далмације, рођен 1. јануара 1945. у Сарвашу, насељу у Осијечко-барањској жупанији данашње Републике Хрватске. Породица је после њега добила још два сина и три ћерке, али они се нису бавили спортом.   Јосип Фарић је као најстарије дете у породици постао подофицир ЈНА, са чиним водника. Стицајем околности распоређен је крајем 1962. у чачански гарнизон, што је одлучујуће утицало на његову спортску каријеру. У Чачку је добио надинак „Јоле”, да би га касније Београђани прекрстили у „Фаре”.   Наиме, управо у то време КК „Борац” активно је трагао за квалитетним центром како би конкурисали за у...

ИЗ ИСТОРИЈЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ : МАРИНКО МАШКО ПУРИЋ (1946-2003)

  Чачак је рано постао истински „град кошарке”, што је ка „игри испод обручева” привукло на стотине дечака и девојчица. Било је то време искреног аматеризма и неизмерне занесености према овом спорту, али и велике конкуренције. Уопште није било лако и једноставно постати првотимац „Борца”, нарочито на бековској позицији. Они који су успели у својој амбицији, захваљујући пре свега таленту раду и упорности, заувек су и обележили чачанску кошарку. Један од таквих играча био је  и Маринко Машко Пурић (3. мај 1946 – 20. јануар 2003). Пурићи потичу из села Радијевића код Нове Вароши. Старином су из ширег подручја југозападне Србије и славе Светог Стефана. Маринко је рођен у Чачку (отац фотограф Б ранислав – Брана Пурић 1920–1974 , мајка Зорк а Лијескић 1922-2007) . Од 1951. Маринко живи у кући у близини цркве , преко пута Мишовића . Место становања је на неки начин и одредило Маринкову каснију спортску каријеру, јер је било потпуно „нормално” да се као комшија Мишовића ...