ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ - СЛОБОДАН ЦОЊА КОПРИВИЦА (1939-1992)

Иако је живео само 53 године, Слободан Цоња Копривица спада међу најзначајније спортисте Чачка у другој половини XX века. Цео свој живот посветио је кошарци, коју је волео као мало ко у граду на Западној Морави.

 Слободан Цоња Копривица (3. септембар 1939 - 19. мај 1992)

Отац Коста, по занимању официр Краљевине Југославије, био је пореклом из Велимља (Бањани), данас у општини и Никшић у Црној Гори. Крсна слава братства је Свети Никола.  Мајка Марија потицала је из чачанске породице Rizzardo, пореклом из италијанског града Порденонеа из североисточне Италије која се најпре доселила у Јагодину, потом у Чачак где се бавила аутопнеуматицима (браћа Умберто и Серђо), као и део фамилије који је остао у старој домовини (брат Тилио). Поред сина Слободана, Коста и Марија Копривица имали су и ћерке Биљану, радила је у завичајном одељењу Библиотеке у Чачку, и Наду запослену у ЗОИЛ Дунав.

 

Слободан Копривица рођен је 3. септембра 1939. и одрастао је у чувеној „кошаркашкој авлији” иза Пушељића куће у Чачку (данас зграда коју користи ОТП банка) из које су изашли многи познати спортисти Чачка. Иако се већ у најранијој младости бавио кошарком (већ са 13 године био је у пионирима затим и јуниорима КК „Борца”), његова спортска каријера најпре је започела у фудбалу. Већ са 14 година био је центарфор у сениорима ФК „Борац”, али је због бројних неуспеха тима у коме је играо често критикован, па је напустио фудбал. Заправо, Копривица се у дечачком добу „ломио” да ли ће се бавити атлетиком, фудбалом, рукометом или кошарком. Обавезно треба поменути да је одлично играо и стони тенис.

Слободан Копривица, други сдесна, као јуниор КК „Борац”

 

Управо у то време тренер КК „Борац” Боле Денић подмлађивао је тим, тако да је Слободан Цоња Копривица 1955. укључен у сениорску екипу, у који су убрзо ушли и Лаћо Трипковић и Радмило Мишовић. Њима се неколико година касније придружују и Ћамила Ђелошевић, затим и Јоле Фарчић, и они су чинили основу „Борца” који је шездесетих година XX века постао стабилан и озбиљан прволигашки клуб.

 

Слободан Копривица, први сдесна, као сениор КК „Борац”

За разлику од многих других успешних играча Слободан Копривица је играчку каријеру потпуно посветио „Борцу”, у коме је касније дуго био и тренер. Најдуже је носио дрес са бројем „13” и према незваничној статистици Копривица је за „Борац” одиграо преко 1.500 утакмица, од тога око 700 званичних мечева. Иако је имао понуде да оде из Чачка, он то као играч никада није урадио. Најпре је почео као кошгетер, да би потом био једна од најбољих дефанзиваца и организатора игре „Борца”. Није постизао пуно поена, али је зато испољавао велику енергију у свим утакмицама уз демонстрирање велике интелигенције и менталне чврстине у игри. Био је одличан у тандему са Радмилом Мишовићем коме је редовним асистенцијама омогућивао поентирање. Копривица је углавном играо целу кошаркашку утакмицу, ретко када је замењиван, све до своје 34 године живота.

  

Активно је играо кошарку све до 1975, када је напунио већ 38 година живота, али и тада је спадао међу физички најспремније играче клуба. Оно што је важно истаћи, Слободан Копривица је у „Борцу” већ од првенства 1972/1973. постао помоћни тренер Лазару Лечићу, иако је још активно играо у екипи. У то време је са „Борцем” освојио четврто место у Првој југословенској кошаркашкој лиги (1972/1973), што је заправо највећи успех овог клуба у сениорској конкуренцији.

 Копривица је први тренер „Борца” постао 1974, да би 1975/1976. на кратко тренирао словеначког друголигаша „Марибор” где је поверење дао Петеру Вилфану, који је касније имао сјајну каријеру. Брзо се вратио у Чачак у свој „Борац”. Био је и помоћник чувеном Александру Николићу када је водио „Борац” (1978-1980), потом опет први тренер све до 1984, да би затим једну сезону тренирао краљевачку „Слогу” (1985/1986) у којој је у сениорски тим увео седамнаестогодишњег Владу Дивца, чији таленат у „Борцу” (на препоруку самог Копривице) пре одласка у Краљево није препознат. Копривица је тренирао и играче као што су Жељко Обрадовић, Марко Ивановић, Горан Грбовић, Владимир Андрoић, као и многе друге који су имали одличне каријере.

 Слободан Копривица као тренер КК „Борац”

После „Слоге” Копривица је тренирао кошаркаше „Колубаре” из Лазаревца, па „Варде” Вишеграду, онда је отишао у љубљански „Слован”, да би у сезони 1988/1989. поново водио „Борац” који тада испада из Прве лиге. Месец дана водио је и шпански тим  „ТДК Манреса” у време када је у њему играо Обрад Шаранчић. На крају каријере Слободан Копривица је тренирао кошаркаше „Јавора” из Ивањице. Иако је био веома посвећен играчима на сваки начин, са њима је повремено долазио и у оштре сукобе.

 

 

Основну школу, Музичку школу и Гимназију завршио је у Чачку. Активно бављење кошарком омело је планове да студира, али је зато завршио Вишу тренерску школу. Млађе селекције „Борца”, као и женску екипу овог клуба, тренирао је већ од 1970, потом је од 1972. помоћних првом тренеру у сениорској екипу (у време док је још био активни играч), да од 1975. постао професионалан тренер до краја живота.

 

Слободан Копривица за врeме тренерског кампа у САД 1977. године

Настојао је да се стално усавршава као тренер, редовно је похађао семинаре, тако да је 1977. био у Илиноису (САД) на кампу са Божидаром Маљковићем и Душаном Ивковићем. Био је и тренер младе репрезентације Југославије на једном турниру организованом у Софији.

За дугогодишњи допринос спорту добио је Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, многе плакете и признања попут Дипломе СОФК-а Чачак из 1979. за залагање на унапређењу физичке културе и спорта.

 Слободан Копривица, први слева, свира саксофон са КУД „Абрашевић”

Поред кошарке свирао је кларинет и саксофон у КУД „Абрашевић” у Чачку, бавио се и риболовом. Живео је веома здраво и није имао теже спортске повреде, нити се жалио на болести. Ипак, због слабог срца повећали су се здравствени проблеми, да би на крају и преминуо од срчаног удара 19. маја 1992. на клиници у Сремској Каменици. Сахрањен је на гробљу у Чачку.

Иза себе је оставио супругу Мирјану, девојачки Аћимовић, која је такође била кошаркашица у „Борцу”, и синове Косту (1987) и Филипа (1989) који су тренирали кошарку. Коста је данас кошаркашки тренер у Шангају (Кина), а Филип живи у Чачку.