ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКЕ КОШАРКЕ - ПРЕДРАГ ПРЕВО ВУЧИЋЕВИЋ (1937-2002)

Предраг Прево Вучићевић (18. април 1937 - 8. новембар 2002), један је од најзначајнијих кошаркашких тренера из Чачка не само зато што се тим послом бавио више од две деценије, већ пре свега због поверења које је указао многим младим кошаркашима који су касније имали важну улогу у југословенској кошарци.

Породица Вучићевић води порекло из села Остре где су се доселили почетком XIX века „однекуд из Аустрије” (са подручја северно од Саве и Дунама) и славе Св. Николу. Сам Предраг рођен је у Куманову 1937, јер је његов отац Адам Вучићевић био командант пука у том месту, док је мајка Вукосава потицала из ужичке свештеничке породице. Када је Југославија ушла у Други светски рат 1941. породица се вратила се у Остру, да би потом дошли у Чачак где су имали своје имање у центру града. Тако је Предраг основну школу и два разреда гимназије завршио у Чачку, а затим је прешао у Геодетску школу у Београду, где је и матурирао. Радио је као геометар у Државном заводу за осигурање и реосигурање, који је касније постао ЗОИЛ „Дунав”. Његова рођена сестра Мирослава Мира Вучићевић годинама је предавала енглески језик у чачанској гимназији.

 

Прево је већ 1948. кошарку почео да тренира у чачанском „Борцу”. Први тренер био му је Мићо Трифуновић. Било је то време када су у кошарку „крочили” Никола Рокли Мишовић, Ђоко Јаре Милошевић, али Прево се више дружио са дечацима из „Жела”, Рајком Илићем и Драганом Курћубићем, па је 1951. под њиховим утицајем прешао у КК „Железничар” у коме је остао до краја живота.

Од 1951. до 1963. био је играч КК „Железничара, али без већих успеха. Играо је у тиму са Миодрагом Марјановићем, Ћамилом Ђелошевићем, браћом Јоксић. Већ од 1960. до 1963. Прево је у „Желу” истовремено био играч, капитен и тренер екипе. Као играч никада се није посебно истицао, да би као тренер оставио неизбрисив траг у историји чачанске кошарке.

 

Екипу „Железничара” преузео је 1967. када је била у Српској лиги, да би 1968. постао тренер првог тима и на том месту је остао пуне 22 првенствене сезоне, све до 1989. када је у својој 52 години живота напустио тренерски посао. У том периоду на „клупи” чачанског „Жела” имао је само један мали прекид 1969, када је тим кратко време водио Милутин Ковачевић („Мићо Гус”), да би га Вучићевић брзо заменио. Прево је 1970. „Желе” увео у Другу југословенску кошаркашку лигу у време када је у свом тиму поверење указивао многим младим кошаркашима. Увек је сматрао да је основни посао тренера да ствара нове играче, док је менаџерско врбовање, куповину или „отимање” кошаркаша из других клубова доживљавао као својеврсну „срамоту”.

 

Никада није напустио „Железничар”, иако је имао многе понуде клубова из Београда, Сарајева, Ваљева, Новог Сада, па и иностранства. Остао је у свом Чачку у коме је запамћен као човек који је имао велико поверење у младе играче. Међу њима су најпознатији Драган Кићановић који је за први тим „Жела” заиграо већ са 15, као и Радисав Ћурчић кога је Прево већ са 17 године увео међу сениоре. Осим њих двојице Прево је у први тим увео и многе друге (Владимира Андроића, Рада Шљивића, Драшка Вучетића, Саву Ковачевића...).

 

Са првим тимом „Железничара” освојио је 1975/1976. прво место у источној групи Друге савезне југословенске кошаркашке лиге (нису успели у квалификацијама за улазак у Прву лигу). Поред тренирања сениора, често је водио и млађе селекције „Железничара”. Са јуниорима је 1969. освојио прво место у Србији. Два пута је водио и железничку репрезентацију Југославију на европским првенствима, најпре у Вроцлаву – Пољска (1976), потом и у Бресту – СССР (1980). На турниру југословенских република и покрајина 1976. у Осијеку био је селектор репрезентације Србије. Биран је за председника Стручног савета КСС и члана Председништва Удружења кошаркашких тренера Србије, био је и председник тренерске организације Региона Краљево.

 

Пуно је радио на што бољем организовању „Железничара”, и успешно сарађивао са својим помоћником тренером Ацом Јањићем, да би потом постепено у рад укључивао и своје ученике (Петронијевић, Бохињац, Биорац).

 

Прево Вучићевић је преобразио КК „Железничар” не само својим тренерским радом већ и организацијом посла, чиме је клуб „извукао” из уских организационих оквира оснивача у коме су годинама „главну реч” имали ислужени железнички службеници. На тај начин дао је нови живот  „Желу”, при чему је задржао постојећу традицију. После завршетка тренерске каријере и даље је остао у кошарци, којој је био посвећен до краја живота. Између осталог био је први директор КК „Железничар”. Бавио се и угоститељством.

 

Предраг Прево Вучићевић искрено је волео свој Чачак, поседовао харизму и знао да привлачи и мотивише људе. Многе генерације чачанских дечака имале су у њему великог кошаркашког учитеља. Остало је запамћено да је умео да ужива у животу и да је зато професионалне амбиције стављао у други план, иако је поседовао велики таленат. Нису га много занимали слава, признања и велики материјални напредак.

 

Мајску награду СОФК-а Србије за значајна достигнућа у области физичке културе добио је 1988. године Поводом пола века постојања клуба КК „Железничар” 1999. уручена му је „Златна плакета”, да би му „Чачански глас” 2001. доделио Награду за животно дело. Традиционални чачански турнир у баскету основан је 1988, да од 2003. носио његово име. Највеће признање је свакако неизбрисиво сећање свих дечака из Чачка које је увео у свет кошарке.

 

Са супругом Зорицом, по образовању правницом, добио је ћерку Катарину (1978). Предраг Прево Вучићевић преминуо је на Митровдан 8. новембра 2002. у Чачку, где је и сахрањен.