ЗАБОРАВЉЕНИ КОШАРКАШИ ЧАЧКА - МИЛУТИН КОВАЧЕВИЋ – „МИЋО ГУС” (1933-2014)

Чачанска кошарка сигруно не би имала такав успех у последњих седам деценија без људи који су се посветили овом спорту 50-их година 20. века. Један од најистакнутијих играча из тог периода био је Милутин Ковачевић „Мићо Гус”.

Чачанска породица Ковачевић пореклом је из села Дучаловића у Драгачеву. У Чачак су дошли после Првог светског рата. Стара породична слава је Свети Никола, али су у Чачку по имању на коме живе почели да славе Светог Саву. Породичну кућу, која и данас постоји, подигли су 1927. на почетку „Циганмале”, преко пута кафане „Цар Лазар”.

Милутин Мићо Ковачевић (број 10) као члан КК „Борац” на турниру у италијанском граду Вијаређо 1955. године. Лево Срећко Икодиновић, десно Смиљанић, иза Бобо Стефановић

 

Исидор Ковачевић био је пекар. Оженио је Цвету Баралић из Атенице са којом је добио два сина. Старији Душан завршио је права и радио је као судија у Београду, а млађи Милутин постао је један од најпознатијих спортиста Чачка педесетих година XX века. Милутин Ковачевић остао је познат по надимну „Мићо Гус”. Наиме, старији брат Душан имао је надимак „Гусан”, па је млађи брат називан „Гушче-Гусо-Гус”.

 Милутин Ковачевић као матурант Гимназије у Чачку, стоји други слева, са светлим сакоом и краватом

Милутин Ковачевић (19. новембар 1933 – 27. фебруар 2014) основну школу и Гимназију завршио је у родном Чачку, а затим уписао студије архитектуре. Међутим, спорт је био важнији, па се пребацио на ДИФ. На крају је радио као наставник физичког. Најпре у Основној школи „Милица Павловић” у Чачку, потом Основној школи у Трнави, затим у Школи ученика у привреди (ШУП) у Чачку.

Кошарком је почео да се бави већ крајем четрдесетих година XX века, када се овај спорт у Чачку тек развијао. Био је члан јуниорске екипе КК „Борац” која је на првенству Југославије у Карловцу (Хрватска) заузела пето место. Био је то први велики успех чачанских кошаркаша на југословенском нивоу, па су Бола Денића, тренера екипе, навијачи на железничкој станици носили на рукама.

Био је то млади и перспективни тим који су чинили: Томислав Мула Ристић, Милорад и Звонимир Ђурић, Радослав Рашко и Слободан Бобо Стефановић, Жарко Терзић, Мијо и Рајко Пропадовић, Миливоје Мићо Марковић, Александар Протић, Михаиловић и Мићо Ковачевић. Многи су касније постепено уврштавани у први тим „Борца”.

Тим КК „Борца” из 1953. године (слева): Б. Денић, Т. Ристић, Б. Цицварић, З. Ђурић, М. Трифуновић, Милутин Мићо Ковачевић, М. Ђурић. С. Смиљанић. С. Икодиновић, Д. Јаковљевић, А. Стефановић. 

Милутин Мићо Ковачевић ушао је у сениорску екипу „Борца” 1952, и у њој је провео читаву деценију (са прекидом због одласка у војску), све до краја сезоне 1962. године. Био члан екипе која је 1952. и 1954. играла у Првој савезној југословенској кошаркашкој лиги, и постепено је постао један од најважнијих играча. Почео је да игра са првом и „најславнијом” генерацијом кошаркаша „Борца”, потом и са много познатијима као што су Копривица, Трипковић, Мишовић, Ђелошевић који су „прославили” Чачак. Заправо, читаву своју младост Мићо Ковачевић посветио је игрању кошарке за „Борац”. Каријеру је завршио 1962. као капитен екипе на квалификацијама за улазак у Прву лигу, када „Борац” није успео да се врати у „најквалитетније” југословенско кошаркашко такмичење. „Пресудила” је слабија „кош-разлика”, свека неколико поена у односу на конкуренте, што је за Чачане било веома болно.

Екипа КК „Борца” на турниру у италијанском гарду Вијаређо 1955. године (слева): А Стефановић, Милутин Мићо Ковачевић, Т. Ристић, М. Ђурић, С. Икодиновић

Играчи КК „Борца” на игралишту КК „Железничара” у Чачку 1958. године (слева: Љубомир Шаја Радивојевић, Свето Ћерамилац, Никола Рокли Мишовић, Милутин Мићо Ковачевић, Бранко Цицварић

После завршетка играчке каријере постао је кошаркашки тренер у КК „Железничар” (1964, 1965,1967 и 1968), када су за овај тим играли Марјановић, браћа Јоксић и многи други. Ковачевића је са места тренера „Железничара” заменио Прево Вучићевић. Док је радио у ШУП-у тренирао је и тим ове чачанске средње школе, када је за њу као ученик настушао Радосав Раде Шљивић, један од највећих играча КК „Железничар”. Тренирао је и кошаркаше у Гучи. Мићо Ковачевић је редовно одлазио на летње кошаркашке семинаре, организоване на острву Корчули. Спремао се за дуготрајни тренерски рад, поседовао је харизму, али на крају ипак није наставио тим путем.

Милутин Мићо Ковачевић као тренер КК „Железничар” из Чачка, стоји четврти слева.

Милутин Ковачевић као тренер  екипе Школа ученика у привреди у Чачку

Због успеха у кошарци уживао је и поштовање у своме граду, тако да га је „Чачански глас” прогласио за најуспешнијег спортисту читавог за 1959, на подручју читавог данашњег Моравучког округа, у време када „Борац” није више био у Првој кошаркашкој лиги.

„Чачански глас”, 1. јануар 1960, Мићо Ковачевић на врху „новогодишње јелке”, као најуспешнији спортиста за 1959. годину

Савременици су Мића Ковачевића запамтили као поштеног, али и „оштрог” човека, који је имао понос, али и својеглавост. Како у кошарци, тако и у животу, што је имало и своју цену. Са супругом Витодрагом, девојачки Стамболић из фамилије из Брезове, добио је сина Слободана (1964) који живи и ради у Чачку.

 

Ветерани КК „Борац” снимљени 1975. године (слева): Бобо Стефановић, Ацо Стефановић, Рисимовић, Милутин Мићо Ковачевић, Драшковић, Смиљанић, Денић, Драган Ћировић (некадашњи председник клуба), Ристић, Мики Спасић (функционер клуба) и Јаковљевић

Последње деценије свог живота Мићо Ковачевић је провео далеко од кошарке. Волео је кафану „Цар Лазар” која се налази преко пута његове родне куће и на почетку „Циганмае”, краја у коме је живео. Још више је волео пецање. Гајио је и голубове. Преминуо је 27. фебруара 2014, у 81 години живота. Сахрањен је на чачанском гробљу.